Centar za kritičko mišljenje je u aprilu počeo pilot projekat trening radionica u kojima se razvijaju tehnike kritičkog mišljenja.Direktorka Centra za kritičko mišljenje i saradnik Centra za obrazovne politike je Jana Baćević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, i ujedno devojka koja je jedan od mlađih srpskih doktora nauka (svršeni student Filozofskog fakulteta i stipendista na Oksfordu). Sa njom smo razgovarali o (ne)postojanju kritičkog mišljenja u Srba, ali i o propustima našeg obrazovnog sistema, hijerarhizaciji akademskih struktura i povezanosti rukovodstva fakulteta sa političkim strukturama.
BiF: Kako je nastao Centar za kritičko mišljenje i na koji način će ove radionice unaprediti razvoj kritičkog mišljenja?
Jana Baćević: Centar za kritičko mišljenje je nastao 2006. godine, i osnovala ga je grupa saradnika Instituta za savremenu istoriju. Krenuo je sa projektima koji su se bavili revalorizacijom različitih istorijskih dokumenata vezanih uglavnom za period od Drugog svetskog rata, pa do danas. Delatnost Centra je praktično neograničena, pošto smo primetili da kritičko mišljenje u Srbiji i ne postoji. Ono nije razvijeno kao oblast, a ni kao deo školskih kurikuluma.
I zato, ovo je prvi projekat koji se fokusira baš na edukaciju vezanu za kritičko mišljenje. Paralelno sa njim radi se još jedan projekat koji se bavi suočavanjem sa prošlošću, i edukacijom vezanom za rad u oblasti tranzicione pravde.
Trening je namenjen uglavnom studentima i zamišljen je kao pilot projekat. Sada ćemo imati 20 polaznika. To su uglavnom mladi ljudi koji su zainteresovani za politiku ili angažovani u njoj, a biramo ih na osnovu CV-a i motivacionog pisma.
Metodologija je takva da on može neograničeno da se replicira, samo ako se menja tema. Trening se sastoji od predavanja, posle kog na red dolaze debate, a u okviru radionica se podrazumevaju i pripreme za debate. Timovi će zastupati afirmativnu ili negativnu stranu u sučeljavanju mišljenja, a mi se trudimo da učesnici zauzmu onu stranu koju često ne bi branili u stvarnom životu.
|
Jana Baćević: Ovaj sistem, za razliku od nekadašnjeg koji je proizvodio široko obrazovane fah idiote, sada proizvodi neobrazovane fah idiote |
Ideja je da u narednim fazama projekta širimo seminar, međutim trenutni problem je to što ova vrsta edukacije mora da se radi u malim grupama. I naravno, želimo prvo da čujemo povratnu informaciju od učesnika, pa tek onda da povećamo obim i sadržaj projekta.
BiF: Rekli ste da kritičko mišljenje u Srbiji gotovo da ne postoji. Kako se može izmeriti postojanje kritičkog mišljenja?
J. Baćević: Ne može se izmeriti, ali može se zaključiti da li postoji prema dominaciji ili odsustvu nepromišljenih, odnosno previše ideologizovanih diskursa. U Srbiji su diskursi gotovo neizbežno ideologizovani, ne zasnivaju se na argumentaciji, već na uverenjima. Obično se stvari predstavljaju kao dobre ili loše, bez dalje rasprave o njihovim uzrocima, posledicama ili pozitivnim i negativnim stranama. Koji god primer da uzmete iz savremenog političkog života zaključićete da postoji ideologizacija: članstvo u EU se predstavlja ili kao vrhunac političkog razvoja bilo koje države ili kao nešto što je ideološki ne prihvatljivo; a javni razgovor nije ne nivou postavljanja pitanja „zašto je dobro ući u Evropsku uniju“. U debatama se ne iskazuju informisane odluke, retko se ljudi služe pravim argumentima, ili bar trude da saznaju nešto više o problemu razgovora. Dakle, oni donose stavove na osnovu svojih vrednosnih orijentacija, a ne na osnovu iznošenja argumenata za i protiv, i naknadnom vaganju tih argumenata. To važi i za teme poput članstva u vojnim savezima, ekoloških problema, obrazovanja… A dodatni problem je što neznanje nije samo laičko već i stručno, jer ljudi koji se bave obrazovanjem ponekad ne znaju zašto donose određene odluke.
BiF: Da li su razlozi ovog nedostatka mentalitetske prirode, i kako se možemo dugoročno boriti sa tim problemom?
J. Baćević: Politička kultura u Srbiji nije dovoljno razvijena zahvaljujući uglavnom, mada ne samo, dominaciji jednopartijskog sistema. Jednom kada je uspostavljen višepartijski sistem nije bio problem odsustvo interesovanja za politiku (što karakteriše mnoge razvijenije države), već odsustvo svesti da politika nije samo zasedanje skupštine i ne odnosi se samo na vrhunske upravne odluke, već je vezana i za svakodnevni život. Drugim rečima, moj izbor da recikliram flašu je politička odluka, moj stav prema abortusu nije samo vrednosni već i politički, ako kažem da se Srebrenica nije dogodila to je politički stav koji ima jasne reperkusije, itd.
Koliko treba vremena da se ovaj obrazac mišljenja promeni je veliko pitanje, ali mi mislimo da treninzi poput ovih koje organizujemo, mogu da pokrenu promenu. U idealnim društvima bi ovakav tip treninga trebalo da postoji ako ne u osnovnim, bar u srednjim školama, u okviru predmeta poput Građanskog vaspitanja. Na žalost, ili na sreću, u Srbiji ovo je i dalje u nadležnosti NVO.
BiF: Videli smo šta se dešava kada je obrazovanje nadležnost državnih institucija. Mislite li da je ova kvazi Bolonja bar u nekom pogledu korisnija od prethodnog sistema?
J. Baćević: Polusprovedena Bolonja je, naravno, bolja od prethodnog sistema, ali ne zato što je ona dobra, već zato što ne postoji ništa gore od prethodnog sistema obrazovanja. Sprovođenje Bolonje u Srbiji nije dobro izvedeno, a čini mi se da i ocene koje je zemlja dobila za sprovođenje iste ne odražavaju pravo stanje. Jer, uglavnom je poštovana forma, a nimalo suština.
Ideja i sprovođenje Bolonje u drugim državama se značajno razlikuju od naše prakse, mislim da su je neki od lokalnih primenjivača samo iskoristili zarad ostvarivanja raznih političkih ciljeva. Ona je, umesto da uvede red proizvela haos, i delimično ojačala pozicije moći nekih ljudi. U suštini, ovo je posledica lošeg planiranja, i donošenja odluka od strane osoba koje ne znaju mnogo o upravljanju visokim obrazovanjem. COP (Centar za obrazovne politike) zato i postoji, mi se bavimo pružanjem saveta kreatorima obrazovnih politika, ako ih oni traže, što, uveravam vas, nije baš čest slučaj. Centar je iz tog razloga više uključen u javni dijalog, a nadamo se da će taj uticaj, i kao i celokupan uticaj civilnog društva, rasti.
Inače, COB se bavi istraživanjima vezanim za obrazovanje, prvenstveno za visoko. Kako se visoko obrazovanje smatra glavnim pokretačem razvoja društva, jako je bitno sistemski planirati upravljanje ovim institucijama, ali ovde nema skorijih istraživanja o obrazovnim politikama niti o sadržaju obrazovnog programa, i to je jedan od primarnih razloga postojanja COB-a.
BiF: Drugim rečima fakulteti, i uopšte akademske strukture, nisu otvorene za saradnju sa nevladinim organizacijama?
J. Baćević: Uglavnom. Beogradski univerzitet je najokoštaliji, ali neki mlađi univerziteti su otvoreniji za saradnju, poput univerziteta u Novom Sadu, ili onog u Novom Pazaru. Privatni univerziteti su prema našem iskustvu kooperativniji od državnih. Čini se da su mladi fakulteti fleksibilniji zbog toga što na njima hijerarhijske strukture nisu toliko uzglobljene sa političkim strukturama. Pored političkog uticaja, ovde je problem što se fakulteti ne fokusiraju na odnose sa tržištem rada. Srpski studenti kada dobiju diplomu ostaju prepušteni samima sebi, jer ovde ne postoje istraživanja o tome gde se zapošljavaju studenti određenih obrazovnih profila, koliko vremena im treba da nađu posao, koliko zarađuju kada ga napokon nađu, kakvi su im uslovi rada i sl. To je ključna informacija koja nedostaje samim studentima i ona blokira racionalno donošenje odluka, kako iz perspektive mladih tako i iz ugla obrazovnog sistema, koji mora da ima neku strategiju usklađenu sa strategijom razvoja privrede. Pored nepostojanja komunikacije između tržišta rada i sistema obrazovanja, problem je što vi studente danas učite nekim podacima koji verovatno neće biti tačni u trenutku njihovog diplomiranja, a ne kako da nađu i provere što relevantnije podatke.
Ukoliko nemate jasan cilj obrazovanja, sve ostale reforme su kozmetičke. Znači, vi možete naterati studente da idu na predavanja i profesore da sede u kabinetima, ali bez jasne vizije šta želite time da uradite nema uspeha.
BiF: Znači li to da reforme nisu uticale na kvalitet predavanja? Da li su predavači napokon promenili pristup nastavi?
J. Baćević: Reforme su sprovedene tako da se ni najmanje nisu zaljuljale pozicije moći određenih ljudi. To i jeste problem sa Zakonom o visokom obrazovanju, koji je trebalo preko odredaba o finansiranju da reguliše centralizaciju, kako bi se lakše kontrolisala raspodela sredstava po državno finansiranim školskim institucijama. To bi otvorilo pitanje visokih školarina za one fakultete koje taj novac ne mogu opravdati kvalitetom nastave ili kupovinom raznih materijala potrebnih za vežbe. Reforma je u suštini mogla da se iskoristi za dobre stvari, u smislu inovacije kurikuluma, studentske participacije, ali ona je ovde definisana tako da vrlo elegantno može da se iskoristi za održavanje statusa kvo. Naš problem je što su mladi ljudi koji su biološki trebali da obnove akademske strukture odlazili devedesetih u inostranstvo, i zbog toga je nastavnički kadar ostao star i konzervativan. Ovde se gaji gerijatrijska kultura, u kojoj se podrazumeva da ako je neko mlađi od 50 godina ne može ništa da zna, a ponajmanje o upravljanju, što produkuje biologizovan sistem upravljanja. S druge strane, participacija studenata je slaba. U Srbiji dugo postoji studentsko učestvovanje na sednicama fakulteta, ali samo u teoriji. Studenti imaju pravo da prisustvuju u svim upravljačkim telima, ali su u takvoj proporciji da uvek mogu da budu nadglasani. Ako pogledate Hrvatsku, videćete da tamo studentski predstavnici imaju pravo veta na određene odluke koje se odnose na ono što je za njih relevantno, kao što je studentski standard. I zaista, logično je da ako oni plaćaju školarine, treba da dobiju i mogućnost da učestvuju u donošenju istih.
BiF: Možda su naši studenti sami krivi za ovakvu situaciju, s obzirom na apatiju koja se uvukla među mlade naraštaje, posebno u domenu političkog aktivizma (osim paljenja semafora kao vida ispoljavanja patriotizma)…
J. Baćević: Da, izgleda kao da nema aktivističkog duha među studentima. Svima se čini da su mladi koji su studirali devedesetih, za vreme demonstracija, bili aktivniji. Međutim, krivicu za to ne možemo baciti na današnju omladinu, već upravo na loše sprovedene reforme. Nekada se duže studiralo, te ste imali i više vremena za vanškolske aktivnosti. Kada se promenio način studiranja, nekako je nestalo to udruživanje u vannastavnim aktivnostima, bilo u smislu političkog ili sindikalnog organizovanja, ili pak u vidu sportskih aktivnosti. Opterećenost studenata je iz moje perspektive besmisleno velika, što na primer isključuje mogućnost da neko radi i studira, a to je posebno čudno s obzirom na visinu školarina (opet, u odnosu na to šta studenti dobijaju za taj novac). Ja prva nisam za besplatno obrazovanje, zato što ono u principu uvek ima cenu, ali sam za to da se cena školovanja prilagodi realnim uslovima. Naravno da fakulteti treba da imaju zaradu, ali državni su već povlašćeni, pošto ih država ipak supstancijalno finansira. Zašto onda studenti sebi ne mogu da ih priušte? I pored toga, zašto ne mogu sebi da priušte slobodno vreme koje bi koristili za društveni angažman?
Dakle, taj nedostatak aktivističkog duha nije posledica generacijskih razlika, već je efekat toga što su studenti opterećeni ispunjavanjem formalnih obaveza, a ne dobijaju podršku za rad na spoljnim obavezama. Zato ovaj sistem, za razliku od nekadašnjeg koji je proizvodio široko obrazovane fah idiote, sada proizvodi neobrazovane fah idiote.
Marija Dukić
broj 55, maj 2009.