| Stara škola
Mirno nedeljno jutro u Beogradu nerviralo je autorku Ćoškarenja, koja nije mogla da nađe bankomat, da izvuče pare. Imala je samo 30 dinara u džepu i osećala se nelagodno sa tom sićom, a mašine s parama nigde na vidiku. Šetajući tako, čula je hrapav glas: „Devojko, jel mogu da dobijem cigaru?“. |
Borba počinje
Došao je i taj Prvi maj. Ne mogu da idem po šumama i gledam ljude koji pola dana peku meso da bi ga posle isto toliko dugo proždirali. Šećerne jabuke, vrteške, trubači, pivo, krpelji, deca koja uriniraju po žbunju, kiiiikiriki seeemenke… |
| Čovek koji čisti cipele sedeo je na svojoj stoličici i pružao ruku. Pošto mu je dala nekoliko cigareta i okrenula se da pođe na stanicu, čovek reče da hoće da joj očisti cipele. „Nemojte, stvarno žurim… A i nemam para…“ No, bio je uporan. Sujeverno je tvrdio da će, ako njoj očisti cipele, razbiti maler i da će mu posao tog dana krenuti. Iako je ideja bila presmešna, s obzirom na to da je nosila starke, pristala je da čistaču cipela probije led. Za vreme čišćenja patika, on je uporno ponavljao: „Svi kažu cigan džepari, cigan prosi, cigan ovo, cigan ono… E, ja neću da prosim, ’oću da zaradim sa svoj leba..“ Vođena predrasudama tj. pozitivnom diskriminacijom, bila je oduševljena što taj čovek želi da zarađuje, a ne da prosi, ne shvatajući da zbog ovakvog razmišljanja treba da se stidi sebe. Kada su cipele očišćene čovek je zatražio pare. Stala je zbunjena, i dala jedinih 30 dinara koje je imala u džepu. On ju je pogledao zapanjeno, te mu je obećala da će mu doneti ostatak (koliko to uopšte košta?) kada nađe bankomat. Ispričala je ovu priču svojoj koleginici, ekonomskoj novinarki jednog uglednog medija i ispostavilo se da je na isti način, počev od cigare, preko priče o zarađivanju, do čišćenja starki, isti čovek i njoj izbio poslednje novce iz džepa. Prosto vam dođe da se zapitate što su vas na fakultetu učili ekonomiji, psihologiji i svemu ostalom, kad vas tako lako nasanka neko ko verovatno nema ni osnovnu školu. I dalje mi nije žao što sam ispala budala, jer sam zadovoljna što sam upoznala Roma koji želi da zarađuje. Nije li to neka vrsta izvrnutog rasizma? Znam, stidim se. |
Nije to za mene. Ali zato sam utvrdila da je to fenomenalan dan za šetnju po gradu. Nigde nikoga, a ulice čiste i puste. Šetala sam tako i udisala svež beogradski smog, kad sam na Slaviji primetila grupicu ljudi koji nešto viču. Ne znam da li su bili neki sindikalci, ali pretpostavila sam da su iz neke takve priče. Dok sam razmišljala o ovoj problematici, kao odgovor na moje pitanje, prišao mi je momak od nekih (po mojoj proceni, a nisam baš vična procenjivanju starosti populacije pre mutiranja glasa i pubertetskih brčića), šesnestak godina. Do devetnest. Elem, pozvao me je da se priključim njihovoj borbi i tutnuo mi flajer u ruke. Pomislih da je neki trenser ili metalac, jer šta bi drugo moglo da zanima decu u tom uzrastu? Ali, avaj, kakva greška! Pogledala sam flajer, ispostavilo se da je mali Skojevac! Da, delio je propagandni materijal NKPJ-SKOJ-a. Pisalo je da borba počinje, da moramo reći NE kapitalizmu, i da nam je potrebno „proletersko jedinstvo, sindikalna borba, štrajk“. Lepo nam ljudi objašnjavaju da su za krizu krive banke, privatni investicioni fondovi i MMF. Da li mali uopšte zna šta sve ovo znači? Ili to radi za novac? Opet, to bi bilo neko buržoasko, kapitalističko skretanje, jer takve stvari treba raditi iz principa…
Marija Dukić |