Marjana Emić živi sa suprugom i dvoje dece različitog pola u stanu od dvanaest kvadrata koji je dobila kao privremeni smeštaj 1992. godine. Suprug je radio u firmi koja je propala. U pedesetim godinama života ostao je bez posla i nade da će naći novo zaposlenje. Marjana radi u KBC-u Zvezdara kao spremačica. Njena plata (sa minulim radom, toplim obrokom i regresom) je oko 15.000 dinara. Ako radi u dane praznika, može da zaradi još dve do tri hiljade dinara. To su jedina redovna mesečna primanja četvoročlane porodice.
Siromaštvo u Srbiji, pored tradicionalno siromašnih grupa kao što su nezaposleni, penzioneri, bezemljaši na selu, invalidi, Romi, izbegla lica… zahvatilo je i oko šezdeset odsto zaposlenih. Taj procenat će se povećavati, s obzirom na ekonomsku krizu. Procenjuje se da je još najmanje trećina zaposlenih veoma blizu linije siromaštva, odnosno ivice egzistencije. To znači da ih i najmanji poremećaj kao što je smanjenje zarade, poskupljenje životnih namirnica ili bolest, može baciti ispod crte.
Sindikati tvrde da 56 odsto zaposlenih u Srbiji ima zaradu nižu od minimalne. Prema procenama Konfederacije slobodnih sindikata Srbije, najugroženije grupacije zaposlenih kojima je država poslodavac su nemedicinsko osoblje, administrativni radnici u pravosuđu, radnici u pošti i rudnicima.
Najsiromašnija kategorija zaposlenih u zdravstvu su nemedicinski radnici: spremačice, vozači, majstori, radnici u kuhinji i perionicama. Najniža februarska zarada u koju su uključeni i topli obrok i regres je 13.179,42 dinara. Minimalni lični dohodak na nivou republike je 15.138 dinara. „Čak i kada se naknada za topli obrok i regres računa kao zarada, što nije u skladu sa zakonom, broj zaposlenih u zdravstvu koji prima manju zaradu od minimalne se povećao pored prve grupe (najjednostavniji rad) na naredne dve grupe poslova“, kaže Branislav Nikolić, predsednik Sindikata nemedicinskih radnika Srbije. Prema podacima ovog sindikata, među zaposlenima u zdravstvu je više od 10.000 najugroženijih radnika. Na dopis koji su uputili Ministarstvu zdravlja u vezi sa isplatom minimalne zarade, dobili su odgovor „da je obaveza poslodavca da prati dinamiku rasta minimalne plate i vrši obračun i isplatu plata koja ne može biti manja od minimalne plate.“
Nemedicinski radnici tvrde da je Vlada napravila od njih socijalne slučajeve. Nikolić kaže da je položaj medicinskih i nemedicinskih radnika ranijih godina bio skoro izjednačen. Dolaskom Tomice Milosavljevića na mesto ministra zdravlja napravljen je novi raspon plata i diskriminacija prema nemedicinskom osoblju. Najniži koeficijent srednjeg medicinskog kadra je 12,30 a nemedicinskog 10,02. „Pravnik sa položenim pravosudnim ispitom ima nižu platu od lekara početnika u domu zdravlja. Diskriminacija je vidljiva i u uredbi o koeficijentima gde ne postoji četvrti stepen stručne spreme za tehničko osoblje. U zdravstvu rade i mašinski i elektrotehničari a u sistematizaciji radnih mesta ih nema. Plate nemedicinskog osoblja su do 25.000 dinara. Naši radnici posle noćne smene idu na drugi posao. Obično su to poslovi čišćenja po kućama, šverc i rad na buvljacima“, kaže Ljubomir Kostić, predsednik osnovne organizacije sindikata nemedicinskih radnika u Kragujevcu. Vladimir Miljković, predsednik sindikata u Leskovcu kaže da su nemedicinski radnici u manjim gradovima u goroj situaciji. Tamo nema mogućnosti za dodatnu zaradu kao u Beogradu i Kragujevcu.
| Kredit za dug Javorka Milenković, spremačica u KBC-u Zvezdara na odeljenju gerijatrije, je samohrana majka troje dece. Živi u roditeljskoj kući sa najmlađim sinom. U toj kući je odraslo i njeno dvoje starije dece. Krov kuće prokišnjava, zidovi su popucali a plafon samo što ne padne. Ona i sin žive u jednoj sobi. „Podigla sam kredit da bih isplatila dug za struju. Ako platim struju i ostale komunalije nemam za hranu. Kupujem samo ono najosnovnije – hleb i makarone i jednom mesečno malo mesa. Srećom, poznajem vlasnika knjižare pa mi za dete daje sveske i knjige na veresiju. Dok se nisam razbolela posle posla sam išla da spremam stanove naših lekara i tako sam othranila troje dece.“ Plata Javorke Milenković je oko 16.000 dinara. Od starije dece ne može da očekuje pomoć jer oni imaju samo privremene poslove. Javorka kaže da je izgubila svaku nadu da će njena deca nekada živeti bolje. „Žao mi je i dece mojih kolega. Većina mojih koleginica i njihove porodice muče se ovako kao ja. Trudim se da ostanem na nogama samo da iškolujem još ovo dete. Od čega ću živeti kad odem u penziju? Ostaje mi samo da kopam po kontejnerima. Molim se Bogu da mi to ne dozvoli.“ |
Od lošeg ka gorem
Kada su u pitanju uslovi rada, sindikalni lideri kažu da su izrazito loši. „Nemedicinsko osoblje je prvo na udaru, od dovoženja pacijenata do pranja veša i održavanja higijene. Preventiva bi trebalo da bude na tim poslovima, a kod nas je sve obrnuto. U ministarstvu se hvale kad kupe neki medicinski aparat, a kuhinje i vešeraji u većini ustanova su dotrajali i u katastrofalnom stanju“, kaže Nikolić. Inače, u zdravstvu još nije donet akt o proceni rizika radnog mesta koji je kamen temeljac zakona o radu.
Strategija Ministarstva zdravlja je da svede odnos nemedicinskog osoblja prema medicinskom na 15 odsto, po uzoru na Sloveniju. Kada je smanjivan broj postelja u zdravstvenim ustanovama Srbije, prema tome se određivao broj potrebnih radnika. Nikolić kaže da je to urađeno na štetu nemedicinskog osoblja. „Oni su propisali koliko je spremačica potrebno samo na osnovu broja postelja. Broj kreveta jeste smanjen ali je površina koju treba očistiti ostala ista, što nije uzeto u obzir. Primera radi, gerijatrijsko odeljenje KBC Zvezdara ima na prostoru od 1.600 kvadrata sto kreveta, isto toliko nepokretnih pacijenata i tri spremačice. Možda one zadovoljavaju standarde kada je broj kreveta u pitanju ali treba oprati i 1.600 kvadrata.“
Posao spremačica je i da pokupe i odnesu na pranje prljav veš, podele hranu i operu suđe, nose boce sa kiseonikom (koje su teške od četrdeset do sto kilograma), transportuju pacijente… „Spremačica može da pomogne pri transportu pacijenta, ali po zakonu ne može da bude prateće osoblje. U pratnji mora da bude tehničar ili medicinska sestra. Kod nas se dešava, čak i kad transportujemo vitalno ugroženog pacijenta do druge zdravstvene ustanove, da u pratnji bude samo spremačica. Jednostavno, kažu nema dovoljno medicinskog osoblja i narede spremačici da prati pacijenta. One su uplašene ali ne smeju da odbiju nalog jer će dobiti otkaz.“ Na pitanje šta se dešava ukoliko pacijentu tokom transporta pozli i treba da mu se ukaže stručna pomoć, Nikolić kaže da se, srećom, to do sada nije dešavalo. „Vozači su spretni i brzo stignu do druge zdravstvene ustanove, ali takva mogućnost nikada nije isključena.“
Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.