Tek što se samit G 8, prerastao na kraju u G 14, završio i to sa nesumnjivim uspehom za Italiju, koji je Berluskoni s pravom pripisao sebi, saopštio je on svojim koalicionim partnerima: „Nikakav dijalog sa opozicijom. Odlučujem ja“. Feniks se iz pepela ponovo rodio. Podsetimo se: „Feniks je staroegipatska mitska ptica, koja živi 500 godina, a zatim, na lomači koju priredi, sama sebe spali i iz pepela ponovo oživi podmlađena i započinje novi život od narednih 500 godina“. Dakle, konačno je jasno da kao hroničar neću doživeti da pišem o Beluskoniju sve do njegovog odlaska sa vlasti, kako sam obećao u prošlom nastavku. Najveći majstor opsenarstva, priredio je „a i grandi della Terra“ (Velikanima planete) spektakl kakav nisu videli i zasenio time nevelike realne rezultate skupa veštinom mađioničara, što je učesnicima odgovaralo. Tako je povratio svoj neprikosnoveni položaj bossa u kući i dobio odrešene ruke za dalje „reforme“. Na kraju svog prošlog mandata tvrdio je kako je sproveo 24 reforme, od kojih ni njegovi najbliži saradnici nisu u stanju da nabroje bar tri, a da nisu u pitanju promene zakona sa namerom da se ojačaju njegovi lični interesi – tzv. zakoni „ad personam“. Ovoga puta, od Obame do Gadafija, dobio je priznanja za izvrsnu i produktivnu organizaciju, tapšao se (umereno) sa svim državnicima, izuzev Angele Merkel, kojoj su njeni savetnici preporučili da ga izbegava kako se ne bi kompromitovala pred biračima i izgubila na skorašnjim izborima.
Evo nekih od rekvizita tog spektakla: sala u kojoj su državnici zasedali imala je umesto prozora ogromne ekrane na kojima su trodimenzionalno projektovani pejsaži Italije; Berluskoni je lično dizajnirao jakne za sve učesnike, koje su vešti majstori mode učinili neodoljivo lepim; svaki od učesnika dobio je veličanstvenu bibliofilsku „knjigu“ reprodukcija Kanovinih skulptura, među kojima nije izostala ni golišava Paolina Borgeze kao Venera, ni Amor i Psiha, otisnuti na ručno proizvedenom papiru sa omotom u svili protkanoj zlatnim nitima i sa koricama od mermera (!) – 24 kilograma teške po komadu; posebno za završnu večeru izatkan je do sada najveći stolnjak od batista 17 metara dug sa zlatnim resama; ne bojeći se preterivanja poklanjao je albume tek snimljenih fotografija, CD, značke, spomen plakete na pergamentu; mahagonijske sanduke sa najboljim vinima, pa još smeštene u torbe od ručno obrađene kože i to kreirane za svakog državnika posebno… Tri dana su tako zasipani, pa bi trebalo mnogo prostora da se sve nabroji. Naravno sve je to platio budžet, odnosno poreznici, koji umeju da budu zadovoljni kad se boss šepuri u njihovo ime pa i na njihov račun.
Taj sjaj pomogao je domaćinu da gurne pod tepih većinu svetskih pitanja koja traže ozbiljan napor, a ne samo obećanja. Malo mi smeta što će ličiti na socijalni populizam, al’ šta da radim kad tako stoje stvari. Pričalo se, naime i o Africi, gladi, belosvetskoj sirotinji i pominjana je brojka od 21 milijardu pomoći. Oni večno budni volonteri, što u Africi izgaraju, odmah su skrenuli pažnju da je reč o već davno obećanom novcu, a da novu pomoć predstavlja samo 2,3 milijarde dolara koje je Obama razrezao svakome po malo, a najviše svojoj Americi. Berluskoni je sa večito balzamovanim osmehom na licu progutao obavezu da iz budžeta svoje zemlje izdvoji 460 miliona dolara, kako zna. Hoće li se prema Obami ponašati kao prema Kofi Ananu i Bobu Geldofu (Live Aid)? Naime, uoči samita Kofi Anan, iako više nije generalni OUN, poslao mu je pismo u kojem pored ostaloga kaže: „Nepoštovanje primljenih obaveza i smanjivanje pomoći gladnima ne doprinosi ugledu tvoje zemlje“. Bob Geldof je svojim rokerskim rečnikom Berluskonija nazvao „Mister 3 %“, jer je Italija do sada uplatila samo 3 odsto onoga što se obavezala. Nisu se ni ostali pretrgli: na samitu u Gleneaglesu (tako se piše a kako se izgovara na keltsko-škotskom, ko zna) 2005. godine ista ta osmorka odlučila je da do 2010. izdvaja po 0,51 odsto BDP za Afriku, a posle do 2015. poveća iznos na 0,70 odsto. Tako je izdiktirana suma od 25 milijardi, pa se sada ponavlja kao „nova“ pomoć od 21 milijarde, a zapravo je samo neisplaćeni deo starog obećanja. Kad je Gordon Braun predložio da kao tadašnji domaćini podnesu na uvid koliko je ko poštovao taj dogovor, lako i jednoglasno je odlučeno da se „ne ide u detalje“.
Teško je pomisliti da i druga pitanja nisu prošla kroz isti princip moleraja. Deo onoga zbog čega je finansijska sfera dospela u krizu – lažne računice – izbija na površinu gde bismo se najmanje nadali. Neumorni Berluskoni se u tim vodama snalazi kao riba. Šta on obeća to ni čarobnjak Merlin ne bi mogao da ostvari. Zato je uradio vrhunski ono što zna. Bio je najmaestralniji maître d’hôtel koga je svet video. Ništa nije prepustio slučaju, nadgledao je sve, bio je na svim mestima, čak je i escajg na stolovima doterivao pre nego što gosti stignu, vodao njih pojedinačno i skupno da gledaju ruševine i kažu koju će od tih ruina „usvojiti“, svojim parama obnoviti i za uzvrat na njoj dobiti ploču zahvalnosti…
Otkud njemu sedamdesetdvogodišnjaku tolika energija? Delimično otkriva ona Patricija D’Adario, callgirl-a koja je Sunday Times-u ispričala o noći provedenoj sa Berluskonijem znatno više nego što ću ja citirati: „Nisam oka sklopila, bio je neumoran. Bar pet-šest puta se tuširao hladnom vodom, jednom je i mene odvukao pod tuš, pa opet… Već je uveliko bio dan kada se odjednom umirio, pomislila sam – hvala Bogu zaspao je, al nije potrajalo. Taman je navalio ponovo, kad je srećom ušao jedan od njegovih, doneo mu odelo i opomenuo ga da će zakasniti na TV da da izjavu povodom Obamine pobede na izborima. Kad sam napustila rezidenciju bilo je 11 sati…“
Obogaćeni uranijum od čoveka!
za Biznis i Finansije Web izdanje iz Trsta
Milutin Mitrović