“Fabrika knjiga” je društveno angažovana izdavačka kuća. Bavi se temama vezanim za događanja na prostoru Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i objavljivanjem stručne literature iz oblasti humanističkih i društvenih nauka. Ima i odličnu ediciju domaće i prevedene beletristike. Sa urednikom “Fabrike knjiga” Dejanom Ilićem razgovarali smo o nepostojanju državne strategije u oblasti izdavaštva, o lošim zakonima i štetnim merama „pomoći“ i mogućnosti naturanja određenih obrazaca ponašanja, u uslovima haotičnog i destruktivnog sistema vrednosti.
Bif: U našem društvu tradicionalno se krizom pravdaju sve stvari koje ne funkcionišu u državi. Međutim, i pre globalne krize je izdavaštvo u Srbiji bilo u nezavidnoj poziciji. Šta se zapravo dešava na relaciji izdavači-knjižari-država?
Dejan Ilić: Ako kažemo da je knjižara prodajno mesto koje nudi najmanje 3000 naslova, onda u celoj Srbiji nema više od dvadeset knjižara. Tako tržište knjiga, bar u jednom svom segmentu, praktično ne postoji. Distribuciju knjiga u Beogradu možeš da uradiš tako što uzmeš knjige pod mišku, prošetaš Knez Mihajlovom i ostaviš knjige u tih par knjižara.
U takvoj situaciji, najveći kupac knjiga u Srbiji je država. To može i ovako da se kaže – najviše novca na srpsko tržište knjiga sliva se iz budžeta sa raznih nivoa vlasti. I to je drugi ozbiljan problem. Izdavaštvo je u velikoj meri zavisno od delovanja vlasti u sferi kulture. A to delovanje je bez ikakvog cilja i plana, te daje porazne rezultate.
Treći problem su sajmovi knjiga, a među njima je najveći problem upravo oktobarski sajam knjiga u Beogradu. Taj sajam je vremenom navikao ljude da knjige kupuju jednom godišnje, i to ne u knjižarama.
Iz svega toga sledi da je stvorena tržišna struktura koja radi protiv samog tržišta. Nije neobično što imamo tako malo knjižara u Srbiji, kada i država i sajam deluju direktno protiv njih. Kada bi se otkup knjiga, na primer, usmerio preko knjižara, a ne direktno prema izdavačima, to bi bio snažan podsticaj za obnovu knjižarske mreže. Kada bi i lokalne biblioteke i škole knjige kupovale u lokalnim knjižarama, a ne ponovo direktno od izdavača, to bi već bilo dovoljno za opstanak knjižara i u manjim sredinama.
Kada su resursi nedovoljni, a politika države u kulturi nepromišljena i destruktivna, jači igrači su primorani da probleme rešavaju sami, pogrešno, razume se. Otuda, ko god to može sebi da priušti, trudi se da ima i izdavačku kuću i knjižaru, i tako sebi osigura opstanak. To je takozvano vertikalno uvezivanje, koje direktno vodi ka monopolizaciji tržišta. A onda se tu pojave i neki akteri kojima nije nužno da se bave knjigama, poput raznih medijskih kuća, koji dodatno otežavaju i komplikuju prilike u poslovanju s knjigama. Na kraju, i sama država ima par svojih izdavačkih kuća, koje su, gle čuda, već godinama u vrhu liste izdavača sa najvećim brojem objavljenih naslova.
Bif: Ako će najveći kupac knjiga zbog aktuelne krize smanjiti otkup, sigurno postoji neka državna strategija za regulisanje finansijskih problema u koje će izdavaštvo zapasti?
D. Ilić: Ne postoji. I meni je neverovatno što takve strategije nema. Oni bi, verovatno, rekli da nema novca za sprovođenje bilo kakve strategije. Ali, ako nema novca, ima sigurno drugih resursa. Recimo, mogle bi zakonski da se urede pojedine stvari. Zakon o tome da knjižara ne može biti i izdavačka kuća i obrnuto, te zakon da medijske kuće ne mogu da se bave objavljivanjem knjiga, znatno bi doprineli poboljšanju prilika. Pomoglo bi i preusmeravanje kupovine knjiga novcem iz raznih budžeta od izdavača prema knjižarama, ali pod uslovom da su pre toga doneta pomenuta dva zakona. Formiranje Nacionalnog centra za knjigu takođe ne traži velika sredstva.
Međutim, više od svega fascinira me to što svake godine državni činovnici treba da obave iste poslove, i to im godinama već ne uspeva. Nije mi jasno, ako decenijama unazad radiš iste stvari, i svake godine iskrsne isti problem, kako ga jednom ne rešiš? Dakle, svake godine treba da se uradi otkup knjiga za biblioteke, i oni su svake godine iznenađeni činjenicom da treba da otkupe te knjige. Ako je problem, evo ja ću im izračunati koliko je novca za to potrebno, pa neka planiraju par godina unapred. Ili neka naprave taj Centar za knjigu, kome to sigurno neće biti problem.
Ali, kad bi to bilo sve! Ne samo da državna administracija ne rešava postojeće, uvek iste probleme. Ona na to dodaje i nove. Sad su, u već lošim okolnostima, dramatično pogoršali prilike povećanjem poreza na honorare. Moj otac je govorio da je glupo klati vola za kilo mesa. Oni su baš to uradili. Za beznačajan novac koji bi se novim porezom slio u budžet, teraju izdavače da se vrate u sivu zonu poslovanja, iz koje su proteklih godina jedva nekako počeli da izlaze. Državi neće stići taj novac, a izgubiće i jedan broj inače lojalnih i pristojnih građana, koji bi u normalnim okolnostima svakako poštovali zakon. Drugim rečima, bez ikakve potrebe prave od građana prekršitelje zakona. Ko je napravio i usvojio taj zakon, ništa ne zna o ovom poslu. Dobro, ne mora ni da zna. Ali, neko iz Ministarstva finansija je trebalo da pita za savet nekoga u Ministarstvu kulture. Pa ako i oni ne znaju, što je vrlo verovatno, onda oni treba da pitaju nas na koje se ti porezi direktno odnose, i onda bismo im objasnili zašto je to glupa poreska mera. I prethodni porezi su bili katastrofalni, trebalo ih je smanjiti, a ne povećati, ni za tih pet odsto.
Sa ovim novim porezima, lako je pretpostaviti da će se honorari isplaćivati na ruke. To, međutim, nije najveća šteta. Da bi mogli da isplate honorare na ruke, svi će se dati u potragu za gotovinom. Dakle, prodaja knjiga izaći će iz legalnih tokova. To će prvo ošteti knjižare, naravno. Pojačaće se ulična prodaja, koja navodno svima smeta. Konačno, država neće izgubiti samo novac od poreza na honorare, nego i dobar deo novca koji u budžet stiže porezom od prodaje knjiga.
Bif: S obzirom na činjenicu da u kriznim vremenima prva strada kultura, ali i na „pomoć“ države u prevazilaženju krize, da li vi i ostali izdavači imate neki „plan B“?
D. Ilić: Nemam plan. „Fabrika“ opstaje od danas do sutra. Srećna je okolnost to što ovaj posao ne traži velika ulaganja. Zato verujem, nadam se, da će većina izdavačkih kuća preživeti, ali će posledice „preživljavanja“ biti porazne.
|
Dejan Ilić: Nadam se da će većina izdavačkih kuća preživeti, ali će posledice „preživljavanja“ biti porazne |
Simptom ozbiljne krize je i činjenica da su neki veliki izdavači tek nedavno otvorili svoje prve knjižare, a da je jedan lanac knjižara odnedavno počeo da objavljuje knjige. Tako će i konačno biti ugušeno tržište knjiga. Drugi obespokojavajući simptom jeste to što kao izdavači ne možemo ni da pokušamo da zajednički prebrodimo krizu. Stvari stoje toliko loše, da svako ponaosob, po svaku cenu, traži izlaz samo za sebe. Pakosno je to pomisliti, ali izgleda kao da se izdavači nadaju da će nas malo opstati, te da će oni koji opstanu čitavo tržište imati samo za sebe. To je vrlo kratkovida i glupa nada. S izdavačima se urušava i samo tržište knjiga. Tržište u kulturi, pa i tržište knjiga onda, ne funkcioniše kao druga tržišta, recimo automobila. Rast prodaje knjiga direktno je srazmeran bogatstvu ponude. Što je ponuda siromašnija, to jest, što je manje različitih knjiga i izdavača, prodaja pada i tržište nestaje.
Bif: Svedoci smo nelojalne konkurencije i u oblasti produkcije školskih udžbenika. Koja je vaša najveća zamerka našim školskim sadržajima?
D. Ilić: Ako izuzmemo udžbenike „Kreativnog centra“, a govorim o udžbenicima za srpski jezik i književnost, reklo bi se da ostali, a mislim pre svega na Zavod za udžbenike, održavaju i jačaju vrednosni sistem koji je proistekao iz legitimacijske osnove srpskog učešća u raspadu Jugoslavije i ratovima devedesetih, te zločina koje je srpska strana počinila u tim ratovima.
Pokušaj da se ovo društvo ideološki distancira od politike devedesetih jadan je i licemeran. Svojim sadržajem i vrednostima koje nude, udžbenici su sastavni deo jednog takvog odnosa. Prva stvar koja je zaustavljena posle smene vlade Zorana Živkovića bila je reforma školstva.
Evo jednostavnog pitanja: zašto su knjige sve lošijeg kvaliteta i zašto sve manje ljudi kupuje i čita knjige, a broj časova srpskog u školama je i dalje isti? S obzirom na status nastave srpskog unutar obrazovnog sistema, trebalo bi da ljudi koji posluju oko knjiga budu privilegovan stalež. Srpski je obavezan predmet tokom čitavog školovanja, i pored matematike, ima najveći broj časova u nedelji. Deca tako svaki dan uče ili rade nešto što ima veze sa knjigama. Očekivalo bi se da dok ne odrastu, deca steknu gotovo fizičku potrebu za čitanjem. Ali, najveći broj dece po izlasku iz škole ne može da smisli ni knjige ni čitanje. Ima li tu nešto neobično?
Rekao bih da nema. Jer, svrha nastave srpskog zapravo nije ni opismenjavanje ni razvijanje veštine čitanja (čitanje – a ne prepoznavanje slova – jeste veština, i mora se učiti). Srpski u našim školama treba u stvari od dece da napravi nekakvu Srpčad, to jest da im nametne jedno izopačeno shvatanje patriotizma, koje se svodi na primitivni nacionalizam. Naličje cele priče upravo je to da kada se deci jednom utuvi naopaka, nacionalistička poruka, onda ona više i ne treba i ne smeju da čitaju, jer bi ih dalje čitanje navelo da posumnjaju u takvu poruku. Zato iz škola danas izlaze mali Veliki Srbi, koji, eto, ne vole da čitaju. Dakle, nije baš sve tako iracionalno, u Srbiji ima više logičnosti nego što nam se na prvi pogled čini.
Bif: Možda bi situacija bila bolja da imamo formirano i kritički raspoloženo civilno društvo, jer građani zapravo prihvataju ove vrednosti?
D. Ilić: Teško. Kakva god bila inicijativa u nevladinom sektoru, promene o kojima razgovaramo moraju se sprovesti kroz državne ustanove. U našem društvu je propao sav trud građanskog sektora da se objasni da je srpska politika iz devedesetih bila i sramna i katastrofalna. Ljudi na vlasti to naprosto ne žele da prihvate, i sada sličnom politikom štite i Kosovo. Pa je li ikome neobično što je takva zaštita neuspešna?
Meni se čini da je ljudima koji su danas na vlasti u Srbiji zapravo sasvim dobro. Oni izgleda nemaju nikakvih problema. Jer za ono što ja recimo vidim kao problem, ja vidim i rešenje, i to vrlo jednostavno. To što oni ništa ne rešavaju, meni govori da za njih to i nisu problemi. Recimo, kakve veze ima to što Ministar kulture i njegovi pomoćnici ništa ne znaju o knjigama? Kada ja to kažem, ja zapravo mislim da je to problem. Ali, njihova reakcija mi pokazuje da to uopšte nije problem, da naprosto nije bitno. Oni usvajaju zakone, kao taj o porezu na honorare, a znaju da takve zakone nije moguće poštovati, jer ako ih poštuješ neće te više biti. To je jasno ko dan, ali njima ne smeta, zar je bitno što će se zakon kršiti? Meni jeste bitno, njima izgleda nije. Usvojiće sad i loš zakon o kulturi. Pa je li teško napraviti dobar zakon? Toliko je sređenih država na ovom svetu, pa je li teško pogledati kako su one postavile stvari?
Bif: Znači li to da dok ne dobijemo dobar zakon koji reguliše oblast izdavaštva i kulture ostajemo prepušteni haotičnim uslovima na tržištu?
D. Ilić: Da, ali to, kao što rekoh, nije bitno. Pa da li ikome smeta to što u Srbiji ima 20, umesto nekadašnjih više stotina knjižara? Imate velike gradove, poput Kraljeva, koji nemaju knjižaru. U Nišu se svaki čas gase i otvaraju nove knjižare. Novi Beograd ima par stotina hiljada stanovnika, i nema knjižaru. Zar je to problem? Ako jeste, to se da vrlo lako rešiti; dakle, očito nije problem.
Vlast kulturu gura na marginu, nesvesna njenog značaja. Kultura je polje unutar koga se artikulišu vrednosti ključne za uspešno funkcionisanje društva. Zapostavljanje tog polja od strane države, znači u stvari da je ono prepušteno najjačim akterima da ga uređuju prema svojoj volji i potrebama. Pametna društva štite svoju kulturu od najmoćnijih.
Ali, mi nismo pametno društvo. Imate javni servis RTS koji očito smatra da je kultura nebitna. Reći da programi iz kulture nisu komercijalni glupo je: ustanova javnog servisa upravo je i ustanovljena da bi se ublažio ili izbegao komercijalni pritisak. Ljudi koji vode javni servis ne smeju se rukovoditi većinskim mnjenjem i tržišnim interesima. Ako to rade, izneveravaju suštinu ustanove koja im je poverena. Na RTS-u po prirodi stvari ne sme biti reklama. Izbacite reklame, i eto prostora za emisije iz kulture.
I novine polako gase rubrike iz kulture. Tako, ostaje činjenica da živimo u nestabilnom društvu, sa nasleđenim, vrlo problematičnim sistemom vrednosti, a bez mehanizama za njegovo transformisanje. Apsurd je što se tih mehanizama sami odričemo. Ali, i u tome ima smisla. To je zapravo najbolji način da se zaštiti nasleđeni sistem. Gotovo dve decenije živeli smo u sistemu koji je kulturu zloupotrebljavao, i to se nastavilo do danas.
Bif: Vaše knjige se prodaju i u Hrvatskoj, da li je tamo kulturna politika bolja?
D. Ilić: Hrvatska je po svemu ispred nas, i u dobrom, ali i u jednom lošem smislu. Rekao bih da je u Srbiji u toku proces da se građani učine zavisnima od samo par pozicija ili aktera moći. Izgleda mi kao da je u Hrvatskoj taj proces okončan. Tamo su odnosi moći uspostavljeni tako da će se gotovo za svakoga naći mesto, pod uslovom da bude poslušan i ne ugrožava najmoćnije. Neko vreme mislio sam da je razvoj Hrvatske mogao biti uzor za Srbiju. Danas mi Hrvatska, sa svojom kulturom i književnim životom, više ne izgleda tako. Nažalost, izgleda mi da upravo sada Srbija bira da krene istim putem.
Marija Dukić
broj 56, jun 2009.