Promene u praksi odobravanja potrošačkih kredita podstakle su mnoge Amerikance da donose loše finansijske odluke. Mnogi ekonomisti kažu da, za razliku od ranijih, tekuću privrednu recesiju u Sjedinjenim Državama nije izazvao normalan ekonomski ciklus uspona i padova, već preterano zaduživanje američkih potrošača.
Osnivač Instituta za odgovorno zaduživanje, ekonomista Robert Maning, tvrdi da je taj skok u pozajmljivanju novca bio povezan sa padom realnih zarada. „Od 2001, realne zarade u Sjedinjenim Državama pale su za oko dva i po do tri procenta, a Amerikanci su tu razliku nadoknađivali uzimanjem relativno jeftinih kredita,“ kaže Maning.
Istovremeno ublažavanje federalnih propisa o bankarskom poslovanju, nastavlja Maning, podstaklo je privatne banke da se usredsrede na kratkoročne profite. „U eri deregulacije svi su se trudili da ostvare profit od jednog do drugog kvartala. To je mnoge finansijske institucije podsticalo da preuzimaju veće rizike.“
Na primer, kaže Maning, kompanije koje izdaju kreditne kartice odobravale su veće limite po nižim kamatnim stopama. Banke su nudile stambene kredite pod uslovima koji su, u kratkoročnom smislu, bili gotovo neverovatno povoljni. „Ljudima su odobravani krediti za kuće koje su bile dva do tri puta skuplje nego što su mogli da priušte. Klizna kamata je tokom prve dve godine bila 1,9 ili 2,9 procenta,“ kaže Maning.
Ali posle toga, nastavlja Robert Maning, kamata bi počela da raste, a sa njom i mesečna otplata. Lesli Linfild, iz neprofitnog Instituta za finansijsku pismenost, kaže da su ti, takozvani stambeni krediti niže kategorije i druge vrste riskantnih pozajmica obeležili dramatičnu promenu u onome što su finansijske institucije nudile potrošačima. Kada sam počela da radim u bankarstvu, osamdesetih godina, kaže ona, imali smo samo šačicu raznih kredita. Sada se sve to promenilo.
„Ako uđete u bilo koju banku ili kreditnu štedionicu, izvadiće debelu knjigu ne razumevajući ni sami šta pokušavaju da vam prodaju. Potrošači su isto tako zbunjeni,“ kaže Lesli Linfild. To nedovoljno poznavanje novih vrsta kredita, zaključuje Linfild, dovelo je do loših odluka. Ali, kako ističe konomista Robert Maning, sve dok su cene kuća i stanova nastavljale da rastu, nikoga nije zabrinjavalo šta će se desiti ako poverioci ne budu mogli da plaćaju visoke otplate.
„Ta agresivna taktika u marketingu podsticala je rast cena nekretnina. 2004, 5. i 6, ljudi koji ne bi mogli da otplaćuju kredite i dalje su mogli da prodaju kuću ili stan po ceni znatno višoj od njihove realne vrednosti pa su davaoci kredita uvek mogli da povrate uložene pare,“ kaže Maning. Takvo stanje na tržištu nekretnina, dodaje Maning, dozvolilo je potrošačima da se ne obaziru na sve veće dugove na kreditnim karticama. „Banka bi im rekla: zašto svoj dug od 50 hiljada dolara na kreditnoj kartici ne konsolidujete sa kreditom za kuću, jer je njena cena porasla?“
Potrošači bi onda podigli kredit u visini razlike koliko je vrednost kuće na tržištu porasla i tim novcem platili dug na kreditnoj kartici. Sem Džerdano, iz Američkog instituta za bankrotstvo, kaže da su se vlasnici kuća u tome oslanjali na rasprostranjen mit o vrednostima kuća i stanova.
„Smatrali su da će vrednost kuća neprestano rasti. Možda im je to neko rekao, možda im je rekao da je kuća najbolja investicija ili bilo koju drugu iluziju,“ kaže Džerdano.
Većina stručnjaka se slaže da je kolektivna vera u te iluzije doprinela stvaranuju takozvanog balona od nekretnina. Ali, kako objašnjava ekonomista Robert Maning, na tržištu se odjednom našao prevelik broj kuća i stanova i ono je postalo prezasićeno.
„Kada bi se ljudi našli u situaciji da više ne mogu da otplaćuju kredit i kada je banka tražila da joj se imovina vrati, kuće više nisu mogle da se prodaju. Počevši od 2007. banke su počele da gube ogromne količine novca,“ kaže Maning.
Te godine, broj kuća i stanova koji su morali da budu vraćeni bankama dramatično je porastao. Iako mnogi analitičari okrivljuju za to finansijske institucije, Sem Džerdano kaže da krivicu snose i mnogi drugi. „Svi su odgovorni. I poverenici i poverioci su doprineli stanju u kome smo danas,“ kaže Džerdano.
Obe te grupe suočavaće se sa mnogim problemima, dok narednih meseci i godina budu nastojale da nekako raščiste tešku situaciju u kojoj su se našle.
(Meredit Heg, VoA)