Zamah etno turizma u široj okolini Zlatibora zavadio je opštine, sela i komšije, ali vas, kao i uvek u Srbiji, zatekne i neka potpuno drugačija priča: solarna energija i knjževne večeri „Kod Komše“.
U komunističko vreme, dok su žitelji sela vršili invazije na gradove, seoski turizam je razvijala gradska srednja klasa, masovno gradeći vikendice u ruralnom okruženju. Nakon devedesetih godina, koje ćemo ovog puta preskočiti jer nismo mazohisti, najpopularnija vikend naselja, poput Zlatibora, doživela su preduzetnički procvat. U ime povratka prirodi netaknutoj pod sankcijama i razvoja seoskog turizma, centar Zlatibora je sve više nalikovao Beogradu, počev od divlje gradnje i „kreativnih“ urbanističkih projekata za pranje novca, preko nesnosne gužve, buke i đubreta na sve strane, do cena koje su često po visini avangardne čak i za beogradske. Predstavnici seoske idile sveli su se na preprodavce „narodne tradicije“, među kojom dominira čudotvorno srpsko travarstvo koje leči i bolesti koje još nisu otkrivene i na neuhranjene konje za iznajmljivanje, na kojima se uspaničeni i jahanju nesvikli gradski žitelji s mukom probijaju kroz kolone automobila.
Za to vreme, ono malo preostalih seoskih domaćinstava u takozvanoj široj okolini Zlatibora spavalo je snom pravednika, sve dok država nije rešila da i tu unese više tržišnog duha. Kao i sve drugo i to je podstakla na samo nama svojstven način – umesto turističkom strategijom, preduzetnički žar je nikao iz pepela umešno privatizovanih društvenih preduzeća, od čijeg je dugoročno uspešnog poslovanja ostala samo masa dugoročno nezaposlenih. Vraćanje dedovini u seoskim zabitima odjednom je postala zvezda vodilja za preživljavanje nove kategorije stanovništva – tehnološkog viška, a među srećnicima koji su imali gde da se vrate pronaćićete sve nivoe formalnog obrazovanja: od magacionera do doktora nauka.
Proročki turizam
Trenutno, okolina Zlatibora podseća na doba industrijalizacije i elektrifikacije, samo što ovoga puta na sve strane niču minijaturna samozvana etno sela, sa kupalištima koje vispreni seoski domaćini prave pregrađujući potoke na imanju. Nepisano novokomponovano pravilo „što više novca to više kiča“ i ovde važi, a vrhunac su „projekti“ za koje vlasnici sa ponosom ističu da su angažovali „čak i dizajnere“. Pitanje gde su se dotični dizajneri školovali prvo je što vam padne na pamet kada vidite kombinaciju seoskih preslica sa imitacijama leopardove kože i antičkih stubova, garantovano potpuno nepoznatih nekadašnjim antičkim žiteljima. Stručnjaci koji su sa mnogo znanja i ukusa osmišljavali Sirogojno, ovde verovatno doživljavaju nervni slom bez nade u izlečenje, naročito kada vide da se, za razliku od polupraznog Sirogojna, među etno antičkim stubovima množe platežni turisti iz kategorije tranzicionih dobitnika.
Ipak, čuveno tradicionalno gostoprimstvo, srdačnost i otvorenost srpskih domaćina ne dovode se u pitanje, naročito ovo treće ako pokažete iole interesovanja za aktuelna lokalna predanja. Tako ćete o Kusturičinom mešetaranju sa Drvengradom saznati pikanterije na kojima bi vam pozavideli i najtiražniji tabloidi, a sa nešto više topline, budući da je ovde rođen, meštani će vam odmah servirati i priču o tome kako je Ljubivoje Ršumović napisao čuvene stihove „Ima jedna pećina stroga“ krijući se od škole u obližnjoj Markovoj pećini. Da ste kojim slučajem stranac koji je naglo progovorio srpski, vrlo brzo biste ušli u tajne srpskog mentaliteta iz prve ruke i shvatili da srpska uzrečica „da komšiji crkne krava“ odražava samu suštinu domaćeg poimanja tržišne konkurencije. U pregalačkoj želji da privuku turiste, među selima i opštinama se vodi pravi rat ko će koga više opljuvati pred posetiocima, a trenutno prednjače žitelji Kremna, namerni da razvijaju pionirski poduhvat „proročkog turizma“. Oni optužuju i domaću i međunarodnu političku mafiju za zaveru protiv njihovih prirodnih potencijala koji se odupiru snimanju iz satelita i ljudskih resursa koji obiluju „onima što svako malo nešto prorokuju i budalesaju“.
Vode se i pojedinačne komšijske bitke oko međa, zahvaljujući kojima avetinjski zvrje nedovršeni turistički objekti, a najveća poslastica je preganjanje sa državom. Tako je izuzetno atraktivnu Stopića pećinu, u čijoj unutrašnjosti izvire reka, lokalna vlast tek nedavno sredila za posetioce. Pre toga se godinama naganjala sa vlasnikom zemljišta koji je prisvojio i pećinu koja se nalazila na njegovom imanju, pa su radoznali turisti, pod uslovom da ne slome vrat na strmim prilazima, mogli da bace pogled unutra samo uz novčanu naknadu domaćinu i pod svetlošću ručne lampe. Sa druge strane, država pet para ne daje za obnavljanje i održavanje rodne kuće Dimitrija Tucovića, žali se njegov potomak, iako ju je uvrstila kao lokalnu istorijsku baštinu u sve promotivne materijale.
Vrati se sebi dok još imaš kome
U njima, međutim, nećete naći ni traga o odmaralištu „Kod Komše“, na koje možete samo slučajno da naletite ili po preporuci prijatelja. Vlasnik je mašinski inženjer i nesuđeni magistar solarne energije, koji je i nauku i posao u gradu napustio još osamdesetih godina i rešio da se, kako kaže jedan beogradski grafit, „vrati sebi dok još ima kome“. Kupio je zemlju u okolini Zlatibora, uz reku i brezovu šumu, za koju su seljani govorili „da tu ni pametan zec ne noćiva“. Tu se danas, pored kupališta i teniskog terena, uzdiže neobična građevina koju je Komša sam gradio, improvizujući i igrajući se: počev od kula za zagrevanje vode pomoću sunčeve energije, do balkona sa mornarskim lestvama, koji nosi naziv „Balkon Romea i Julije“. Na putu kojim se ulazi u dvorište ispisani su stihovi koji služe za odbranu od nepoželjnih posetilaca, „koji ne znaju ni od čega su umorni ni kako da se odmore“. U dvorištu je bunar bez vode, koji su turisti pretvorili u bunar želja, tu je i hidrometeorološka stanica, poklon Hidrometeorološkog zavoda Srbije, a u svakom ćošku kuće mnoštvo različitih knjiga.
Kod Komše se gosti često služe sami i pomažu mu kad je gužva, nema preteranog komfora, ali zato sok ili kafa koštaju svega 40 dinara, pri čemu, priznaje, i sa tom cenom zaradi dvostruko. U njegovom dvorištu može da se pleše uz valcere sa vojničkog razglasa, tu se održavaju književne, naučne i duhovne večeri. Leti se kod Komše okupljaju i naši ljudi koje je karijera odvela na različite strane sveta, dok on sam nema stalno mesto boravka, jer su ga se u rodnoj Požegi odavno odrekli, a ovde nikako da ga registruju, niti ga iko zove pravim imenom, a čak mu i pošta stiže naslovljena samo na „Komšu“. Još ga proučavaju, kaže u šali, da vide da li će se uklopiti u komšijske odnose u seoskoj idili.
U toj idili ipak je nešto idilično: pored prirode i cvrkuta ptica, ovde ćete se odmoriti i od gradske frustracije oko svetske ekonomske krize. Ona se ne prepoznaje ni po broju turista, ni po ponašanju domaćina, koje nalikuje aktuelnom vicu o srpskom seljaku koji na pitanje da li se plaši svetske ekonomske krize odgovara: „A što bih se plašio? U Srbiji je sve propalo, pa će i ta svetska kriza“.
Zorica Žarković
broj 56, jun 2009.