Iako sam sklon da se smejem svakom ko počinje onim „To nigde nema…“ jer svet je ogroman i svakakav, pa ima svega i svačega, ipak mi se čini da ovo što ću opisati zaista nigde nema. Premijeru jedne od 8 najrazvijenijih zemalja sveta, privatnom vlasniku medija, države i nacije Silviu B. prohtelo se da medijski iskoristi dodelu stanova stradalnicima od zemljotresa u Akvili (u utorak 15. septembra), pa je pozvao svog ličnog ljigavog voditelja sa državne TV – Prvi kanal, Bruna Vespu, da mu priredi show, a zatim očito naredio da se u vreme dok on bude govorio skinu sa programa tri vrlo popularne emisije, kako bi njemu ostao neokrnjen auditorijum. Pričao je, neprekidan, puna 2 sata i 38 minuta – Fidel Kastro da mu zavidi. I znate šta se desilo? Gledanost njegovog beskrajnog monologa imala je tzv. share od samo 13,4 odsto (procenat gledalaca emisije u odnosu na ukupan broj gledalaca u tom vremenu). Čak je autsajderska serija „Dostojanstvo i poštovanje“ imala veći share (22,61 odsto).
Do besnila postaje ostrašćena mržnja prema novinama. Pored već više puta pominjane „La Repubblica“ i još samo „Unità“ (koju je tužio sudu pa ili ima da bude finasijski ukinuta ili da se proslavi) brane čast novinarstva, svi ostali svoj kukavičluk pokrivaju tezom da ima prečih stvari te da se ne treba zamajavati privatnim životom premijera. Stanje je takvo da je OEBS uputila upozorenje Silviu B. da povuče tužbe protiv italijanskih novina i novinara. Francuski „Liberation“ piše da je Italija „zemlja koja se jedina ne bavi onim što njen premijer radi“. Silvio B. je jedan od najbogatijih ljudi na planeti, ima ergelu od bar trideset advokata koji su sposobni da satru svakoga, ima medije koji mogu da urnišu koga god požele i ima osvetničku narav – eto čega se mnogi plaše.Prerano bi bilo reći da su premijerova kola krenula nizbrdo. U njegovom TV nastupu, gde su sedela i trojica provincijskih novinara kao medijska ikebana – ne usuđujući se da ga išta upitaju, opaučio je po svima od javnih tužilaca, što stalno čačkaju po njegovim poslovima do štampe, koja mu ne daje mira. Novinare je nazvao huljama, podelio još nekoliko epiteta drugima i onda konstatovao da je on lično najbolji premijer kojega je Italija imala u 150 godina svoje istorije. Zašto nije počeo od antičkog Rima, nije jasno, a imao bi s kim da se poredi od Julija Cezara, Kaligule, Nerona pa na dalje.
Posebno od kada je krenuo na formalno svog najbližeg političkog kolegu, Đanfranka Finija, suosnivača partije PDL (Narod slobode), čoveka koji je u taj brak uneo partiju Aleanza Nazionale kao miraz i koji je nesmotreno pokazao da se ne slaže baš u svemu sa svojim gazdom. Počelo je tako što je, u prošlom nastavku pomenuti, pit-bul urednik Silviovog lista „Il Giornale“ napao Finija kako suviše štrči izvan stroja, te se mora vratiti među ostale (poslušnike) ili otići. Imenovani je odgovorio uveren u mogućnost diskusije. Već dan kasnije usledio je drugi uvodnik u kojem pomenuti pit-bul urednik Feltri preti da će ukoliko se dotični ne pospe pepelom, izvući kompromitantne dosijee o njemu. Eto jedini od činovnika Silviove partije–preduzeća koji je pokušao da digne glavu mlatnut je po njoj tipičnim mafijaškim udarcem. Inače Fini je od neofašističke MSI napravio solidnu desničarsku partiju AN i sa njom ušao u Silviovu PDL sa ambicijom da jednoga dana on postane šef. To mu je došlo glave, kao Rankoviću ambicije da zameni Tita. Diktatorska vlast je nedeljiva.
Koliko Italijani veruju Silviu B? Mislim da ih je delom fenomenalna trećemilenijumska propagandna tehnologija drogirala uveravanjem da drugog izbora nema, a delom je „svaki Italijan po malo Berluskoni“ kako pišu britanske novine. Ispitivanja javnog mnenja govore: da 72 odsto Italijana smatra da skandali Silvia B. nemaju nikakvog uticaja na njihov sud o premijeru, 5 odsto čak smatra da mu time raste popularnost. To sa popularnošću predstavlja posebnu začkoljicu, jer sam Silvio B. tvrdi da je sa 68 odsto glasova sunarodnika popularniji od Obame. IPR agencija u anketi rađenoj za dnevnik „La Repubblica“ tvrdi da je oktobra 2008. poverenje u premijera imalo 62 odsto ispitanih, dok su oni koji nemaju poverenja bili na nivou od 36 odsto, s tim što je poverenje postepeno opadalo, a nepoverenje raslo tako da je u julu došlo do inverzije, a u septembru je poverenje palo na 47 odsto, dok je nepoverenje poraslo na 50 odsto. Poverenje u njegovu vladu je još niže – 47 odsto. Ko zna gde je istina.
Iz obaveze prema onom „O etici“ iz naslova navešću da ni u doba najcrnje informbirovske propagande nisam čuo tako nizak vokabular kao što je neki dan upotrebio Silviov ministar Renagto Bruneta. Ako je onaj Feltri pit-bul urednik, ovaj Bruneta je besna pudla ministar. Pudla, zato što je skoro za glavu niži i od mene, a ja se sa svojih 166 cm tešim samo time da je i Merilin Monro bila isto toliko niska. Dakle, ta kevtava pudla izrekla je da „levica mora biti ubijena“ a ne da se čeka da samo izumre, „ti paraziti, birokrate, politički su stub pokvarenog bankarstva i izdavaštva kao i parazitska kinematografija i pokvareni sindikati pokušavaju da unište srednju klasu (?)… (da skratim zajapurenog govornika)… Ta govnjiva elita, koja smrdi i kad se zapuši nos, ne misli ni na šta drugo nego da sruši vladu…“ Ludilo postaje sve kolektivnije.
Još da se odužim i za ono „O pici“ – Bepe Severnjini je pisac bestselera, šarmantan pričalica, politički albino, koji je ovih dana objavio novu knjigu kojom će po prvi put navući bes na sebe. Kniga se zove „Italiani – Put oko sveta u 80 pica“. U toj knjizi pošto oda priznanje Italijanima koji su iznedrili niz najgenijalnijih ludi na planeti konstauje i dokumentuje kako su mnogi stereotipi u svetu o Italijanima, a koji ih dovode do besa, zasnovani na činjenicama. Najgore od njih liferuje „naš kapo Berluskoni, koji svojim ponašanjem potvrđuje naše najgore instinkte. Oni koji ga glasaju, valjalo bi da ga pritegnu da se malo obuzda, jer ipak je on danas najfamozniji Italijan u svetu“. Evo šta je pisac verovatno podrazmevao pod tim. Sud u Bariju uhapsio je na aerodromu „uspešnog preduzetnika“ Tarantina, pri pokušaju bekstva u Tunis iako je pod istragom, a u njegovoj kući nađeno je pola kilograma kokaina „za ličnu upotrebu“. Dotični Tarantini (koga je Silvio B. po klasičnom frojdovskom lapsusu nazvao Tarantino – ime najčuvenije mafijaške porodice) je bio glavni snabdevač Silviovih žurki ne samo velinama, escort, starletama i sličnim imenima kamufliranim prostitutkicama, nego i kokainom. Tih golotrbih, i da ne padam niže, lutkica na sudskom spisku za isleđenje je do sada 32, sa verovatnoćom da tu nije kraj.
Dakle dvostruko značenje u našem jeziku za ime italijanskog kulinarskog specijaliteta, o kojem je u ovom delu teksta reč, nije bez veze. Zaista je „pizza“ simbol Italije, ali uz kulinarstvo Silvia B. postaje sve pikantnija. Osnovni sastojci za bilo koju picu su, pored testa još sir mocarela i paradajz, tek ostali dodaci daju ime i identitet. Možda bi Silviova mogla da se nazove „Pizza escort“ ili prevedeno na naš jezik: „Pica pratilja“.
Milutin Mitrović