Uprkos ekonomskoj krizi, EU i međunarodni finansijeri su veoma spremni da podrže projekte kojima bi EPS usaglasio rad svojih postrojenja sa važećim standardima i evropskim direktivama u oblasti zaštite životne sredine. Ali ako u tome ne uspe u zadatim rokovima, što ne zavisi samo od EPS-a već pre svega od podrške države, posledice će biti veoma ozbiljne po celu zemlju, upozorava Mihajlo Gavrić, direktor Sektora za zaštitu životne sredine EPS-a.
Elektroprivreda Srbije je prva domaća kompanija koja je krajem juna bila u zvaničnoj poseti Briselu, kako bi predstavila svoju Zelenu knjigu. Prema rečima Mihajla Gavrića, direktora Sektora za zaštitu životne sredine EPS-a, u pitanju je strateški dokument, prvi takvog tipa u jugoistočnoj Evropi. U njemu su detaljno predstavljeni dosadašnji rezultati kompanije u oblasti zaštite životne sredine i prioritetni razvojni projekti za prilagođavanje rada njenih postrojenja u termoenergetskom sektoru do 2017. godine važećim standardima i EU direktivama u ovoj oblasti. To je obaveza koja proističe iz ratifikovanog Ugovora o osnivanju Energetske zajednice JIE i prema kome je Elektroprivreda Srbije „postala član EU po obavezama koje je preuzela, ali na žalost ne i po pravima. Projekti koje smo predstavili, pored razvojnih projekata EPS-a, su kičma razvoja cele zemlje i potvrda da smo svesni svoje odgovornosti, budući da 70% svih problema u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji proizilazi iz delovanja elektroprivrede (energetike). Ako se zna da je trećina svih obaveza zemlje u procesu pridruživanja EU zadovoljenje standarda i propisa iz oblasti zaštite životne sredine, a da je elektroprivreda odgovorna za oko 20% tih obaveza, onda to više nije samo kompanijski, već i nacionalni cilj“, predočava naš sagovornik.
Dokument je u Briselu predstavljen nadležnim direktoratima za energetiku i proširenje EU, potom je usledio susret sa vrlo uticajnim čelnicima „Energetske povelje“ (udruženja svih energetičara izuzev iz SAD), a nakon toga Zelena knjiga je promovisana i u Sarajevu, na ministarskom sastanku država potpisnica Ugovora o Energetskoj zajednici JIE, kome su prisustvovali predstavnici većine zemalja EU i ključni donatori kao što su EBRD, Svetska banka (WB), USAID, GTZ… U međuvremenu, Rudarski basen „Kolubara“ je dobio sertifikat ISO 14001, što je peto privredno društvo u sistemu EPS-a sa tim sertifikatom. Tokom jula predviđen je i prijem predstavnika EPS-a kod Stavrosa Dimasa, komesara EU za zaštitu životne sredine. Cilj ovako intenzivne „diplomatske“ aktivnost kompanije je da se, pored domaćih, obezbede i strani izvori finansiranja za razvojne projekte, u čiju realizaciju je do 2017. godine neophodno uložiti 1,2 milijarde evra. Od toga je oko 800 miliona evra potrebno za modernizaciju termoenergetskih postrojenja koja su i najveći zagađivači, a ostatak novca za dostizanje postavljenih standarda u oblasti zaštite životne sredine u proizvodnji i preradi uglja, hidroenergetskom sektoru, sistemu monitoringa i prilagođavanju poslovanja zahtevima Kjoto protokola (Okvirna konvencija UN o promeni klime). S obzirom na aktuelnu ekonomsku krizu u svetu, podrška koja je iskazana projektima tokom pomenutih radnih susreta je prevazišla očekivanja, ocenjuje Gavrić, uključujući i najave o sazivanju donatorske konferencije u te svrhe. Pored donatorskih, predviđeni izvori sredstava su unutrašnje rezerve EPS-a, Fond za zaštitu životne sredine Srbije i međunarodne finansijske organizacije – komercijalne i državne banke preko posebnih kreditnih linija koje se odnose na projekte u oblasti zaštite životne sredine.
Zakon jedno, praksa drugo
Najurgentniji projekti su podeljeni u četiri oblasti, od kojih se prva odnosi na smanjenje emisija praškastih materija na nivo koji prema standardima LSD Direktive EU iznosi 50 mg/Nm3 i gde je gotovo 80% posla već urađeno u saradnji sa međunarodnom zajednicom. Druga grupa projekata predviđa unapređenje i uvođenje novih tehnologija transporta i odlaganja pepela i šljake, kojima bi se eliminisala čestična zagađenja putem sekundarnih emisija i migracija teških metala u podzemne vode (nivo gotovosti projekta je 80% – četiri od pet predviđenih postrojenja su u fazi izgradnje). Treća oblast zahteva uvođenje postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova na tri najveće postojeće elektrane – „Nikola Tesla“ A i B, i Kostolac B, dok će nove predviđene elektrane biti građene u potpunosti prema najstrožijim standardima EU. Četvrta oblast je vezana za način sagorevanja uglja, odnosno za smanjenje koncentracije azotnih oksida na nivo od 200 mg/Nm3 u blokovima koji se revitalizuju. Projekti predviđaju i štednju prirodnih resursa kao i maksimalno iskorišćavanje otpadnih materijala – pepela, gipsa, gline, šljunka i drugih nus proizvoda u cementnoj industriji i građevinarstvu putnoj privredi.
Najambiciozniji poduhvat su projekti odsumporavanja dimnih gasova, u koje je potrebno uložiti oko 535 miliona evra. Prema sadašnjim planovima, dve trećine sredstava bi se pribavilo putem fondova EU i mekih kredita japanske vlade, dok bi trećinu sredstava trebao da obezbedi EPS zajedno sa našom državom i to prvenstveno za izgradnju sistema za odsumporavanje na TE Kostolca B, odakle se emituje do 45% ukupne emisije sumpora iz postrojenja EPS-a, a čija bi ukupna investicija zahtevala ulaganja od oko 120 miliona evra. Da bi se ovaj i drugi postavljeni zadaci uspešno realizovali neophodno je preispitati deo važećih propisa, a naročito njihovu primenu, ocenjuje Gavrić. Eklatantan primer je tumačenje ekonomskog instrumenta „zagađivač plaća“, čija je svrha da ekonomskim merama podstakne preduzeća na uklanjanje uzroka zagađenja, a ne da se, kao što je slučaj u domaćoj praksi, tretira kao porez. Poseban problem je raspodela i namena tih sredstava, budući da 60% ide u Fonda za zaštitu životne sredine, a 40% lokalnim samoupravama, „a rezultat je da su lokalne samouprave poboljšavale infrastrukturu samih gradova gde su postrojenja locirana, ali da ni dinar nije vraćen tamo gde treba rešiti problem koji ugrožava tu sredinu. Razumem da lokalne samouprave imaju velikih problema kako da raspodele uglavnom oskudna budžetska sredstva, ali moramo da shvatimo da se negativni efekti emisija zagađujućih materija prvenstveno na prirodno okruženje ne rešava podizanjem standarda života u okruženju, već tehničko-tehnološkim merama i direktnim rešavanjem problema tamo gde nastaje. Ako hoćemo da rešimo problem treba da primenjujemo zakon. Takođe, besmisleno je da se u slučaju postrojenja kao što su termoelektrane ili velike rafinerije takse ubiraju na osnovu opštinskih granica, jer je njihov uticaj na životnu sredinu regionalni, pa i širi. Zato ona moraju biti tako tretirana i u pogledu naplate i u pogledu raspodele tih sredstava među lokalnim samoupravama“.
No, problem koji nadilazi sve druge je pitanje efekata na zdravlje stanovništva, a tu evidenciju još niko u Srbiji ne sprovodi precizno i sistematski, samim tim teško je brojčano izraziti posredne koristi za širu društvenu zajednicu konsekventnog sprovođenja mera zaštite životne sredine i svođenja emisija u okvire predviđenih EU standardima.
Nerealna cena
Još jedan od ključnih rizika da se postavljeni zadaci ne ispune u predviđenom roku proizilazi iz aktuelne politike cena električne energije, ističe naš sagovornik, podsećajući da je prema Ugovoru o Energetskoj zajednici JIE Srbija obavezna da poštuje odredbu o liberalizaciji cena električne energije. To državu stavlja pred odluku da realno izračuna potrebe i troškove zaštite životne sredine, što podrazumeva i da u prodajnu cenu električne energije budu uračunati troškovi za rekultivaciju kopova, odsumporavanje i denitrifikaciju dimnih gasova. Ukoliko se to ne učini „rezultat je samoiscrpljivanje“, upozorava Gavrić, „i nemogućnost da ispunimo obaveze koje smo potpisali. Iako 2017. godina deluje kao daleka budućnost, kada su u pitanju ovako veliki sistemi i strateški projekti to je sutra. Čak i da smo u mogućnosti da potreban novac odmah pribavimo, od trenutka potpisivanja ugovora do puštanja u rad samo jednog postrojenja treba oko tri i po godine. A mi za osam godina moramo da završimo kompletnu modernizaciju tri velika postrojenja. Ako to ne uspemo, rezultat je dvojako negativan: država će teško moći da izveze ijedan kilovat električne energije, a EPS neće ispuniti obaveze i zadovolji standarde predviđene IPPC direktivom EU, pa time ni dobiti integralnu dozvolu, odnosno dozvolu za rad. A ako vam neko ukine dozvolu za rad postrojenja iz ekoloških razloga, to postrojenje više ne vredi i možete da ga zatvorite. Jer o tome ne odlučuje samo mi, nego igrači na globalnom tržištu, koji zahtevaju da svi imaju iste uslove za rad, a ne da neki budu opterećeni ekološkim troškovima, a neki ne“.
Istovetan je odnos i prema činjenici da politikom cena električne energije mi veštački držimo konkurentnost domaće proizvodnje na globalnom tržištu (nije dozvoljeno da država skriveno ili direktno pomaže svoju privredu), pa se za njih na inostranim tržištima mogu uvoditi takse, koje se slivaju u budžete zemalja u koje se roba izvozi. Zato, ističe naš sagovornik „energetska efikasnost ne može da se uvede proklamacijama. To je ekonomski instrument. Postavite se u ulogu vlasnika neke fabrike koji ima energetski neefikasna postrojenja, ali zahvaljujući niskoj ceni električne energije pravi profit. Zašto bi se on opterećivao dodatnim troškovima za modernizaciju tih postrojenja, ako ga na to ne tera ekonomska prinuda tj. cena energenta? Možda zvuči banalno, ali je tačno“. Sa druge strane, stvaranjem uslova da se realizuju planirani projekti, EPS može da bude stožer i infrastruktura za dalje jačanje proizvodnje i industrije. To je prilika za domaća preduzeća ne samo da dobiju određene poslove, već da se osposobe za nove delatnosti, proizvode i tehnologije u saradnji sa stranim stručnjacima i kompanijama, a što može da bude podsticaj i za komercijalizaciju domaće nauke.
Zato će, pored inostrane, EPS početi da sprovodi i intenzivnu domaću kampanju, najavljuje Gavrić. „Naša namera je da predočimo najširoj javnosti da su u pitanju strateški ciljevi, koji po efektima nadilaze interes jedne kompanije i da je za njihovu realizaciju važna podrška svih relevantnih političkih faktora, nevladinog sektora i medija. Razgovaraćemo o tome i sa predstavnicima industrije, konsultantskim kućama… Uvereni smo da najveći deo naših problema vezanih za životnu sredinu ne proizilazi iz loše volje, već iz nedovoljne informisanosti i neznanja“.
Zorica Žarković
broj 57/58, jul/avgust 2009.