Planinarenje je sport u kom je cilj osvajanje vrha neke planine, a Srbija je brdovita i lepa, pa o ovom sportu pričamo sa predsednikom našeg najtrofejnijeg planinarskog društva „Radnički“ iz Beograda, Lazarom Dojčinovićem. Dvadesetosmogodišnji apsolvent Šumarskog fakulteta, kada nije vezan obavezama u klubu ili nije negde u planini, bavi se građevinskim i visinskim radovima. Takođe je i član suda časti Planinarskog saveza Beograda, a najveće dostignuće mu je osvajanje Elbrusa 5642 mnv. Pored toga, osvojio je uglavnom sve najveće vrhove u Evropi i regionu. Tačan broj planinarskih društava u Srbiji ne zna i kaže da im broj varira, jer se svake godine neki novi registruje, a neki stari ugasi. Da bi se postalo član nekog društva potrebno je doći na sastanak, uplatiti članarinu koja se kreće od 300 do 600 dinara i sa plaćenom članarinom postajete član Planinarskog saveza Srbije, a to je dovoljno da krenete na bilo koju planinarsku akciju u Srbiji.
BIF: Svi leti vole da idu na more, a vi na planinu. Otkud ljubav prema planini i kako ste počeli da se zanimate za alpinizam?
Lazar Dojčinović: Sama priča oko planinarstva je krenula neobavezno. Kad živiš u gradu, a potičeš iz obične radničke porodice koja nema sredstava da ti priušti letovanje, onda preko letnjeg raspusta pokušavaš da zaradiš neku lovu, radeći bilo kakve poslove, i za mali novac, sa ljudima koji su sličnih interesovanja kao i ti, spakuješ ranac, vreću za spavanje, šator i malo hrane koju imaš u kući, sedneš na voz i odeš na neku planinu i odlično se provedeš. Dakle, pre svega ljubav prema prirodi za koju verujem da je duboko u svima nama, ali i finansijski momenat koji se kasnije pretvorio u nešto drugo. U početku je to bila samo želja za istraživanjem, a kasnije, kada sam ušao dublje u sve to, onda čovek traži neku ekstremniju varijantu, više snega, veću visinu, što teži vrh i sve što je čoveku nedostupno.
BIF: Kakvo je stanje planinarskih društava u Srbiji i planinarskih domova?
Dojčinović: U Srbiji ima oko četrdeset pet planinarskih domova, a na primer Bugarska ima oko 450 planinarskih domova, s tim da su naši domovi u dosta lošem stanju. Planinarski dom ne treba da bude ništa spektakularno. Sam njegov naziv dosta govori, jer to nije hotel, hostel ili motel, to je jednostavno dom, jedna kućica koja ima dobru atmosferu i koja pre svega služi kao sklonište. Kada odete u planinu, vi sve vreme trebate da budete u planini, a dom služi samo da se sklonite od nepogoda, da se zagrejete, skuvate nešto i prespavate. Društva veoma malo sarađuju. Ima nekoliko njih koji imaju dosta članova, ali ta masovnost nije merilo kvaliteta. Da bi bilo koje društvo moglo da funkcioniše ono treba da ima sredstva, da bi mogli mladi ljudi da se sponzorišu, a to znači da se šalju na kurseve kao na primer orijentacija, speleologija, skijanje itd. U poslednje vreme ima pomaka u saradnji između društava, ali na tome još mora mnogo da se radi.
BIF: Kako je zakonski regulisana ova oblast i sa kakvim se problemima susrećete?
Dojčinović: Konfuzno. Naše društvo je jedno od osamnaest društava Sportskog društva „Radnički“ i spada u treću grupu sportova, kao npr. karate. Zavisno od toga u kojoj je grupi, toliko novca Planinarski savez Beograda i Srbije (PSS i PSB prim. aut.) dobija od Ministarstva za sport i omladinu. Sva društva konkurišu za sredstva kod PSS i PSB za određene akcije. Ako prođete kao društvo sa svojom akcijom, onda vas PPS dotira. To su uglavnom akcije koje služe za obučavanje mladih kadrova. Mi podležemo pod nadležnost i Ministarstva turizma i Ministarstva za sport i omladinu. Svaki planinarski vodič mora da ima na stranim turama svog turističkog vodiča, sa čim se sa tim ne slažemo, jer to znači da ako vodim Alpe ili Himalaje, moram da imam turističkog vodiča, a on po pravilu ne zna ništa o planinarenju. Očekuje se novi Zakon o sportu, urađen je novi nacrt celog planinarstva kao sporta, a kako će sve to da funkcioniše, videćemo.
BIF: Kako finansijski stoje planinarska društva u Srbiji i iz čega finansiraju akcije, održavanje domova i opreme?
Dojčinović: Vrlo loše. Jedini izvor prihoda svakog društva je članarina. Na drugoj strani, svako društvo ima svoje troškove, od zakupnine prostorija, naknade za ljude koji dolaze i drže određena predavanja, markiranje staza u planinama i organizovanje različitih akcija. Neka društva na primer imaju i kvote, tj. deo od novca od akcija uzimaju za rad kluba, ali u našem društvu nije takav slučaj, jer je sve na dobrovoljnom nivou, nema zarade. Uopšte, sve je uglavnom svedeno na dobru volju i entuzijazam pojedinaca. Za sve akcije koje sam radio, smišljao sam dobre logoe i dobre poruke i sve to slao na mnogo mejl adresa, ali niko mi nije odgovorio. Kada se traži sponzor, ne traži se samo za akcije, već i za opremu, koja je veoma skupa i brzo se haba, kao i za obnovu svog planinarskog doma itd. Jedini način da dobiješ sponzora je da znaš nekog, koji zna opet nekog koji, preko ličnog poznanstva, hoće da uleti u celu priču. A mi smo spremni na sve. Od postavljanja velike reklame na naš sajt, do postavljanja table zahvalnosti na naš dom, kao i da ga pomenemo u bilo kojoj priči.
BIF: Koliko redovno pravite akcije i koje su akcije, pored Srbije, u planu?
Dojčinović: Obično se godišnji plan akcija izbaci u novembru ili decembru. To smo dužni da uradimo po statutima PSS i PSB, međutim, to je teško, jer kad planiraš godinu dana unapred, ne znaš da li ćeš biti u mogućnosti, ali cilj je ostvariti makar 80% takvih akcija. Konkretno, mi imamo četiri akcije mesečno. Prošle godine smo imali 117 akcija, u kojima je učestvovalo 750 planinara. Mnogo je bitnija težina akcija, nego njihov broj. Nije isto otići na Avalu i otići Kajmakčalan. Naše akcije su jednodnevne, vikend i višednevne, a obuhvataju skoro sve planine u Srbiji. Sledeće godine se obeležava 60 godina našeg društva i planiramo da odradimo 60 vrhova preko 2000 mnv. To je teško, ali uspećemo. U proleće idemo na Kilimandžaro, a na leto se sprema Pamir (7126 mnv). Ukoliko skupimo novca, biće to druga ekspedicija tamo, jer je Srbija imala samo jednu akciju koja se popela na vrh, pik Lenjina, a ti je bilo 1991. godine. Više o našim akcijama se može pročitati na našem sajtu. Imamo i zanimljivu galeriju fotografija koju vredi pogledati.
BIF: Koja je najveća opasnost sa kojom ste se susreli?
Dojčinović: Prvi šamar koji sam doživeo je još kada sam kao neiskusan klinac slavio novu godinu sa društvom na Prokletijama, posle bombardovanja 1999. godine. Tada se spustila užasna oluja i prvi lep dan smo iskoristili da se popnemo na Očnjak, veoma težak vrh. Dosta veza je popustilo i sedmoro ljudi je završilo u hiperbaričnoj komori i lečilo promrzline. Drugi put u julu 2004. godine na Alpima na vrhu Grosglokner, najvišem u Austriji, gde su gromovi toliko „tukli“ da sam pomislio da je sa nama gotovo. Iste godine, sa drugarom sam peo Materhorn i na 4400 mnv njemu se desilo to da mu „krene“ kamen u bubregu, za koji ni on ni ja nismo znali da ga ima. Sam osećaj samoće na takvoj visini i u toj situaciji je jeziv. Dva Rusa koja su išla ispred nas pomogli su nam da se spustimo u prinudni bivak, a neki italijanski alpinisti su poslali helikopter po nas i nisu hteli za tu uslugu ništa da nam naplate. Takođe, desilo mi se kao vodiču, da čovek slomi nogu na 2200 mnv.
BIF: Da li ljubav prema planini prestaje kada se oformi porodični život i krenu poslovne obaveze?
Dojčinović: Definitivno tu dođe do kolebanja, ali oni kojima je to stvarno u krvi, nikada ne ostavljaju planinu, već rade na tome da ceo svoj život predodrede planini. Polako u to uvlače i svoje porodice, decu, poslovne partnere ili ljude koji su u njegovom okruženju. U našem društvu ima 80% ljudi koji su fakultetski obrazovani, koji rade teške i odgovorne poslove preko nedelje, ali za vikend skinu svoje odelo i odu u neki kutak gde izbace sav stres i odmore se.
Uroš Nedeljković
novembar 2008.