Dok racionalno razmišljate niste li podlegli panici zbog novog gripa, možda bi za utehu mogla poslužiti inforamacija da je papa Racinger, putujući neki dan sa jednim visokim funkcionerom italijanske vlade, najviše vremena proveo zapitkujući koliko je epidemija gripa ozbiljna i kakve su konsekvence ako se oboli. Ako se zvanični predstavnik Boga na zemlji toliko interesuje onda i svaki smrtnik, sa manjim stepenom „odozgo“ garantovanog imuniteta, ima prava da zna na čemu je. Evo pokušaja da se na to odgovori ukratko.
Virus H1N1 spada u grupu virusa gripa (vrsta kataralne zarazne groznice) koji imaju sklonost da se šire u formi epidemije (grčki epi – na i demos – ljudi) ili pandemije (pan – sve i demos – ljudi), dakle da pogađaju delove ili svu svetsku populaciju. Virus H1N1 nije nov. Godine 1976. pogodio je po prvi put Njudžersi u Americi, ali je brzo i efikasno suzbijen. Taj događaj je pobudio mnoge sumnje, jer se u Njudžersiju nalaze laboratorije koje rade medicinska istraživanja za vojsku, pa se posumnjalo da je njima virus „pobegao“. U tom kontekstu spominjano je i ime Donalda Ramsfelda, tada još nedovoljno poznatog, ali odgovornog za resor kome je mogao virus da se izmigolji. Tema postaje primamljiva za pravljenje horor filnova među kojima su najpoznatiji „Casandra Crossing“ (Bart Lankaster, Sofija Loren i Ava Gardner) i dve decenije kasnije „Lethal Virus“ sa Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi, uz bezbroj drugih horor glupavih mamipara. Amerika, a oba su pomenuta filma njihova, uprkos Ruzveltovoj Povelji četiri slobode, među kojima je i sloboda od straha, najveći je proizvođač straha (horora) u svetu, pa joj tema nije mogla izmaći. Iskonski strah od smrti oni su samo komercijalizovali i doprineli stvaranju panike i tamo gde je potrebna hladna glava.
Većina dostupnih podataka govori upravo da je trenutno mnogo veća panika nego realna opasnost od H1N1. Pođimo od podatka Svetske zdravstvene organizacije da je kod infektivnih bolesti najveća smrtnost od AIDS-a i to 85 na 1.000 obolelih bila na početku i da je danas sa primenom efikasnih lekova smanjena na 20‰. Najmanji promil smrtnosti ima sezonski grip 0,1‰. Grip kategorije „A“ kojoj pripada H1N1 u proseku dostiže 0,5‰ mrtvih. Podaci, do sada prikupljeni, govore da bi H1N1 mogao pripadati blažoj formi „A“ gripa sa prosekom od 0,2‰ mrtvih. To su računice, a realno stanje je da mortalitet do sada iznosi samo 0,054‰. Budući da se podaci o pojavi ovog gripa stiču u Svetsku zdravstvenu organizaciju sa svih kontinenata opravdano je govoriti o pandemiji, a ne samo epidemiji.
Razmere ove pandemije su sledeće: 9 slučajeva baš tog virusa ustanovljenog na 1.000 onih koji su zatražili medicinsku pomoć. Najveći promil smrtnosti je u ovoj deceniji ustanovljen kod sezonskog gripa 2006/7. godine i iznosio je 14,2‰. Najveće razmere je imala pandemija gripa začetog u Španiji 1918/19. godine i zahvatila je približno jednu trećinu svetskog stanovništva, a sadašnja je situacija samo 9 odsto obolelih od gripa uopšte. U proseku od sezonskog gripa u svetu umire oko 350.000 ljudi svake godine. Od „španskog gripa“ umrlo je 45 miliona ljudi u svetu. Optimističke računice govore da ovoga puta možda neće biti dosegnut ni uobičajeni godišnji prosek. Valja, ipak, imati u vidu da je sadašnja pandemija u začetnoj fazi te da se očekuje da njen najviši stepen bude negde krajem januara i početkom februara 2010. godine. Još samo to da su najrizičnije grupe stare osobe i teži hronični bolesnici, a da je H1N1 anomalan po tome što među najrizičnije grupe uključuje i mlade od 14 – 15 godina starosti.
Valjda je ovoliko statistike dovoljno da se shvati kako je u pitanju ozbiljna pandemija, ali ni iz daleka toliko koliko se oko nje panike napravilo. Posebno valja imati u vidu da je smrtnost kod obolelih srazmerno vrlo niska. Od kada je tridesetih godina prošlog veka otkriven virus gripa, protekolo je deset godina do trenutka kada su proizvedene vakcine koje ga efikasno suzbijaju. Danas, vakcine čekaju epidemiju, a ne ona njih. Na primer, u Kini je pojava H1N1 registrovana avgusta meseca, a već u septembru je njihova farmaceutska kompanija Sinovac (Sinova Biotech) izbacila na tržište prve količine vakcine, znatno pre tzv. Big Pharma – kartela najvećih svetskih farmaceutskih kompanija. Na žalost kineska kompanija je mala u svetskim razmerama pa je njenu celokupnu proizvodnju zakupila kineska država. Ostali deo svetskog tržišta ostao je slobodno lovište za Big Pharma gigante. Tu tema postaje: kome pandemija donosi pare.
Izreka da dok jednome ne smrkne, drugome ne svane, ima u sadašnjoj situaciji bukvalnu primenu. Ekonomska kriza u svetu dovela je i do pada prihoda farmaceutske industrije. Njoj je odjednom svanulo. Računa se da će potrošnja vakcina ove sezone doneti farmaceutskoj industriji negde oko 20 milijardi dolara prihoda. Mnoge će ona iz „crvene“ sfere gubitaša izvesti na zelenu granu. Proizvodnja vakcina je u principu izvrstan posao, relativno su mala ulaganja, a kad počne epidemija ili pandemija, pogotovo u početnoj fazi postajemo svedoci „adrenalinskih cena“ kada se mnogo ne računa i ne bira, jer panika gura tražnju daleko iznad ponude te cene skaču kao lude. Naši mediji su prepuni tvrdnji kako tajkuni, konkretno Mišković, dere kožu državnom budžetu cenom od 8 evra po jedinici. Objektivnosti radi valja reći da italijanska vlada plaća 9 evra po jedinici, a da je najbolje prošla kineska država plačajući svom proizvođaču samo 4,6 evra po jedinici, ali ne dozvoljava izvoz. Za ovu situaciju postoji ona Samjuelsonova anegdota koja glasi: Uđe žena u trgovinu pogleda cene i pita trgovca – „Zašto je kod vas buter 2 dolara pakovanje kad je u susednoj radnji samo jedan dolar?“ – „Pa zašto ne kupite tamo?“ – „Kupila bih, al trenutno nema.“ – „E, kod mene kad nema onda košta samo pola dolara“.
Dakle, cena, u našem slučaju, ne samo da zavisi od ponude i tražnje nego i od veličine narudžbine, solidnosti platiše, rokova isporuke itd. Koliko da se vidi da ne navijam za tajkuna, naveo bih da je u Italiji Sud državnih računa (institucija koja podvrgava kontroli budžetske troškove) pokrenuo postupak za kontrolu postoje li elementi koruptivnog trošenja. Ne shvatam šta bi smetalo i nama da se umesto rekla- kazala sprovede postupak kontrole trošenja državnih para i ustanovi da li je neko korumpiran da bi se nabila što veća cena. I ovo je prilika da se već jednom naučimo da u organizovanoj zemlji, zemlji koja funkcioniše, postoje postupci koji vode ka istini. Na žalost time se smanjuje broj tema za zamlaćivanje javnosti. A postoje interesi da se javnost zamlaćuje u čemu mediji zdušno učestvuju, bilo da su podmićeni ili samo zbog sopstvenog tiraža i prihoda. Nijedan se tajkun nije uplašio od onoga što javljaju mediji, ali se od suda ipak plaši, čak i kada je sudstvo traljavo i podmitljivo.
Milutin Mitrović