Već sam pominjala film Idiocracy. Ništa posebno, osrednja američka komedija sa poluostvarenim glumcima. Ne smatram sebe filmskim kritičarem, pa se neću baviti kvalitetom ovog ostvarenja, ali hoću činjenicom da me navedeno kinematografsko delo veoma podseća na Srbiju danas. Znam, nismo mi nikad bili nešto kritički nastrojeni (oduševljeno smo pratili Tita, Slobu i kojekakve političare), ali smo nekada bar znali da se zapitamo da li su oni baš uvek u pravu. Imali ste ljude koji su se, u najjezivijim uslovima borili za slobodu govora i mnogi od njih neslavno završavali, imali ste šetače koji su se godinama smrzavali na ulicama da bi skinuli Slobu, imali ste one koji su postavljali pitanja – kako, zašto, da li oni to smeju? Danas, u Srbiji, nam Mišković jedini prodaje vakcine za koje nismo sigurni da valjaju, razotkrivaju nam se sitne revizorske greške u slučaju NIS-a od 11 milijardi dinara, Plavšićka se šetka gradom sa blaženim osmehom kao Majka Tereza, a nas ama baš ništa ne interesuje, dok sedimo i čitamo PR tekstove po novinama i gledamo ko na Farmi hrani svinje.
Pa kad su nam već svinje zaokupile toliku pažnju, što da ne preležimo svinjski grip bez Miškovićevih vakcina? K’o da će svinje primiti vakcine?!
Da se vratim na Idiocracy. Film počinje pričom o tome kako manje inteligentni ljudi imaju više dece od inteligentnijih. Sa hipotezom da će se takav trend nastaviti, priča se nastavlja za 500 godina, kada su ljudi toliko glupi da jedva sami sebi vezuju pertle. Preti im velika glad jer žito ne rađa. Tu se pojavljuje lik iz sadašnjosti koji je nekako upao u vremensku mašinu i obreo se usred cele situacije. Predsednik države, priglupi bodi bilder ili nešto slično, važno je da, što bi babe rekle „izgleda“ (jel vidite neku sličnost sa Srbijom?) moli našeg glavnog lika da mu pomogne. Tip shvata da oni ne zalivaju žito vodom nego nekom supstancom koju prodaje glavni monopolista u državi (da li vidite još neku sličnost?). I kada baja zalije žito običnom vodom, ono izraste i sredi se situacija. Svima je dobro sem tom monopolisti.
Naravno, ljudi su toliko glupi da i dalje ne shvataju šta se desilo, ali gledaju u svog spasioca kao u boga a predsednik mu prepušta pijedastal. Pa dobro, rekoh sebi kad sam odgledala film, nek se kod nas pojavi spasilac, nema veze što ne kapiramo ko je kriv za dosadašnje muke. Ali, ma koliko bila slična filmska i naša situacija, život nije film. Ne može nas neko da spašava od sebe samih.
Počela sam ovo da pišem u formi bloga, al’ želim frustraciju da delim sa publikom širom od mojih prijatelja na fejsbuku. Mene jako iritira cela gungula oko tih vakcina za grip. Ne mpgu da shvatim da ministar zdravlja i razni epidemiolozi ubeđuju narod da se vakciniše vakcinom koja nije proverena. Gde je tu odgovornost za javno izgovoreno? Poljska ministarka zdravlja je nedavno održala govor u njihovom parlamentu iz koga ovi naši mogu da uče šta znači odgovorno ponašanje na tako visokoj funkciji. Ona je rekla da ministar zdravlja treba više da brine o dobrobiti nacije nego o zardi farmaceutskih kompanija. Jer, vi imate situaciju da je najavljena pandemija bolesti koja nije visoko smrtonosna a da se vlade širom sveta trude da zavaljaju vakcine čiji rezultati kliničkih istraživanja nisu objavljeni, čiji sastav ne znamo, već nagađamo, i prevashodno, čije posledice ne znamo.
Zato ću pretenciozno kopirati sebe, kada kažem da mi nije jasno kako je moguće da na sva usta pričamo o gripu ali i važnosti konkurencije u ekonomiji, a imamo samo jednog dobavljača vakcina:
“Torlak se, kažu, nešto oglasio, al čisto da pokaže da je prisutan, mada se nije potrudio da napravi vakcinu. Pa kako da se potrudi kad je sistematski uništavan u proteklih 10 godina???
Taj isti institut je nekada izvozio u 120 zemalja sveta. Sada, Torlakov račun je konstantno u minusu, tehnologija je zastarela a dobar kadar beži iz instituta. Njihova proizvodnja se zaustavlja na medikamentima pronađenim 1959/60. godine, i zato mogu da izvoze samo u Afriku (jedino su oni gori od nas). Zašto je to tako? Mnogi tvrde da je uvoznički lobi smrtni neprijatelj Torlaka, a to potvrđuje činjenica da ako vam godišnje treba 100 miliona evra za vakcine, uvoznik će zaraditi 10 miliona od te sume…. Elem, suština je u sledećem – grip k’o grip, umiru ljudi koji nisu dobrog imuniteta. Vakcine neproverene, ali nas uveravaju da je 40 miliona ljudi primilo iste, očekuju valjda da ćemo po onoj staroj „kud svi Turci tu i mali Mujo“. Onda tu i tamo neko napiše da sadrže veliku količinu žive koja se aktivira tek nakon pet godina. Ako je to zaista istina, vakcina će unazaditi više ljudi nego svi gripovi u proteklih 10 godina. Kažu da živa snižava inteligenciju, kapiram da će onda još lakše vladati našim jadnim umovima (još nismo zaboravili da se trava zaliva vodom, mada verujem da će Mišković brendirati neku novu vodu za zalivanje biljaka a možda početi i da nam pakuje i prodaje zlatiborski vazduh, sa MaxiMalno čistim kiseonikom).
Pored vakcina i vazduha, tu su epidemiolozi, koji na sva usta viču da moramo da se pelcujemo. Jel dobila atest? Nije još, al moramo da se pelcujemo. Jel 100% sigurna? Nije, al moramo da se pelcujemo. Jel…? Nije, al moramo da se pelcujemo. E pa neću! Neću bre lekove, posebno ne neproverene, koji se prodaju pod nekorektnim tržišnim uslovima. Neću da me Mišković pravi budalom, neću da me Tadić svrstava u nesvrstane, neću da me Toma ubeđuje da je Kosovo naše, neću da mi RTS pušta Žikinu šarenicu, neću da mi Putin bude preCednik, neću da slušam političare kojima Betoven svira na uvce.”
Da li i vi znate šta nećete? Da li zaista želimo da budemo idiokratija, da nas ne interesuju prevaranti, monopolisti, kvazidemokrate, potplaćeni intelektualci, otimači? Da li nam je bitnije da gledamo ko će da skuva najbolji kupus u Farmi a ko koga da štipne u Velikom bratu, ili ćemo da stavimo na papir šta sve nećemo? Evo, ja sam već sastavila teze – šta ne želim više u svojoj zemlji:
- ne želim da gledam na vlasti iste ljude koji su učestovali u sistematskom uništavanju Zorana Đinđića
- ne želim da čitam samo tabloidnu i korumpiranu štampu
- ne želim da se Ustav donosi na brzinu, a da mu suština bude ništa više nego demagogija
- ne želim da našoj deci na fakultetima predaju ljudi koji nisu uspeli da se zaposle u struci, pa su iz milošte primljeni na fakultete, bez obaveze da decu nauče nečemu
- ne želim da nasilni desničari diktiraju policiji kako ona treba da radi
- ne želim da bijemo strance po ulicama
- ne želim da plaćam javni servis koji pušta u etar tipa koji mlati svoju ženu
- ne želim da poklanjamo firme ni “braći”, ni strancima
- ne želim da tražim vezu da bih se zaposlila
- ne želim da tražim vezu da bih se lečila
- ne želim da se ponosim zločinima i zločincima
- ne želim da me diskriminišu zbog veroispovesti, bilo koje orijentacije ili političkog ubeđenja
- ne želim da se narod zadovoljava “’lebom i igrama”
- ne želim da se mrzimo međusobno
- ne želim da mrzimo sebe zato što smo nesposobni
- ne želim da popovi telefoniraju predsednicima radi stopiranja donošenja zakona
- ne želim da osnovci uče kako je Kosovski boj naša najveća pobeda
- ne želim da biram između Tome i Borisa
Mnogo toga još ne želim. Ali ko bi to čitao?
Marija Dukić