Prošlog meseca u Novom Sadu održana je izložba fotografija “Multietničke dimenzije – Južna Mađarska 1916 – 1920. godine”. S obzirom na tehologiju tog doba, fotografije koje je načinio entuzijastični seoski učitelj odlično su prikazale multietničnost i koegzistenciju različitosti na ovim prostorima. Ono čime je Vojvodina mogla da se podiči u prošlom veku, danas predstavlja škakljivo političko pitanje. Ovih dana, i dalje se vodi rasprava o vojvođanskom statutu.
Predlog statuta Vojvodine je pre desetak dana proslavio prvi rođendan, a još uvek se nije našao u rukama naših poslanika. Premijer Cvetković tvrdi da Vlada nije prekoračila ustavne rokove kada je reč o utvrđivanju Zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini, i pokušavajući da našu političku močvaru predstavi kao bistro jezero – stanište retkih vrsta višećelijskih oblika života, mudro nam pojašnjava da se formulisanju ovog zakonskog predloga ozbiljno i odgovorno pristupa, jer to građani od vlasti očekuju. Ovo je epohalno otkriće, građani Srbije očekuju odgovornu vlast!
Iako izgleda da je manje važan ministrima, Statut se skoro svaki dan pominje u medijima – neki ga smatraju “semenom razdora” a neki “semenom razvoja” ove pokrajine. Iako i laici sada znaju da više ni Ustav ni zakoni nisu garancija da će Srbija očuvati teritorijalni integritet, već su, ako deo zemlje pokaže jaku političku volju za otcepljenjem, faktički mrtvo slovo na papiru, analizom statuta možete uočiti širinu ovog dokumenta i paušalno prognozirati koji će se članovi naći na udaru amandmana i poslužiti za opstrukciju donošenja istog, u slučaju da se ne pojavi veća prepreka (poput one kada sveštena lica telefoniraju produhovljenom nam predsedniku).
Elem, stav vlasti je da u roku od 24 sata pošto Vlada usvoji tekst zakona, treba uraditi pravno-tehničku redakturu predloga statuta. Samo dan pre ove izjave, zamenik predsednika LSV, Bojan Kostreš, rekao je da bi pravno-tehnička redakcija teksta statuta mogla da uništi suštinu pomenutog dokumenta i smanji nadležnosti pokrajine, te ponovio da njegova partija neće prihvatiti vraćanje statuta u Skupštinu Vojvodine.
Evropski Čavez, kako su ga u jednoj njegovoj patriotskoj epizodi zapadni mediji nazivali, Vojislav Koštunica je sa svojom ekspertskom grupom pre četiri godine predlagao mnogo šira ovlašćenja za autonomiju Vojvodine, poput onog da pokrajina može donositi zakone, što nije slučaj čak ni u ovom “separatističkom” statutu, koji kaže da pokrajina može donositi odluke. Međutim, kako je otcepljenje Srca Srbije ostavilo dubok trag u srcu tadašnjeg premijera, on je promenio mišljenje (iako je prethodno bilo eskpertsko), pa sada smatra da je termin “Vlada Vojvodine”, umesto “Izvršno veće” prvi korak ka otcepljenju. No, ako zanemarimo političare i političarčiće, suština problema ogleda se u činjenici da Vojvodina već duže vreme bije bitku za decentralizaciju ove zemlje, koja uzima od svih, a najviše daje Beogradu.
Stav koji će verovatno usporiti proces donošenja statuta, je rešenje da o teritoriji Vojvodine odlučuju njeni građani referendumom, koji se kosi sa Ustavom, po kome je ova nadležnost propisana republičkim zakonima (“Narodna skupština odlučuje o promeni Ustava, granica države i raspisivanju republičkog referenduma”). Takođe, problem može biti član 28. koji kaže da postoji mogućnost da se odnosi republičkih i pokrajinskih organa unaprede osnivanjem Stalne mešovite komisije, ali neki mediji već prenose da je ovo u suprotnosti sa Ustavom jer akt pokrajine “ne može da obavezuje republiku, već samo obrnuto”. U ovom članu pak piše da to nije obavezujuća odluka, već da AP Vojvodina “MOŽE predložiti osnivanje Stalne mešovite komisije sastavljene od predstavnika organa Republike Srbije i organa AP Vojvodine.” Pitanje službenog jezika je dodatni potencijalni problem s obzirom da se u članu 7. kao opšta vrednost pominju višejezičnost, multikulturalizam i multikonfesionalizam, a da član 65. pominje objavljivanje prva dva člana statuta na svim jezicima koji su u službenoj upotrebi, dok bi po Ustavu to trebalo da bude srpski. Međutim, sam statut nudi rešenje u slučaju neusaglašenosti ovih prevoda, u kome je merodavan jezik ipak srpski. Zato se nameće jedno logično pitanje – čemu strah od ovih opštih vrednosti. Zašto se bojimo participacije manjina više nego ekonomske propasti i desničara koji mlate po ulicama Srbije? I da li se mi bojimo multikurturalizma ili je to još jedan spin vlasti koja se boji da ne počnemo da se bavimo njenim radom?
EU je zajednica koja neguje različitost kultura i lokalnih politika, uglavnom uspevajući da uskladi njihove interese bez nametanja centralizovanih vrednosnih obrazaca. Mi želimo u EU, a plaši nas ista situacija u Vojvodini. Vojvođane pak ne plaši, mnoštvo različitih se tamo skupilo i došlo do konsenzusa šta im je interes. Ako je suština demokratije u participaciji, a ne vladavini većine, onda znamo šta nam je zadatak. Na izložbi fotografija pomenutoj na početku teksta, postavljena je muzička naprava sa razgranatim kupastim kvazi cvetovima. Čuo se veoma nedefinisan zvuk, ali posle nekoliko minuta već smo se navikli na njega toliko da bi nam tišina bila čudna. A onda smo shvatili – kako se primičete nekom od cvetova zvuk postaje čistiji, a kada potpuno naslonite uvo na njega on je jasan – svaki cvet emituje izvornu muziku određenih etničkih grupa u Vojvodini. Zajedno, daju posebnu melodiju, koja ne bi bila moguća da su nekima od cvetova isključeni zvučnici.
Marija Dukić