Suprotno osnovnom novinarskom pravilu da tekst počne najnovijom vesti, a meni se dopada ta inverzija, ovoga ću puta, u duhu naše kolektivne slabosti, povod poražiti u istoriji. Povod je zapravo i objašnjenje naslova: Negde oko kraja 10. veka raskalašne pape, a utemeljitelj tog pravca je Đovani XII (od 954. godine) pa do vrhunca bludnog života na papskom dvoru pod špancem Rodrigom Borđa, kao papom Aleksandrom VI (1431 – 1503.) trajalo je razdoblje zvanično nazvano pornokratija. Rodrigo Borđa je bio otac zloglasnog Ćezara i Lukrecije, u koju su, zbog njene lepote, intriga i razvrata bili zaljubljeni čak (po nekima i više od toga) i otac i brat. Jakih pet vekova vešte papske naložnice (uprkos celibatu) vladale su crkvom i državom više nego pape, pa se zato i zove pornokratija. Dakle, „secolum obscurum“ (mračni srednji vek) ni sa te strane nije bio nezanimljiv kako su ga kasnije ocrneli.
Gotovo da se može govoriti o kontinuitetu do danas, jer ovih dana je u tom vatikanskom svetu izazvala pravu pometnju knjiga „Zašto svetac“ monsinjora Slavomira Odera, ličnog ispovednika pape Vojtile (Đovani Paolo II) u kojoj ima priličan broj tvrdnji što će bar usporiti Papino proglašenje za sveca. Između ostalog postoji i svedočenje jedne časne sestre, očevidca, da je Vojtila imao običaja da sam sebe bičuje kako bi sprečio navalu strasti. Mene dakako ne intersuje ko je legao u krevet, ko se s kim budio i ko je kako bludio. Interesuje me uticaj svega toga na vlast, na plebs, na politiku. Pritom mi je sasvim svejedno da li je neko Papa, kralj ili premijer.
Eto dođosmo do premijera, a moj junak Silvio B. je premijer. On je takođe i najautentičniji izdanak duge porno tradicije na Apeninskom poluostrvu. Tokom ranijih nastavaka valjda sam dovoljno argumentovao da bih to još morao da dokazujem. Čak je i vodeća ruska TV ovih dana emitovala u seriji „Multiličnost“ parodiju na njegove zavodničke ambicije u poodmaklim godinama. A može mu se, on je pored para, moći i ambicija obezbedio sebi i državno-političke mehanizme koji pornofoniju čine delom politike – ima po dva poslanička mesta na bespogovorno lično raspolaganje u svakoj regiji, a koga on protežira taj, odnosno ta, je garantovano „izabran/a“. Ruku na srce, ne baš uvek. Na prošlogodišnjim izborima za evrodeputate naložio je svojim kerberima da mu naprave pozamašan „buket“ lepotica koje će kao poslanice evroparlamenta poslati u Evropu da je malo ulepšaju i razmrdaju. Međutim, digla se takva buka u EU, da je morao da odustane od genijalne namere. Bliže se regionalni izbori (9. i 10. aprila) u njegovom kokošinjcu, pa se nova tura domaćih poslanica „Partije ljubavi“, kako iz milošte on zove svoju PDL, priprema. Pre nego o njima, samo da navedem da su četiri ministarska mesta u njegovoj vladi dodeljena mladim, lepim, uglavnom pametnim i žestokim ženskama. O ministarki za jednaka prava (Mara Karfanja) priložio sam (u 12. nastavku: „Pravo na interpretaciju seksa“) čak i video u kojem ona neskriveno prikazuje svoje prirodne lepote. One preostale tri vode ministarstva za omladinu, turizam i obrazovanje.
Sad mogu da pređem na novu izbornu turu. Na spisku su Franćeska Paskale, show-gerl i inicijator napuljskog kluba „Nedostaješ nam Silvio“: Kjara Skarbosa, Miss Veneto, preostala iz evrokontingenta i „meteorina“ po zanimanju (to su one predodređene da blesnu); Graciana Kapone, veoma nalik na Silviovu ex suprugu iz mladih dana, poznata po tome što tvrdi da su Silvio i Hristos srodne osobe; Silvia Trevaini, finalistkinja nekog lokalnog izbora Miss; Daniela Martani, hostess Alitalia i zvezda „Velikog brata“; Lućia Ronkuli, fizioterapeutkinja koja se toliko angažovala da se Silvio što pre oporavi posle burlesknog atentata na njega, da se čak preselila u njegovu vilu… ima toga još, dakako, i sve su zaista lepe kako se iz priložene slike tri od njih da videti, vrlo mlade, solidno obrazovane, beskrupulozne i beskrajno odane svom patronu. Lepe žene su mu omogućile da zgrne pare i političku moć pa je red i da im se oduži. Njegov svet je show business i kroz tu lupu on posmatra sve na svetu.
Problem je što danas nije ni 10. ni 15. nego 21. vek i što postoje te proklete novine, sudije, opozicija i slični zavidnici koji Silviu pokušavaju da zagorčavaju život. Ovih je dana Silvio B. bio u Izraelu, obećao, i to po drugi put, njima da će ih uvesti u Evropsku uniju. Stvar je besplatna a godi, pa je tako ranije obećao i nama da će nas ugurati u EU, što nije nešto neočekivano, ali je obećao isto i Turcima, pa čak i Rusima. Koliko znam još nije obećao Kinezima i Obami. Svečanu priliku u Izraelu je iskoristio da natrlja nos delu izraelske štampe koji ga nije primio sa oduševljenjem. Štampa je ipak manji problem nego sudstvo. Malo, malo pa bi neki sudija da ga strpa u zatvor, ali se on ne da. U prošlom nastavku naveo sam spisak od 18 zakona „ad personam“ koje je za sebe skrojio. Nije prošlo ni mesec dana, a u proceduri su još tri komada. Prvo je prerađeni zakon Alfani, koji je predsednik države odbio da potpiše, a tiče se sudske nedodirljivosti premijera (uzgred su tu umuvane i druge najvažnije političke ličnosti). Zatim je po ekspresnoj proceduri usvojen zakon o „legitimnoj sprečenosti“ – premijer i ministri stiču pravo da zbog sprečenosti poslovima ne prisustvuju sopstvenim suđenjima, čime se ona odlažu za 6 do 18 meseci, što je dovoljno da bar dva od tri tekuća suđenja Silviu B. padnu pod zastarelost. Treće je činjenica da je jedan sitni mafijaš, sin velikog pokojnog mafijaša i gradonačelnika Palerma Ćanćimina, „propevao“ ne bi li spasao svoju kožu i veliko imanje kojeg se otac nagumao (osuđenim mafijašima se po zakonu konfiskuje imovina) pa priča sve i svašta. Svedoči on (ono što su svi znali) da je Maćelo Del Utri, jedan od najbližih Silviovih saradnika, bio posrednik između mafije i države u politici nenapadanja. Na tu najnoviju nepogodu reagovao je jedan od Silviovih poslanika, advokata i udvorica presavivši tabak i napisavši predlog zakona da se priznanja pokajnika mafijaša ne uzimaju kao sudski dokaz. Čak je i ministar unutrašnjih poslova na to izjavio da dok je on na tom mestu takav zakon ne može da prođe.
Uvidevši da gazda vodi državu kako mu se sviđa, njegov najverniji koalicioni partner, vođa Lege Nord, bivši rok pevač, prostak i siledžija Umberto Bosi, rešio je da i on kroji izborne rezultate u svoju korist. Kako njemu, napola oporavljenom od moždanog udara, ženske nisu ciljna grupa, to je svoju životnu saputnicu i sina stavio na spisak budućih poslaničkih kandidata za lokalne uprave. Njegov sin Renco, mladi mamalaz, je prava sprdnja sa demokratijom i izborima. Momak ima 21. godinu, prošlog leta je jedva maturirao tek iz trećeg pokušaja, i ceo svoj politički program sveo je na majicu koju nosi i na kojoj stoji pesnica sa ispruženim srednjim prstom (tzv. grčka kolica) i tekstom: „Robovi Rima – NIKADA“. Eto kako iznutra izgleda jedna od vodećih zemalja ne samo Evropske unije nego i razvijenog sveta. Na neki način bi to mogla biti pornopolitika. Dakako, uvek postoji ona druga strana, većine čestitih i normalnih građana, koji zahvaljujući „svinjskom“ izbornom zakonu (tako ga je nazvao njegov predlagač Karderoli) mogu da izađu na izbore, ali ne i da biraju, jer u Italiji biraju partije kako se njima sviđa. Neko od cinika je rekao svojedobno da demokratija znači i da svako đubre može da dođe do izražaja.
Morao bih nešto optimističnije za sledeći put.
Milutin Mitrović