U teškim vremenima za izdavaštvo samo dovitljivi preživljavaju, ali u poslednje vreme ni ovo više nije pravilo. O aktuelnom stanju u izdavaštvu, odnosu države prema izdavačkoj delatnosti i perspektivama za izlazak iz krize govori Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Geopoetika.
BIF: Vaša kuća je krajem prošle godine obeležila 15 godina postojanja. Koliko se za to vreme promenilo stanje u kulturi kod nas?
Vladislav Bajac: Celokupna kultura je prebačena na kolosek tržišta, što samo po sebi ne bi bilo ništa prevratnički, pod uslovom da znamo ko vozi lokomotivu i pod kojim uslovima. Recimo, tržište ne podrazumeva nadvladavanje estrade nad kulturom, a s druge strane nered se pokazuje kao pogrešno shvaćena sloboda. Samostalnost delanja u kulturi je dobra i podrazumevajuća pojava ali ne i nepostojanje propratne regulative koja usmerava i kontroliše delatnosti u kulturi. Zanimljivo je da su se privatni izdavači ponašali tržišno i tokom devedesetih godina, uključujući i hiperinflatornu 1993. i – preživeli. Ali, sada nas razni državni činovnici guraju u čistu štetu uopšte ne razumevajući specifičnosti izdavačkog posla, ni osnovne karakteristike kulture, a posebno knjige. To je uvredljivo po profesiju. Dakle, u onim oskudnim vremenima sa ratovima oko nas i u nama, nekako smo jasnije videli ko je sa druge strane, a sada osećamo kao da nas „naši“ potkopavaju u pokušaju da ovaj moderni svet pomalo sačuvamo od bezličnosti, logike isključivog profita i brzine odlaska u neizvesnost.
BIF: U situaciji balansiranja između kulturnog misionarstva i profita, u kojoj meri je potreban kompromis za uspešno poslovanje jednog izdavača?
V. Bajac: Kompromis je neizostavan i njegova specifičnost u poslu sa knjigama je kako suptilno igrati na žici između uslovno komercijalnog, a da time ne činite zlo kulturi i utopijskog, a da to nije isključivo takozvana elitna literatura. Geopoetika je na ovoj žici do sada bila majstor, ali je to nijednog časa nije oslobađalo opasnosti od pada. Ne zaboravimo: pravo izdavaštvo je nisko profitabilna delatnost i ono nema mnogo unutrašnjih rezervi za rad „na leru“, ni za greške. Kada tome dodate samoću, kada vam država ne pomaže u logistici, onda je to ipak previše.
BIF: U Srbiji se svakog dana zatvaraju knjižare. Koji su pravi razlozi za to?
V. Bajac: Ima ih više. Prvo su prostori u kojima su bile knjižare prodavani visokoprofitabilnim trgovačkim kućama, čime se menjala dotadašnja namena lokala. Potom su se pojavili lanci onih koji su prodavali raznu robu, pa su ih pretvorili u uniformne radnje sa poklončićima, medama, ogledalcima, koferima i knjigama. Ponegde su neki od novih vlasnika lokala želeli da ostave ta mesta kao knjižare, ali nisu imali potrebno znanje. Takvi ljudi nikako ne mogu da shvate da se sa knjigama ne može trgovati kao sa običnom trgovačkom robom. Znam i za slučajeve vlasnika lokala, koji su visokim kirijama isterali knjižare iz prostora, a vlasnici tih prostora su po struci bili čak ljudi iz kulture, neki od njih i javne ličnosti a neki i na političkim pozicijama. Takvi su se javno busali u grudi braneći nacionalne interese, ali su potajno beskrupulozno gazili po kulturi i ucenjivali izdavače. Takođe je krivica i do Skupštine grada Beograda kao i opštinskih vlasti pojedinačno, koje su mogle, a mogu i sada, da za prostore koji su u njihovoj nadležnosti, učine ponešto za dobrobit knjižarstva, izdavača i knjiga. Geopoetika već godinama pokušava da otvori svoju knjižaru i – ne uspeva. Zašto? Pa, verovatno zato što nismo sposobni za to.
BIF: Kakve posledice po izdavače i knjižare će imati povećanje poreza na autorske honorare?
V. Bajac: Iako je u međuvremenu smanjena stopa oporezivanja koja se umalo nije ušunjala među nas, ona nije vraćena na prethodni nivo već je sada veća za nekih 18 do 20 odsto. Ni taj truli kompromis se ne bi dogodio da javnost nije zdušno povikala na tajnost donošenja takve odluke i zbog skoro potpunog zaobilaženja mišljenja Ministarstva kulture, koje je naš „advokat“ u takvim slučajevima u proceduri. Mi smo, srećom, hitno uspeli da stvar delimično spasemo, ali ono što me plaši je izjava jednog od državnih sekretara kako resorno ministarstvo planira da poreze dovede na prvobitno željeni nivo! Dakle, sada su malo popustili, a ipak povećali dažbine, i nastaviće da ih podižu u tišini sledećih meseci. Slična situacija je bila pre više godina kod uvođenja PDV-a na knjige: niko se od finansijskih stručnjaka i ministara nije ni potrudio da razume, a kamoli da pomogne izdavaštvu. U tome im je zdušno pomagao i predsednik skupštine Srbije, igrom okolnosti vrlo kompetentan za knjige.
BIF: Rebalansom budžeta je za otkup knjiga ove godine predviđeno duplo manje novca. Kako vidite rešenje ove konfliktne situacije između Ministarstva kulture i izdavača?
V. Bajac: Sada to nije lako rešiti. Ne znam da li će neki izdavač zaista tužiti Ministarstvo, bojim se da bi tu vlast izvukla deblji kraj jer je ovim sistemom otkupa – preko javnih konkursa i objavljivanja podataka o njihovim rezultatima do poslednjeg detalja – ono nesumnjivo ušlo u pravno obligacione odnose. Znajući izdavače mislim da se neće odlučiti za tu opciju. Morao bi da se obavi zajednički razgovor dveju strana, bez uključenja medija sve do donošenja rešenja. Bez obzira na postojanje novih ugovora kojima se ignorišu prethodni, dokazi o ranijem slanju knjiga postoje na osnovu unapred plaćenog PDV-a, i to za duplo veće količine knjiga nego po novim ugovorima i enormnih poštanskih troškova koji su plaćeni za slanje tih knjiga. Eto i nove teme: zašto država godinama ništa ne čini na smanjenju poštanskih troškova izdavačima? Da li znate da je trošak slanja jedne knjige u inostranstvo jednak njenoj prodajnoj ceni? Može se sistem otkupa menjati od iduće godine, ali ne i važeći. Mislim da je na Ministarstvu kulture da inicira obostrano zadovoljavajuće rešenje, koje svakako ne oslobađa Vladu postojećeg duga.
BIF: Koje bi zakonske regulative mogle da urede stanje u srpskom izdavaštvu?
V. Bajac: Zakon o kulturi, ali hitno i Zakon o izdavaštvu. Ja sam na ovim zakonima ponešto pomagao pre nekoliko godina, ali sve se to zaturilo u nekim fijokama.
BIF: Kada može da se očekuje formiranje odgovarajućeg udruženja izdavača ili Nacionalnog centra za knjigu i kolika bi njihova uloga bila u rešavanju navedenih problema?
V. Bajac: Sigurno je da bi osnivanje nekog isključivo esnafskog udruženja izdavača, ali pravih izdavača, pomoglo. Bio sam jedan od osnivača novog udruženja posle 2000. godine, ali ono se rasulo zbog različitih interesa članova jer i među izdavačima ima mnogo onih koji su zalutali u tu profesiju, profitera koje ne zanima ništa osim bogaćenja, neznalaca posla, lažnih boraca… Možda bi i izdavačima trebalo izdavati licence za rad, a potom ih obnavljati, pa da se i u toj oblasti polažu ispiti kao u školi. Jedan sam od nosilaca ideje o Nacionalnom centru za knjigu i preneo sam tu ideju i projekat od slične grčke institucije pre dosta godina. To je na sebe preuzeo da realizuje moj kolega Zoran Hamović, koji sada kao specijalni savetnik ministra kulture ima mnogo opipljivije mogućnosti da ideju i sprovede. No, svestan sam koliko je to, nažalost, teško. To je velika šteta jer bi taj centar mogao da obavi sijaset poslova u ime države i izdavača.
Jasna Ljubojević
broj 57/58, jul/avgust 2009.