Gluvi telefoni
Svima se bar jednom desilo da u razgovoru sa nekim žele da ispadnu pametni, pa kad im sagovornik pomene neki čudan naziv oni samouvereno klimaju glavom, a pojma nemaju o čemu se radi. Mi smo u junu bili na nekom seminaru o plesu, pošto odnedavno pokušavamo da treniramo ovu disciplinu. Moj partner, inače i dobar drug, i ja, nismo baš preterano angažovani. Dok drugi u slobodno vreme skidaju pokrete sa youtube-a mi se nađemo da vežbamo pa završimo ispijajući kafu i tračareći. Elem, to što nismo angažovani nije nas sprečilo da odemo na seminar i infiltriramo se među ozbiljne plesače. Na seminaru smo se pravili upućeni u materiju, dok moj drug nije odlučio da se pravi pametan, na način koji sam pomenula u uvodu.
Naime, instruktor plesa je prišao mom drugu i rekao mu da će nas to veče posetiti Ministar turizma (podrazumevalo se Makedonije, pošto se seminar tu održavao). Moj drug je čuo drugačije – posetiće nas Niister Murizmo. Misleći da je to neki ozbiljan latino plesač klimnuo je glavom praveći se da je počastvovan ovom posetom, i došao sav srećan da nam saopšti da će nas posetiti Murizmo. Bili smo malo zbunjeni, a onda smo ga pitali ko je to. E tu smo već i njega pokolebali. Na kraju se ispostavilo da je to ipak Ministar turizma. Ovaj događaj me je podsetio na moje bebeće korake u novinarstvu, i sve dosadašnje ispale koje sam imala pokušavajući da glumim da sam ravnopravna među ljudima koji su eksperti u svojim oblastima. Zato sam ovo uvrstila u Ćoškarenje, da podsetim sebe, ali i druge, da je istina uvek najbolje rešenje.
Čitačica
Kada potpisujete ugovore morate pažljivo čitati sve, a posebno sitne fusnote, jer se ništa ne „podrazumeva“. To i radim. Ali sve ostalo čitam ovlaš. Dosadilo mi je više i to čitanje, posebno onoga što dobijam na mejl, sve pozivi na koktele i otvaranje nekih objekata, gde teba da se dosađujete sa širokim osmehom na licu. Novinarima se međutim, pored koktela, često dešava da dobijaju pozive za učestvovanje u nekim manifestacijama. Tako je naša redakcija dobila od VIP-a poziv za turnir u ženskoj odbojci na Adi. Preletela sam ono pismo, i sa nostalgičnim sećanjima na sve sportske manifestacije u kojima sam učestovala, a s obzirom na činjenicu da je pozivnica za dve osobe, povela sam drugaricu koja voli da igra odbojku. Tako smo se nas dve, jednog toplog junskog dana, uputile na Adu, obučene kako i dolikuje odbojkašicama – u kratke šorciće i stare patike. No, ispostavilo se da ja nisam dobro pročitala ulaznicu, da smo došle ne da igramo, nego da gledamo utakmicu profesionalnih odbojkašica, i to iz vip lože. Ušle smo u ložu, kad ono – svi pristojno obučeni, a žene profi našminkane, u dugim haljinama. Tako se naš sportski dan sveo na sedenje u hladu iz kog se ni ne vidi utakmica, u odeći skoro pa za plažu, sa mišlju koja me je sve vreme kopkala – odakle mi ideja da će mene neko da pozove da igram odbojku na Prvenstvu Srbije. Od sada, kada dobijem pozivnicu, čitam sve što piše, gledam slike, a dodatno proverim i sajt organizacije koja me negde poziva.
Odđubravanje
Početkom jula otišla sam sa drugom na kafu. Retko se viđamo, ali kada sednemo, satima prepričavamo šta nam se sve desilo u međuvremenu. Tog dana bio je oduševljen kontejnerima. Počeo čovek da mi priča kako je jednog dana krenuo da baci smeće i naišao na tri različita kontejnera, za papir, pet i metal. Bilo je rano jutro, pa je on stajao zbunjen i pitao se da li je i dalje u Srbiji. Onda je krenuo da pretura po svojoj kanti i da baca smeće, odvajajući sve po propisu. Zatim je došao kući i počeo da razmišlja o tome kako sebi da skrati vreme ispred kontejnera. Došao je na ideju da kupi tri kante za đubre, pa da razdvaja otpad u kućnoj radinosti. Posle tih silnih glavolomki, došao je da sa mnom popije kafu i oduševljeno pričao o tri kontejnera. Preneo je euforiju na mene, bila sam vesela zato što ipak ima ljudi koji donekle brinu o ekologiji, koje raduju stvari poput inicijative gradskih vlasti kada se radi o reciklaži.
Marija Dukić
broj 57/58, jul/avgust 2009.