Prošlo je devet godina od početka novog milenijuma, kada se kroz medije ekologija plasirala kao lajt motiv. Sve je davalo utisak da je ekološka budućnost blizu: futuristički dizajn, minimalizam, transparentnost i poneka srebrna boja da bi se mini lap-top uklopio u ambijent prašume. Šteta je što se taj trend zadržao samo jednu sezonu.
Sada imamo još jednu šansu – kada je spasavanje globalne ekonomije iz krize prioritet, države se, ovoga puta stvarno, okreću obnovljivim izvorima energije. Sazrevanjem tržišta koje je zabrinuto za klimatske promene, biraju se predsednici koji imaju jasno definisan ekološki plan. Tako je u Francuskoj Nikola Sarkozi najavio radikalne zelene inicijative: uvođenje etiketa na kojima je naznačen ‘carbon footprint’ (količina CO2 ispuštena u proizvodnji i transportu robe) za sve proizvode, smanjenje maksimalne brzine za automobile zbog mnogo veće potrošnje goriva, kao i moguće smanjenje nuklearne energije od koje Francuska zavisi u velikoj meri.
Budući da je SAD najveći emiter gasova staklene bašte, najava Baraka Obame još u predsedničkoj trci da će ozbiljno pristupiti ovom problemu se polako realizuje kroz zeleni stimulativni paket u vrednosti od 800 milijardi USD. Deo sredstava treba da se obezbedi preko ‘carbon cap-and-trade’ plana. Ovim se stavlja ograničenje za zagađivanje od strane velikih emitera, pa se, koristeći princip aukcije za kupovinu dozvola, obveznica i prava da neometano zagađuju, stvaraju dodatni prihodi koji se troše na izgradnju postrojenja ili instalacija ‘zelenih’ izvora energije. Tako je država Kalifornija izdala zelene obveznice (Clean Renewable Energy Bonds- CREBs) u vrednosti od 20 miliona USD, čijom prodajom će da se finansira instalacija 70 solarnih foto-naponskih sistema na zgradama Kalifornijske službe za prevoz. Ovim mehanizmom se zagađivanje emitera ne zaustavlja, ali se stavlja cena na emisiju gasova staklene bašte, povećava se cena koštanja fosilnih goriva, kao i interes tehnološkog razvoja obnovljivih energija, kreira se novo polje za investicije i otvaraju nova radna mesta. SAD je jedina zemlja koja je potpisala Kjoto protokol a nije ga ratifikovala.
Energetska (ne)zavisnost
Već znamo kako to izgleda kada se cena nafte na svetskom tržištu poveća, sa talasom poskupljenja svega, od igle do lokomotive. Za poslednjih deset godina su oscilacije cene nafte bile između 9,30 USD po barelu u februaru 1999., do čak 1.300% više, odnosno 122,64 USD po barelu u novembru 2008. Ovo utiče na ekonomsku stabilnost zemalja i njihovih valuta, pa na pitanje razvoja domaćeg sektora obnovljivih energija mora da se obrati pažnja, kao posebno važna karika energetske nezavisnosti Srbije. Po izjavi miistra energetike Petra Škundrića, u elektroenergetski sektor u Srbiji do 2015. godine biće uloženo oko 9 milijardi EUR. Od toga je oko polovine namenjeno za termoelektrane, kod kojih nisu instalirani odgovarajući filteri, pa radom stalno dolazi do prekoračenja zagađenja. U Srbiji se godišnje (nepropisno) odlaže 6-7 miliona tona pepela koji se smatra opasnim otpadom sa teškim metalima, arsenikom, itd. Ostatak od 4,5 milijarde je namenjen za hidroelektrane i gasovod, a samo 400 miliona EUR namenjeno je za sunčevu energiju. Iako neke zemlje, poput Nemačke jačaju svoju ekonomosku moć podstičući razvoj sektora obnovljivih energija, pogotovo solarne energije, Srbija još uvek nije u pravoj meri prepoznala ovaj potencijal, pribegava “prljavim” tehnologijama i još uvek većim delom investira u njih.
Dugogodišnji svetski lideri u korišćenju solarne energije su Japan, Amerika i Nemačka, zbog postojanja državnih programa koji su subvencionisanjem podržavali ovu tehnologiju. Recimo, u Nemačkoj je 1999 otpočeo desetogodišnji državni program „100.000 krovova“ koji podrazumeva delimično finansiranje za instalirane solarne foto-naponske sisteme, kao i kompenzaciju za struju proizvedenu samim sistemom, odnosno „feed in“ struja koja se vraća u elektrodistributivnu mrežu. Ovim mehanizmom Elektrodistribucija takođe ima pogodnost, jer je njihova otkupna cena manja od prodajne cene, kao i to da se smanjuje opterećenje tokom najveće potrošnje. Ovaj program u Nemaćkoj je trajao do 2003 kada su postignuti zadati ciljevi. U toku ovog perioda, stvoren je jak sektor solarne energije, a 2008 godine čak 46% proizvedenih solarnih panela je namenjeno za izvoz.
Tržište solarne foto-naponske energije u Srbiji je nerazvijeno, i ako postoji veliki potencijal. Za poređenje, prosečni godišnji potencijal solarne energije u Nemačkoj je 850 kWh/kWp, a u Srbiji oko 65% više, odnosno 1400 kWh/kWp.2 Državne ‘feed in’ tarife, kao mehanizam naplate prodaje energije proizvedne iz obnovljivih izvora elektrodistribuciji, za foto-naponsku energiju u Nemačkoj je 50.62 evro centa za svaki kWh, a u Srbiji je još uvek nepoznata ta tarifa. U Nemačkoj feed in tarifa za energiju vetra je 9.10 c/kWh, a za biomasu 10.23 c/kWh, dok u Srbiji od 1 jula treba da se usvoje tarife od 10 ili 10,50 c/kWh za energiju vetra i biomasu. 3
Ekonomska opravdanost
Treba imati u vidu da je cena električne energije u Srbiji subvencionisana, pa u poređenju sa Bugarskom, kao zemljom najniže cene koštanja električne energije od svih zemalja članica EU, Srbija je povoljnija. Cena kilovat časa u Bugarskoj iznosi 6,8 evro centa, u Nemačkoj 19,49 c/kWh, u Danskoj 24,47 c/kWh, a u Srbiji 4,6 c/kWh. Naravno ni platežna moć potrošača nije ista, pa prosečna plata tokom maja u Srbiji po Republičkom Zavodu za Statistiku je 464 Eur, dok Bugari imaju prosek od svega 270 Eur. Međutim, ocenjuje se da je Bugarsko crno tržište rada dosta rasprostranjeno.
Na nama je sada da razmišljamo u šta želimo da ulažemo i šta želimo da postignemo : da li brzo rešiti problem nedostatka energenata u Srbiji ulaganjem u termoelektrane što doprinosi dodatnom povećanju uvoza energenata, zagaditi životnu sredinu i onda dodatno plaćati saniranje ekološke katastrofe ili uložiti više, čekati na povraćaj investicije duže, ali zato trajno rešiti problem. U krajnjem slučaju, bilo šta što će otvoriti novi teren za poslovanje, nova radna mesta, nova znanja svakako ne može biti loše.
Jelena Lučić
broj 57/58, jul/avgust 2009.