Agencija za borbu protiv korupcije trebalo bi zvanično da počne s radom 1. januara naredne godine. Početkom ovog meseca za direktorku te institucije izabrana je Zorana Marković, a krajem aprila predsednik Odbora Agencije postao je Čedomir Čupić, koji ima dugogodišnje iskustvo rada u antikorupcijskim organima. S profesorom Čupićem razgovarali smo o ovlašćenjima Agencije i utvrdili da bi iskorenjivanje korupcije na najvišim nivoima vlasti utabalo stazu legalnom načinu poslovanja i ponašanja u privredi i u svakodnevnom životu.
Bif: Koliko su proširena ovlašćenja Agencije u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije?
Č. Čupić: Kao prvo, Agencija je nezavisni državni organ čiji je odbor izabrao parlament, na predlog devet institucija. Kandidati su bili nestranačke ličnosti, za koje se smatra da imaju profesionalni i moralni integritet. Razlika između Agencije za borbu protiv korupcije i Saveta je u tome što je Savet vladino telo, a Agencija je parlamentarni organ. Savet ima savetodavnu funkciju, a Agencija nadzornu, kontrolnu i predlagačku.
Ona je nadležna za rešavanje sukoba javnog i privatnog interesa i za praćenja imovine svih funkcionera, i lokalnih i republičkih (dakle, oko 13.000 funkcionera), ali to nije sve. U nadležnosti Agencije je i praćenje finansiranja političkih partija, predlaganje zakona povezanih s borbom protiv korupcije, saradnja sa ostalim državnim organima poput policije, tužilaštva i sudova kada su u pitanju koruptivna dela, preporuke ministarstvima u skladu s njihovim nadležnostima u borbi protiv korupcije. Agencija je ovlašćena i za uputstva za sprovođenje antikorupcijiskih zakona, kao i da predlaže svom osnivaču, Skupštini, dopune i izmene takvih zakona. Ona će nastojati i da pomaže građanima, ali i medijima, kako bi javnost na pravi način informisala o problemima koji se tiču korupcije. Na taj način biće izbegavan senzacionalizam kada je u pitanju ovo opako društveno zlo.
Bif: Dakle, Agencija može da predlaže zakone, ali da bi oni bili usvojeni ipak je potrebno da postoji politička volja. Šta se dešava ako ona ne postoji?
Č. Čupić: Ako ne bude političke volje za donošenje i poboljšavanje zakona koji sprečavaju i kažnjavaju korupciju, građani će biti obavešteni o tome ko koči te procese. Agencija će najverovatnije dvaput mesečno držati konferencije za štampu, i dok sam ja u Odboru Agencije biće javno označeni svi koji koče borbu protiv korupcije, bilo da su u pitanju partije ili pojedinci. Naravno, mi ne možemo protiv volje građana. Ako su građani izabrali određene političare i smatraju da oni kao njihovi predstavnici imaju pravo da se bave nelegalnim poslovima, tu ne možemo ništa. Uveren sam, međutim, da to neće biti slučaj, jer korupcija dovodi u pitanje prava tih istih građana i nanosi im nepravdu. Ne verujem da su građani nezainteresovani za ovo zlo koje ih može teško pogoditi. Dobar primer je Bugarska, gde je doskorašnja vlast optuživana za velike korupcionaške afere, za proneveru ogromne pomoći Evropske unije, i upravo iz tog razloga prošle nedelje izgubila je izbore.
Naravno, ako primetim da nema političke volje za obračun s korupcijom, povući ću se. Nekada sam bio u Savetu, i kada sam video da vlast nije htela da izvrši nalog koji je sama tražila, a to je donošenje sistemskih antikorupcijskih zakona, podneo sam ostavku. U takvim situacijama uvek su dva izbora: ostavka ili smena. Ako neko iz Agencije ne bude radio onako kako je propisano zakonom, biće smenjen. Odbor ima mogućnost da smeni direktora i zamenika direktora Agencije.
Bif: Kako će se Agencija boriti protiv korumpiranih partija?
Č. Čupić: Imaćemo službu koja se bavi finansijskim izveštajima političkih partija. Izuzetno je važno svake godine pratiti finansiranje partija, posebno uoči izbornih kampanja. Verovatno će Agencija predlagati izmene Zakona o finansiranju političkih partija. Tražićemo da se tačno utvrde načini pribavljanja sredstava, dakle, bavićemo se pitanjima koliko dobija parlamentarna partija iz budžeta, koliko sme dobiti donacijama, bavićemo se transparentnošću donatora, sve do stavki o izbornim troškovima. U Poljskoj, recimo, trošenje u izbornoj kampanji ograničeno je na tri miliona evra, a to je zemlja desetetak puta veća od Srbije. Mi ne moramo da izmišljamo nove mehanizme, možemo ih pozajmiti iz prakse drugih zemalja, koje se uspešno bore protiv korupcije. Primera radi, u Letoniji u toku izbornih kampanja partije moraju svaki dan (ili jednom sedmično, u zavisnosti od odluke parlamenta) da obaveštavaju javnost o troškovima. Mi ćemo inicirati isti način praćenja finansiranja političkih partija, jer korupcija u ovoj oblasti ugrožava mnoge pojedinačne i opšte interese. I sami znate da kupovanje određenih partija može da utiče na državne odluke.
Bif: Kojim mehaniznima se korupcija može iskoreniti?
Č. Čupić: Najbitnije je da zakoni budu strogi, odnosno s teškim kaznama. Na primer, onog ko lažno prijavi imovinu čeka zatvorska kazna od šest meseci do pet godina. Takve kazne provereno su delotvorno sredstvo u borbi protiv korupcije, pored novčanih kazni za blaža kršenja zakona. Ja sam i prihvatio da uđem u Agenciju zato što ona sada nije savetodavno telo, već iza sebe ima zakon koji je kompletan, koji sadrži sankcije. Osim toga, ako vidimo da kazne nisu odgovarajuće, Agencija će imati pravo da predloži izmene zakona. Jer, može se ispostaviti da se nekima isplati da plate kaznu, pošto nelegalnim putevima mogu da steknu mnogo više. Ali, ako se propiše kazna koja im se ne isplati, sigurno se neće upuštati u slične akcije. Primera radi, u Belikoj Britaniji su se ranije navijači na utakmicama ponašali krajnje nasilnički. Nasilje tada nije suzbijeno postavljanjem ograda oko fudbalskih terena, već je donet zakon koji preti kaznom do 10 godina onima koji ga prekrše, odnosno utrče na teren, i otad navijačima ne pada na pamet da napuštaju svoja mesta.
Ponekad su jednostavno neophodne drastične mere. Hegel je svojevremeno isticao da represivne mere nisu dobar način rešavanja društvenih problema, ali u nekim društvenim stanjima one su jedini lek. Ovo upravo važi za korupciju kod nas. Primeri razvijenih zemalja, u kojima je nekad bujala korupcija a sada je gotovo i ne poznaju, pokazuju da je to uglavnom postignuto šok terapijom, odnosno odlučnim i efikasnim merama protiv korupcije, uključujući strogu kaznenu politiku (u nekim zemljama i do 20 godina zatvora).
Bif: S obzirom na iskustvo poverenika za slobodni pristup informacijama i revizora i revizorske institucije koji su onemogućivani na taj način što im nisu davana dovoljna sredstva iz budžeta da bi mogli efikasno da funkcionišu, da li pretpostavljate da ćete i vi imati slične probleme?
Č. Čupić: Počeli su razgovori o zgradi koja će biti sedište Agencije, ali još ne znamo koliki nam prostor treba, jer direktor i zamenik direktora treba da naprave organizacioni projekat Agencije. Ove godine budžet Agencije neće biti veliki, ali zadovoljiće početne potrebe. Kasnije će biti predložen novi budžet i od njegovog odobrenja zavisiće koliko ćemo zaposlenih imati. Smatramo da nam je u startu potrebno najmanje 30 zaposlenih. Optimalno, da bi pokrili sve segmente društva u kojima caruje korupcija, Agencija bi trebalo da ima od 120 do 180 ljudi.
Naravno, čim kažete da se u državnoj administraciji, koja bi trebalo da se smanjuje, otvaraju nova mesta, nailazite na neodobravanje. Neka državna tela su veoma značajna, nasuprot onima koja postoje a ne daju nikakve rezultate. Agencija bi mogla društvu da donese ogromne sume novca, odnosno da otkrije nevidljive tokove koji se ne slivaju u budžet, a trebalo bi. Primera radi, revizorska institucija u Norveškoj, koja je tamo kontrolno telo, ima 420 zaposlenih, a parlament s kompletnom administracijom isto toliko ljudi na platnom spisku. U Norveškoj je korupcija na veoma niskom nivou, baš zbog toga što njihova kontrolna i nadzorna tela preventivno deluje.
Bif: Da li ćete uključiti građane u borbu protiv korupcije, i na koji način?
Č. Čupić: Imaćemo programe obuke, uglavnom preko medija, koji bi pre svega trebalo ljudima da razjasne šta sve spada u koruptivne aktivnosti i da ih podstakne da takve slučajeve prijavljuju. Obučavaćemo i novinare, jer najbolji način za širenje svesti o korupciji su mediji i nove komunikacione tehnologije. Mi ne možemo svakog građanina pojedinačno obučavati da prepoznaje korupciju i njene pogubne posledice. Ali možemo posredstvom medija da objašnjavamo zašto je rđavo ići prečicama radi zadovoljavanja svojih potreba, odnosno da podmićuju da bi na brzinu realizovali potrebe i uleteli u zamku bezakonja. Na taj način oni postaju i zarobljenici onih koje su korumpirali. I najčešće su od njih ucenjeni.
Takođe, postojaće služba za pritužbe građana, koja će posredovati između policije, tužilaštva i sudova i onih koji su imali dodira s nekim vidom korupcije. Nije na nama da izvršavamo sankcije, ali ćemo nad ovim poslom obavljati nadzor. Takođe, obaveštavaćemo javnost o onima koji su umešani u korupciju i onima koji koče antikorupcijsku borbu.
Bif: Na koga se odnosi pojam „Plan integriteta“ iz člana 58. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije?
Č. Čupić: Plan integriteta podrazumeva donošenje dokumenata koji će sadržati kodekse ponašanja državnih i javnih funkcionera, kako bi se što odgovornije ponašali. Odgovoran čovek ima integritet, on ne može biti ucenjen, niti „upasti“ u nelegalne poslove. Drugim rečima, cilj nam je da izgradimo sliku funkcionera koje niko ne može potkupiti.
Bif: Koliko će vam vremena trebati za sve ovo što smo u dosadašnjem razgovoru pomenuli?
Č. Čupić: Teško je prognozirati kada su ove stvari u pitanju. Prvo bi trebalo ispuniti preduslove, koji će nam zapravo pokazati koliko ima političke volje za obračun s korupcijom. Ti preduslovi su konstituisanje Agencije, kao i uslovi rada u njoj, saradnja svih činilaca koji bi trebalo da su angažovani u borbi protiv korupcije itd. Ako to krene, pokazaće se rezultati. Naravno, ne treba gajiti iluziju da će posao biti lak. Korupcija ovakvih razmera u Srbiji organizovano i sistematski širena je najmanje 15 do 20 godina. Zato bi trebalo prvo očistiti od korupcije sve javne funkcije, jer najveća odgovornost je pre svega na onima na položajima. Rečju, suzbijanje korupcije zavisi od dinamike njenog iskorenjivanja u vlasti i među onima koji imaju politička,državna i društvena ovlašćenja. Ako to uspemo, znatno lakše ćemo je zaustaviti u ostalim segmentima.
Postoje mišljenja da, ako je korupcija sistematski širena 10 godina, isto toliko vremena potrebno je za njeno svođenje na meru koja ne ugrožava društvo, a to je u razvijenim državama tri do pet procenata. S tako malim brojem slučajeva korupcije lakše je otkrivati i njene počinioce i, na kraju krajeva, takvima je mnogo teže da izmaknu kazni.
Marija Dukić
broj 57/58, jul/avgust 2009.