U demokratskim društvima zadatak zakona je da štiti medije od države, a ne obrnuto. Kod nas je, međutim, nedavno usvojen izmenjen i dopunjen Zakon o javnom informisanju, po hitnom postupku, na nama svojstven komičan način, uz nemogućnost penzionerskog poslanika Nikole Krpića da na vreme pritisne taster za potvrdu i time umalo ugrozi tesnu većinu pri glasanju za ovaj Zakon.
U završnom činu zbrzanog donošenja zakona (kulminacija se odigravala tokom inače neradnog leta) oglasile su se nevladine organizacije, medijska udruženja i zaštitnik građana, svi složni u jednom – ovaj zakon je nedemokratski i protivustavan. Sa profesorom Radetom Veljanovskim (Fakultet političkih nauka), članom i osnivačem NUNS-a i učesnikom u dosadašnjim aktivnostima u oblasti medijskog zakonodavstva, analizirali smo ovaj zakon, ali i njegove moguće posledice:
Rade Veljanovski: Da nisu usvojeni ovi poslednji amandmani, postojala bi tri osnova za gašenje medija: neupisivanje u registar, 90 dana nesolventnog poslovanja i obustavljanje delatnosti usled promene vlasnika. Sada imamo samo jedan osnov, ali i on je dovoljan da ugrozi nezavisno novinarstvo, jer postoje razlozi zbog kojih medij može biti ispisan iz Registra javnih glasila.
Elektronski i štampani mediji inače nemaju isti način osnivanja. Naime, elektronski imaju sistem dozvola, koje se mogu izgubiti ako se radi suprotno zakonu. Ali štampani mediji su u demokratskim državama potpuno deregulisani, i za njihovo osnivanje ne treba da postoji uslov.
S druge strane, kod nas je već napisan predlog zakona koji reguliše medijsku koncentraciju, u kome se preciziraju način i razlozi upisa u Regisar. Iako je na njemu rađeno godinu i po dana, on je ovim novim Zakonom potpuno dezavuisan. Sećam se da su mu se tada protivili krupni mediji, koji nisu želeli da se znaju njihovi vlasnici, a zanimljivo je da su predstavnici istih krupnih medija bili selektivno konsultovani za donošenje ovog novog zakona. Radi se pre svega o „Blicu“ i „Večernjim Novostima“, kojima, čini mi se, odgovara da sa medijskog tržišta nestanu neki sitniji igrači. Zato govorim da ova intervencija uopšte nije benigna, da su zvanična opravdanja samo vrh ledenog brega.
Bif: Da li je strah od gašenja medija jedina pretnja njihovom radu, ili će i sami novinari osetiti pritisak autocenzure?
R. Veljanovski: Sigurno je da hoće, posebno zbog visokih kazni predviđenih novim zakonom. Ja sam bio glavni i odgovorni urednik velikog medija i nisam nikada imao platu u današnjoj vrednosti od 1000 evra. Nadam se da danas ima dobro plaćenih urednika, ali činjenica je da zaposleni u većini medija ne mogu da isplate ovako visoke kazne. To znači da će iste sankcije novinare i urednike primorati da odustanu od istraživačkog novinarstva, jer se ono ne može svrstati u istraživačko ako uvek saopštava činjenice dokazane na sudu. To bi pretvorilo novine u sudske hronike, a samo novinarstvo inače služi da čeprka po površini, da se daju indicije da negde ima kriminala, korupcije, sukoba interesa i sl. U slučaju „Kurir“ – Dinkić je gospodina ministra verovatno više zabolelo to što je ovaj medij otkrio koliku platu ima direktor aerodroma koga je na položaj namestila njegova stranka, nego to što ga je nacrtao kao Firera.
Mediji imaju prava na karikature i kritike, no ovde je prevagnuo sistem raspodele vlasti u kom partija dobije celo jedno ministarstvo, i tu ne možemo očekivati da će neko makar pokušati da se suprotstavi lošim odlukama.
Bif: Zanimljiva je potreba za hitnošću pri donošenju ovog zakona, usred ekonomske krize i mnogo hitnijih pitanja koja muče ovu državu. Šta se krije iza toga?
R. Veljanovski: Po zakonima kojima se određuje hitan postupak donošenja zakona, u proceduru hitnog postupka zakoni se stavljaju samo ako postoji opasnost po rušenje društvenog poretka ili opasnost za ljudske živote, poput ekoloških katastrofa. Ovog puta to nije bio slučaj. Obrazloženje zakonodavaca bilo je „uvođenje reda u medijsku sferu“, kažnjavanje za kršenje prava maloletnika, prezumpcije nevinosti i slično. Izgleda da se zaboravlja da Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine sadrži sve te odredbe, kao i sankcije za date prekršaje. Novčane kazne tada propisane nisu bile male, u skladu sa primanjima novinara u ovoj zemlji. Argument predlagača novog zakona da se kazne koje je predviđao prethodni nisu mogle naplatiti ne stoji, jer, ako niste mogli naplatiti manje kazne, kako ćete 20 puta veće? Izgleda da krajnja namera nije bila da se „uvede red“, a javnost zna koji je trenutak bio preloman da se pokrene inicijativa za promenu Zakona, kada je jedan ministar bio lično uvređen pisanjem medija, čiji način izveštavanja ni pod kojim uslovima ne želim da branim. Sada, iako su izbačene stavke o limitu za osnivanje medija od 50.000 evra i osnove za gašenje medija zbog blokade računa od tri meseca, ostavljena je sporna odredba da neupisivanje medija u Registar javnih glasila može da dovede do njegovog gašenja. Ona je suprotna Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, tački 10, koja se ovih dana pogrešno tumači u pravdanju novog Zakona. Naime, tačka 10 sadrži dva stava, jedan garantuje prava informisanja i izražavanja svim ljudima na svetu, odnosno u EU, dok drugi govori o tome kada je u demokratskom društvu moguće napraviti određena ograničenja koja su vrlo precizno definisana, na primer u situacijama kada su ugroženi životi ljudi i slično. Zato stavka o gašenju zbog neupisanosti u Registar mora pasti ili pred Ustavnim sudom Srbije, ili pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Bif: Da li hitnost donošenja Zakona nosi neku skrivenu poruku i za same novinare?
R. Veljanovski: Apsolutno. Novinarima i javnosti uopšte to treba da bude nagoveštaj da naše društvo još nije zrelo da prihvati standarde savremenog sveta i da naša politička elita, iako to nije adekvatan naziv za ljude koji su kod nas u vrhu vlasti, nije spremna da sebe razvlasti u oblasti medija, što bi trebalo da je aksiom demokratije. Pošto smo mi pre partokratija, vladavina partija, nego demokratija, može se zaključiti da partije na vlasti žele da produže uticaj na medije, a ne da ga smanje. Upravo intervencije preko leta, i Zakon donet po hitnom postupku nam dokazuju ovu tvrdnju.
Jer, kada je pre šest godina pravljen Zakon o radiodifuziji, Radna grupa koja ga je pripremala predvidela je da Savet republičke radiodifuzne agencije ima 15 članova, i da tu dominiraju eksperti i ljudi iz civilnog sektora, što Vlada nije prihvatila. Ona je drastično izmenila strukturu Saveta, smanjila broj članova na devet, gde je deveti biran naknadno, posle prvih osam i to od kandidata sa Kosova. Od ostalih osam, četiri člana predlažu državne institucije, a jednog Crkva. To znači da je država mogla uticati na pet od osam članova, a onda bi tih osam predlagalo devetog, sa Kosova. Tako od ukupnog broja čanova, dve trećine otpada na one koji odgovaraju vlasti. Toliko o nezavisnom telu koje ne treba da bude pod uticajem struktura vlasti.
Kasnije, kada su izabrana prva tri člana Agencije, medijska udruženja su protestovala, da bi vlast ponovila glasanje i potvrdila prvoizabrane članove. Dakle, ta Vlada DOS-a, u koju smo se svi kleli, pokazala je da se neće menjati odnos države prema medijima. Kasnije nam je to potvrdila i Koštuničina Vlada menjajući direktora RTS-a na potpuno nezakonit način. Takođe, država i dalje nezakonito drži 50 odsto vlasništva nad „Politikom“, a 30 odsto u „Večernjim Novostima“. Ovo „hitno“ donošenje Zakona bez javne rasprave i uz potpuno ignorisanje eskpertskih saveta, samo je još jedan dokaz da ona neće pustiti medije da rade svoj posao mimo nje.
Bif: Da li su situacija i sam prethodni Zakon, zaista bili tako loši da se moralo hitno pristupiti izmenama zakona?
R. Veljanovski: Na zakonima koji su doneti posle 5. oktobra su radili ljudi iz civilnog sektora, i to je bitno pomenuti jer je javnost ovde kratkog pamćenja, pa se ovih dana u raspravama često provlači pitanje zašto novinari nisu radili na novom zakonu. Oni jesu radili na Zakonu o informisanju koji se sada menja, odnosno, to je bio posao Radne grupe koju su osnovali NUNS, ANEM, Medija centar, Beogradski centar za ljudska prava i Jukom – Komitet pravnika za ljudska prava. U pomenuti akt pokušali smo da implementiramo određene evropske standarde, međutim, kada je trebalo usvojiti taj zakon, vlast je ono što je ocenila previše liberalnim odredbama menjala. S druge strane, i u samoj profesiji uvek ima onih koji gaze profesionalne, zakonske i etičke standarde, no ako bi sada trebalo proceniti ko je imao lošiji odnos prema medijskoj sferi u celini, sa potpunom odgovornošću tvrdim da je to bila vlast, koja je najviše kršila zakone i pre svega stvorila medijsku kofnuziju, te se nije moglo očekivati da će mediji u takvim uslovima raditi nepogrešivo. To nas, novinske radnike, ne oslobađa odgovornosti i potrebe za uspostavljanjem profesionalne etike, koje bi se moglo postići pre svega kroz rad Saveta za štampu. Takav oblik samoregulacije postoji u mnogim zemljama razvijenog sveta, i on bi defitnitivno rešio neke od postojećih problema.
Bif: Dakle, kazne neće biti toliko efikasne kao što tvorci Zakona misle?
R. Veljanovski: Tu nije problem u dosadašnjim zakonima. Uzmite za primer prvobitnu stavku da vlasnik medija ne može da ga proda ukoliko nije izmirio sve obaveze, gde se misli i na obaveze propisane sudskim presudama. Sada je uneta promena da medij može biti prodat, ali novi vlasnik nasleđuje sve, pa i novčane kazne. Međutim, delimičan razlog nemogućnosti naplaćivanja kazni je i to što je u našem privrednom sistemu omogućeno lako osnovati privredni subjekt, što koriste vlasnici medija da bi usled gomilanja dugova gasili medije i kupovali ga u ime drugih medijskih preduzeća. To nema veze sa medijskim zakonima.
Bif: Donosioci i predlagači Zakona elegantno su zaobišli savete međunarodnih instituta, ali i udruženja novinara. Međutim, čini se da ni sami novinari nisu ujedinjeni. Kako objašnjavate ovo razmimoilaženje u situaciji koja je bitna za opstanak mnogih medija?
R. Veljanovski: Povodom predloga ovog zakona je dobijeno mnogo ekspertiza iz sveta, gde je taskativno napisano šta nije u skladu sa demokratskim standardima, a šta sa našim Ustavom. Nažalost, deo naše stručne javnosti je iz nekih svojih interesa ohrabrio donosioce Zakona. To se pre svega odnosi na NUNS, što nerado govorim jer sam i sam član udruženja i jedan od osnivača. Iako sam od osnivanja NUNS-a imao mandat da se bavim medijskom regulativom i u ime samog udruženja, mene ovog leta niko nije zvao ni jedan jedini put, dok su me iz UNS-a pozivali nebrojeno puta, što za konsultacije, što za učešće na tribinama povom predloženih izmena u Zakonu. Ne mogu da se pomirim sa tim da je prihvatanje Zakona mišljenje NUNS-a kao udruženja, čini mi se da je jedan deo rukovodstva uzurpirao pravo da u ime udruženja legitimiše ovakav zakon, i mislim da ćemo u skorijoj budućnosti morati da se pozabavimo tim pitanjem.
Ovo je bila situacija koja je morala da okupi sva medijska udruženja bez obzira na dosadašnje razmirice, jer se radilo o zaštiti osnovnih postulata profesije. Sada donosioci Zakona smatraju demokratskom osnovom činjenicu da se NUNS saglasio sa njim, što je strašno, jer je NUNS time pogazio osnove svoga postojanja.
Osim toga, nisam zadovoljan ni načinom praćenja ove teme od strane samih medija, posebno elektronskih, kod kojih je izostala kolegijalna solidarnost kada su prepoznali da je štampa više pod udarom ovog zakona. To je dokaz da je tranzicija stvorila borbu za zauzimanje pozicija, pri kojoj se neki osnovni principi guraju u drugi plan.
Bif: Jedno od glavnih opravdanja za izmenu Zakona je nekorektno ponašanje tabloida. Da li je njihov značaj preuveličan, i da li su se mogla naći manje restriktivna rešenja za obračun sa njima?
R. Veljanovski: Tabloidi koji gaze etičke i profesionalne norme jesu neka vrsta društvene opasnosti, ali kada ih vagate sa društvenom opašnošću koju čini vlast kada krši zakone, jasno je šta je veća opasnost. Postoji nekoliko boljih načina da se reguliše nekorektan rad tabloida – edukacija u redakciji ili razne vrste deregulacije, poput postojanja nezavisnog Saveta za štampu, koji bi trebalo da čine nepotkupljivi ljudi, sa integritetom. Savet bi trebalo da obaveštava javnost o tome koji list krši profesionalne norme i tako potkopava njegovu verodostojnost. A mogućnost zakonske intervencije postojala je i u prethodnom zakonu. Naime, ako neko nije bio zadovoljan pisanjem određenog medija imao je pravo da traži ispravku, i ako je medij ne objavi, pravo da ga tuži i dobije na sudu. Tada je list morao da objavi presudu protiv sebe. Takođe, bivši zakon je predviđao zaštitu maloletnika, zaštitu od govora mržnje i slično. Kazne za kršenja zakona su bile propisane, ali nisu realizovane iz više razloga, počev od toga što naši sudovi to nisu znali da rade, činjenice da i samo Ministarstvo kulture nekada nije po službenoj dužnosti pokretalo sporove, a rupe u privrednom pravu su takođe pogodovale ovim propustima.
Ali tu postoji niz drugih faktora. Evo, skoro su se pojavljivale neke lascivne fotografije na naslovnim stranama određenih medija, no videlo se da su izvesne dame koje su se nalazile na pomenutim fotografijama bile saglasne sa njihovim objavljivanjem. Dakle, one nisu povređene, tako da možete govoriti samo o povredi javnog morala, koji je rastegljiva kategorija, za koju ne možete striktno propisati zakonom šta je i u kojoj meri dozvoljeno. U ovakvim slučajevima sud mora odmeriti kaznu.
Bif: Vraćamo se na sudove. Pošto je predsednik Tadić potpisao Zakon, vama ostaje borba u Ustavnom sudu i žalba Evropskom sudu za ljudska prava. Šta ako one budu odbačene?
R. Veljanovski: Onda ćemo se sami boriti. Biće sigurno medija i novinara koji će pasti pod udar ovog zakona, te ćemo u izvesnom smislu opet imati situaciju sličnu onoj iz devedesetih godina, sve do momenta dok naše društvo u celini ne sazre do te mere da se dosledno prihvate određeni standardi savremenog sveta. Ne može nam baš sve sa strane biti rečeno, niti uveženo, u nekim segmentima moramo sami sazreti.
Marija Dukić
broj 59, septembar 2009.