Žitelji Srbije i čitavog regiona osećaju na svojoj koži, ušima i novčaniku direktnu korist od piraterije, tog sankcionisanog ponašanja koje i dalje u pozitivnom pravu važi za ekvivalent krađe, ali intelektualne svojine.
Kada bi prosečan građanin Srbije imao prilike da vidi Madonu, upola mlađu od starca Foče, kako sa žarom skače kao dahija na obor-kneza i po turneji uzima novca koliko i prosečno srpsko javno preduzeće za godinu dana? Verovatno nikad, da nije tog zla i pošasti, društveno opasnog ponašanja koji se popularno zove piraterija. Stepen društvene opasnosti je očigledno velik, čim je to ponašanje sankcionisano u svim civilizovanim državama, pa i kod nas. Međutim, sve više je kriminalaca koji svakodnevno ponavljaju vršenje ovog dela. Sa njima svaki dan razgovarate, vozite se istim prevozom, a možda ste to baš vi. Moderan pirat ne mora da pije grog, dovoljno je da omogući drugima zadovoljstvo prenošenja nekog (zaštićenog) podatka.
Još pre koju godinu, na Exit festivalu, pevačica nekadašnje grupe Moloko je bila iznenađena da je njen bend nastupio pred ogromnom publikom iako u Srbiji nisu prodali ni jedan album. Nekada je to bio ekvivalentan parametar za planiranje koncerata i turneja. Pluskvamperfekat – rekli bi lingvisti. Davno prošlo vreme – kaže tržište. Krajem prošle godine su se izjednačile zarade od prodaje albuma i javnih nastupa, s tim da je tendencija prodaje albuma u padu i za koju godinu će se o CD-ovima učiti kao što se sada uči o Edisonovom voštanom valjku, vinilnim pločama, kasetama i narodnim pjesmama.
Globalna ekonomska kriza ubrzava proces distibucije materijala sa onoga što se do sada zvalo „nosač zvuka“ na internet, ali jasne strategije još nema, što znači da će se sigurno „nosači zvuka“ plasirati u prodavnice i dalje. Do sada smo svedoci nekoliko rešenja. Jedno je prodavanje pesama u rinfuzi, tj. najčešće za dolar po komadu kao na primeru prodavnice iTunes. Drugo je objavljivanje albuma na sajtu grupe po sistemu „daj šta daš“, to znači – proizvoljne donacije. Treće je potpuno besplatno objavljivanje albuma, kao što su to uradile neke domaće grupe kao npr. Obojeni program ili E-Play. Naravno, bezbroj je modaliteta i varijacija na temu. Sve se ovo analogno može primeniti i na video sadržaj.
Međutim, razmišlja se o još jednom konceptu. On još nije potpuno definisan, ali ideja je zanimljiva. To je nametanje obaveze svim internet provajderima da plaćaju određeni procenat udruženjima audio-vizuelnih umetnika od čega bi oni finansirali svoje intelektualne i kreativne napore. Slična je i ideja kompanije Global Gaming Factory X AB koja je kupila The Pirate Bay krajem juna, čiji je cilj da nešto slično sprovede i na ovom poznatom torrent sajtu.
Možda je najrealnija priča Google-ovog YouTube-a, gde akteri pregovaraju sa holivudskim studijima oko „iznajmljivanja“ novih filmova za 3.99$. Google iovako ima problem sa ovim servisom, jer je preskup za održavanje, a i ne donosi neke novce.
Sa druge strane, protiv piraterije se ne može boriti, ali se može naći način da se ona stavi u legalne okvire. U svetu trenutno postoji 24 piratska udruženja, a neka od njih su prerasla u prave političke partije. Na primeru Švedske i izbora za Evropski parlament, videli smo da je Piratska partija osvojila jedno mesto u saboru. Iako imaju takvo ime, ova udruženja se bore i za privatnost na internetu, ali i u offline životu, što je jedna od pošasti tek započetog veka.
Pored legislativnih promena civilizovanih država, očekuje se i promena piratskih načela i načina razmene. Najveća promena je ta što će opasti zavisnost od izdavačkih kuća, ali će trebati mnogo više muke da se novac zaradi. Konkretno znači da se od starih hitova neće moći udobno živeti u vilama i bazenima, već će se putovati po svetu i tamburati pošteno. To će dalje usloviti okupljanje mnogih bendova, te očekujmo navale staramajki i djedova na bine gradova regiona koji su željni zabave od sat i po, svetlosnih efekata i vašarske atmosfere. Zabave nikada nije bilo više i nikada nije bila jeftinija.
Uroš Nedeljković
broj 59, septembar 2009.