U prošlom nastavku sam obećao da ću posle lokalnih izbora u Italiji opisati „ne da li je, nego kolika je većina Italijana srećna što je vlasništvo Predsednika vlade“. Pošto je završen i dodatni krug izbora 11. aprila, saldo je, kako to kažu baš Italijani – „bugarska“ većina, ona u koju se sumnja zbog veličine, kojom je Silvio B. pobedio. Na tim izborima najveću pobedu, udvostručenje broja glasača, zabeležila je Lega Nord, ali je ona u koaliciji sa Silviovom PDL partijom, a to on ume vrlo vešto da pripiše sebi. Vođa Lege Nord, Umberto Bosi, novi „kralj“ Severne Italije postao je sa svojom ruljom rasista i lumpen srednje klase, noseći stub vlasti u Italiji. On i Silvio su se lako dogovorili, da uzajamno dele vlast tako što će Lega dobiti pravo da formuliše zakone (Umberto Bosi je ministar za reforme) kojima će dobiti željeno federalno uređenje, odnosno maksimalnu vlast na Severu zemlje, a Silvio prekrojen Ustav u predsedničkom smislu (nalik na francuski) i time omogućiti sebi, ako ne pre, ono bar 2013. da postane nedodirivi i moćni Predsednik Italije.
Kako će taj tandem mućkaroša vladati to je drugo pitanje. Do sada je Silvio uspevao uvek da nadigra svoje kompanjone, kupujući ih na početku ustupcima, da bi ih samleo kasnije. Dakle, ako ne pre – jer već zdušno pokušava da sruši sadašnjeg predsednika Napolitana, a ono od 2013. stoje mu na raspolaganju još dva mandata od po 5 godina. Italija dobija „stabilnu perspektivu“ do 2023. godine! Levica će dotle biti izbrisana sa lica zemlje, ako nastavi da propada sadašnjim tempom. Imam utisak da je Silviov ideal Hose Edoardo Dos Santos, predsednik Angole, koji je neprekidno na vlasti od 1979. godine pa je nedavno promenio ustav u praktično ukinuo izbore za predsedika, a ostavio „demokratsku“ mogućnost da ga može smeniti samo Ustavni sud, koji on imenuje.
Postoji američka izreka, kada se želi neko deklasirati kao nepošten, koja glasi: „Da li biste od tog čoveka kupili polovan auto?“ Uprkos iskustvu, koje je dovelo do izreke, polovni se automobili prodaju i dalje, i to sa uspehom. Najtalentovaniji svetski prodavac „polovnih automobila“ bez sumnje je Silvio B. Evo i zašto: 11. aprila pojavio se na skupštini Confindustria (Udruženje industrijalaca) i pošto je saslušao predsednicu Emu Marćegalja, koja mu je poručila da je „Dosta obećanja, zemlja propada“ i „Tražimo precizne mere, morate pokazati da ste zaista vlada koja dela, jer vam je za to većina Italijana dala poverenje“. Vešti „prodavac polovnih automobila“ okrenuo je sve na šegu, pričajući o fudbalu, viceve, vulgarne zgode, čak i na račun supruge francuskog predsednika Sarkozija, uvijajući u to kako eto ide i na sastanak 47 državnika u Vašington da im „pomogne“… Smeh i aplauzi, saterali su predsednicu Udruženja i njene zahteve u zaborav. Trgovac je ponovo trijumfovao „među svojima“.
Svi ti što su aplaudirali na svojim bilansima znaju da je prošla godina završena padom industrijske proizvodnje od 17,4 odsto; da je shodno tome porastao broj nezaposlenih; da su plate zaposlenih manje za 4 odsto; da je štednja u vrtoglavom padu; da su italijanske porodice siromašnije za 2,8 odsto; da preko polovine zaposlenih ima manje od 15.000 evra godišnje prihode; da neće biti kupaca za njihove proizvode, da je deficit dostigao rekordan iznos od 86 milijardi evra (5,4 odsto BDP); da je nasušni izvoz manji za 20,7 odsto – te da će sve to morati da nadoknađuje na prvom mestu industrija, koju oni vode. Umesto pobune njima sijaju oči kad „trgovac polovnim automobilima“ obećava da će za tri preostale godine svog sadašnjeg mandata „iskoreniti rak u Italiji i da će u ime trijumfa slobode zasaditi 100 miliona drveta širom zemlje“. A onda još moli industrijalce da ga podrže da razori birokratiju (antibirokratska revolucija, sećate li se) koja mu smeta, pljuje senat i skupštinu, koji ga koče (a gde ima apsolutnu većinu!), napada svoje, jer ih ne ceni, ali napada i predsednika države, koji mu zaustavlja zakone (jer su u sukobu sa Ustavom).
Onda sutradan pozove Predsednika države i izvinjava mu se kako se eto zaneo pa je napao i njega, bez veze, ali se to „neće nikada više ponoviti… imate moju reč“. Da bi samo tri dana kasnije opet sasuo drvlje i kamenje na Predsednika, jer nema strpljenja da dočeka kraj njegovog mandata, pa bi da ga kruni i ruši ranije. Ovoga puta se ne izvinjava on nego šalje sekretara vlade. Prevejani Predsednik Napolitano, koji je sa 15 godina bio član fašističkog literarnog udruženja, da bi sa 17 godina postao komunista i ostao to sve dok nije kao Predsednik zemlje, kada je postao nadstranačka ličnost, besan kaže izaslaniku: „Da se ne radi o predsedniku vlade, nego o bilo kojoj drugoj osobi, morao bih reći da je reč o lažljivcu koji ujutro kaže jedno, a do uveče radi sasvim suprotno. Ili pak da je u pitanju asocijalna osoba sa šizofrenim poteškoćama“.
Kako se održava tako neko, ko i za afričke okolnosti izgleda neverovatan? Prvo, važno je imati medije u svojim rukama. Tokom poslednje izborne kampanje za samo 6 udarnih dana Berluskoni je na tri mreže državne i tri njegove lične TV (uprkos zakonu o jednakoj prezentaciji svih pretendenata) dobio 226, a opozicioni lider samo 93 minuta ukupnog pojavljivanja. Zatim je pod naslovom „Vlada koja dela“ objavljena knjiga koja se nemilice šalje građanima i u kojoj pored probranih i naduvanih uspeha vlade (da bi se štampalo o državnom trošku) dominiraju lične SMS izjave ljubavi prema premijeru u ljigavo banalnom stilu: Hvala ti Silvio, Volimo te beskrajno, Ne popuštaj, I moj trogodišnji sin plače kada god tebe napadaju… Na šta on odgovara da mu „sve te izjave ljubavi daju snagu da ne zaplače pod teretom nadljudskih obaveza i mržnje neprijatelja slobode“. Koji je amater bio Mao sa svojom propagandom. Zatim je na sva usta 14 dana pre izbora obzanio da će svi koji kupuju tehničku robu dobiti popust maksimalno do 1.200 evra. Da bi 4 dana posle izbora izdao saopštenje kako su planirana sredstva utrošena i nema više popusta. Nekoga je i na to kupio.
Ono važnije je da se stvori haos u kojem „sposobni“ profitiraju. Svaki četvrti Italijan ne plaća porez i niko njih ne juri ozbiljno. Čak 27 odsto poreskih obveznika deklariše nula prihoda, a samo 1 odsto preko 100.000 evra godišnje. Pritom svi znaju da 10 odsto najbogatijih poseduje 50 odsto ukupnih dobara zemlje. Italija spada u zemlje sa najvećim brojem jahti, ferrarija, vila i drugih luksuznih dobara. Međutim, svima takvima sinulo je onda kada je sam Silvio B. kao vođa opozicije u doba Prodijeve vlade pozvao građane da ne plaćaju porez „pljačkaškoj državi“. Malo ko je ikada u toku njegovih vlada ozbiljno odgovarao za neplaćanje poreza. Tokom ovog njegovog mandata ukupni porezi porasli su sa 41 na 43 odsto – plaćaju ih oni koji ne mogu da umaknu. Sem toga u svakom svom mandatu Silvio B. je sproveo oprost dugova za one koji su izneli pare u inostranstvo. Od toga je najviše profitirala mafija, jer je bez objašnjenja mogla da kao „unese“ i legalizuje svoje prihode. Sem toga, 17. februara Sud državnih računa zvanično je saopštio da je tokom 2009. stopa korupcije porasla za 229 odsto! Jedan ugledan stari novinar, Đorđo Boka, napisao je komentar pod naslovom „Kradem, dakle postojim“ u dnevniku „La Repubblica“ i to je najubojitije što sam ja imao prilike da pročitam.
Za one koji su imali nerava da pročitaju sve dovde – malo utešnih seksi storija. Od antike Apeninsko poluostrvo imalo je čime da obogati čak i druge jezike – terminom bahanalije, na primer. Pripadam generaciji koja je u gimnaziji, i to u ono restriktivno „komunističko“ doba, imala Bokaćov Dekameron u obaveznoj literaturi. Pa smo se mi đaci veselili, a profesori književnosti trudili da nekako preko toga informativno pretrče. Stalni rast tzv. bejbi-mama dokazuje da današnjim đacima literatura nije neophodna.
Foto: Dejli mejl
Noemi Leticija, od koje je počelo da se raspliće klupko Silviovih seksi avantura, kada joj je došao na 18 rođendan, maja prošle godine, sada je već porasla, pa može da se zabavlja i sa mlađima od premijera, kako se na slici vidi. Ono što je za neka shvatanja skandal, njoj je bila odskočna daska, prvo za Rim, pa zatim za Milano gde su glavne pare i parajlije. „Posla“ ima preko guše, kako tvrdi, stalno ima spakovan kofer i čim negde zatreba, eto nje. Kaže kako neke poslove mora i da odbije. Nuđeno joj je da reklamira donji veš, ali kao od majke rođena, dok će veš biti na stolici pored nje. Druga, Patricija D’Adario, eskort (tako se zovu prostitutke za više društvo) učestvovala je u svim postojećim talk show emisijama pričajući o nadnaravnim erotskim moćima Silvia B. Sada joj je ponuđeno da igra glavnu ulogu u filmu pravljenom prema njenoj autobiografiji, u kojem bi joj partner bio Alan Delon. U međuvremenu traje otezanje brakorazvodnog spora između Silvia B. i njegove supruge, Veronike Lario. Ona je tražila apanažu od 43 miliona dolara godišnje i to doživotno, a ponuđeno joj je (12. aprila) 3,6 miliona. Ergela Silviovih advokata otezaće proces dok Dona Veronika ne izgubi živce, pa pristane da smanji na 10, kako bi na kraju dobila 6 miliona, verovatno. Za nju će to, što običan čovek ne sanja ni kada kupuje loz, biti kao neka socijalna pomoć.
Sociolozi su odavno uočili kako ponašanje vodeće ličnosti utiče na ostale koji su u mogućnosti da je kopiraju. Preko policijskog isleđivanja Đanpaola Tarantinija, „preduzetnika“ koji je sebi otvarao vrata za unosne poslove, uključiv i premijerova, nameštajući im zgodne devojke, otkriven je lanac od preko 350 „eskort“ ženskinja sa centrom u Bariju, stalno na usluzi poslovnom i političkom svetu. Tako se ustanovilo da je tarifa za takve od 700 pa do 15.000 evra. Izdatke za njih preduzetnici bi knjižili kao reprezentaciju, a njih su nazivali u žargonu „Tangente“ (provizija). Dakle, pri sklapanju poslova vodilo se računa i kolika je i kakva „provizija“. U Vićenci je istražnim sudijama pao u ruke izvsni „biznismen“ Andrea Gioto, koji je držao svoj harem „provizija“ i njime opskrbljivao gospodu iz industrije kože i galanterije. On nikada ni jedan evro poreza nije platio, a posedovao je vile, mega jahte, ferarije, bentlije… dok mu na sve to sud nije stavio šapu. Eto zašto deo poslovnog sveta dobro razume Silvia B. kad im se jada kako nikako da obuzda sudije što zagorčavaju život njemu i ostalim sposobnima.
Na tlu Apenina je i Vatikan, pa je i oko njega pukla odvratna i prljava sramota pedofilije. Državni sekretar Vatikana, kardinal Tarćizio Bertone, primitvno tumačeći Klauzevicevu tezu o napadu kao najboljoj odbrani, izjavio je da „psiholozi i psihijatri nisu našli direktnu vezu između celibata i pedofilije, kao između homoseksualaca i pedofila“. Čak je i u katoličkoj Italiji 92 odsto ispitanika smatralo da kardinal vređa nedužne, kako bi otklonio sramotu sa crkve. O tome ne bih više. Gade mi se.
Za kraj malo vedrije. Odlična zagrebačka škola viceva, onih kratkih, efikasnih, zasnovanih na igri reči proizvela je jedan o pedofilima. U toj školi koja kolateralno dokazuje da su hrvatski i srpski jedan jezik, jer su vicevi neprevodivi, pa ko razume, meni je najdraži onaj iz ratnog vremena. Naiđe Zagorec na bombu pa je uzme u ruke i pita: – Bombica, bombica buš puknila? – BUM! Ovaj sadašnji je prigodan. Pričaju dva patka pedofila. – Je li kumek, pita jedna, jesi li „prevrnil“ kaj mladega ovih dana? – Da-pače!