Pretprošlog meseca građanin Dejan Stojadinović napao je poslanika Velimira Ilića zveknuvši ga u, kako je sam Ilić izjavio, već udarenu glavu. Napadač je dobio dve godine zatvora zbog nanošenja lakih telesnih povreda iako je udareni, gospodin Ilić, tvrdio da je ovaj šamar bio pokušaj ubistva. Neki stručnjaci smatraju da je tako stroga presuda početak nove ere u pravosuđu, ali oni razumniji i nepristrasniji tvrde da je ovo samo još jedan dokaz da postoje “jednakiji među jednakima”, odnosno da građani ne smeju da čine dela u kojima su njihovi politički reprezenti majstori zanata. Sva sreća što niko ne veruje da je ovo pokušaj ubistva jer bi u tom slučaju sam Ilić, s obzirom na dugogodišnje fajterske uspehe, verovatno već služio doživotnu robiju.
Osim kazne, narod je iznanađen brzinom ovog sudskog procesa, znajući da je u Srbiji sudski proces do skora umeo da traje i decenijama, mada su prosek godina vadili oni sporovi u kojima je država bila tužilac. Tako, neki građani su dok čekaju rešavanje sopstvenih sporova ulazili u bračne vode, dobijali decu, slavili njihova punoletstva a potom postajali bake i deke – za to vreme ne dočekavši presude, a slučaj Velimira Ilića se ekspresno našao na sudu gde je sudija Dragomir Gerasimović ocenio da je napadač bio svestan svog dela i osudio ga “za nasilničko ponašanje na javnom skupu i nanošenje lakih telesnih povreda” na dve godine zatvora. Meni sve ovo ne bi bio problem da smo mi zaista pravna država, pa da sve izgrednike na taj način kažnjavamo. Ali mi osuđujemo siledžije i napade sa lakim telesnim povredama istim kaznama, a teža krivična dela obično nagrađujemo, ponekad i sa po milion dolara (slučaj Kovačević).
Tragikomičnost ove predstave potvrdila je Ilićeva izjava da će se žaliti, jer je očekivao kaznu od bar tri godine zatvora za nanošenje teških telesnih povreda (izgleda da nije dobro objasnio sudiji nivo načinjene štete, ovaj je osudio Stojadinovića za nanošenje lakših povreda). Sumanuta izjava Ilića, zbunjenog situacijom jer se sam češće nalazi u ulozi napadača a ne žrtve, “Zar je greh ovakvog huligana lišiti života?” dovela je atmosferu do usijanja. Šta bi on, da predloži ponovno uvođenje smrtne kazne ili da se sam obračuna sa napadačem? Ah da, zaboravila sam, rekao je da mu se oružje gadi, on je od onih koji više vole ručni rad…
Sad dolazimo do toga da je Velimir Ilić ubeđen kako je ovaj napad bio izrežiran da bi ga isprovocirali da upotrebi oružje… Da, oružje koje mu je naša država dozvolila da nosi radi lične zaštite, mada je dugogodišnjim trudom dokazao da svima koji se nalaze oko njega treba zaštita. Ne mislim pri tom na zaštitu od klevetanja i psovki, na to smo već oguglali kada je Ilić u pitanju, mislim na fizičku zaštitu zbog njegove sklonosti da se sa ljudima obračunava pesnicama i stopalima.
Da se razumemo – ja ne branim napadača. Mislim da treba da leži u zatvoru za ono što je učinio. Ali takođe mislim da bi neki naši političari trebalo da mu se pridruže u ćeliji. Pri tom, sada neću razmatrati silne malverzacije i, prostim rečima – lopovluk, već njihov običaj da ćušnu tu i tamo nekog neistomišljenika a da nikad za to ne odgovaraju, jer ih štiti poslanički imunitet. Sa ovakvim poslanicima, trebalo bi dobro razmotriti postojanje ove institucije, jer se oni ponašaju kao bog i batina, ponajviše batina. Trebalo bi ustvari uvesti građanski imunitet, kao zaštitu od pomahnitalih poslanika. U normalnim zemljama poslanički imunitet služi da funkcioneru omogući neometano obavljanje poslaničkih dužnosti i obaveza, a kod nas kao zaštita od moralne i kriminalne odgovornosti. S obzirom na to da će neki od njih vrlo verovatno biti doživotni poslanici te da neće biti oslobođeni imuniteta, oni mogu da čine krivična dela za koja je kazna manja od pet godina, što podrazumeva fizičku pedagogiju, korupciju i vožnju kad si pijan k’o letva. Npr, ako ste predstavnik bogobojažljivih građana možete da se pozovete na imunitet čak i ako vozite sa više od dva promila alkohola u krvi. Ako ste običan građanin, za ovo nedelo idete pravo u zatvor, nema sile koja će vas uputiti na drugo odredište.
Međutim, kao renomirani političar, odnosno kao neko kome država dozvoljava kršenje zakona dokle god kazna ne premašuje pet godina zatvora, imate široku ponudu delatnosti. Možete naći ideje u praksi ovog skandal majstora, koji je nedavno pravio teatar od Skupštine tako što se testirao na alkohol u krvi, mada bi mu bolje bilo da ljudi misle da stvari koje priča ne priča trezan. Idemo hronološki! Velimir Ilić je 2001. godine bio optužen, ne pred sudom naravno, za razbijanje prozora na prostorijama Radija Ozon u Čačku na šta je arogantno odgovorio: „Nismo mi sitni Cigani. Mi kad razbijemo, tu trava više ne niče.“
Posle ovog fijaska, koji on verovatno smatra trijumfom mudrosti, hteo je da ostane u formi, a treniranje vandalizma je urodilo plodom – 2003. godine je u televizijskoj emisiji šutnuo novinara Vladimira Ješića u koleno, a posle se pravdao da je šutirao fasciklu a ne Ješića. Međutim, on za ovaj “pokušaj ubistva” nije odgovarao. Prvi opštinski sud u Beogradu odbacio je privatnu tužbu novinara Vladimira Ješića protiv tada ministra Velimira Ilića, sa obrazloženjem da Ilića štiti poslanički imunitet. Kazna za napad na svakoga ko obavlja posao od javnog interesa, uključujući i novinare, sada iznosi od jedne do osam godina zatvora. Ako ga već štiti imunitet, reakcija ostalih zvaničnika ne sme da bude blaga, bilo da se ispolji u vidu opomene od strane premijera, bilo da se javni tužilac uhvati u koštac sa ovim nedelom. Sada se postavlja pitanje da li će Ilić odgovarati kada mu istekne poslanički mandat, jer su danas novinari izjednačeni sa službenim licima, te se napad na pripadnike ove profesije može tretirati isto kao i napad na ministra, poslanika i sl.
Vratimo se kondicionim vežbama Velimira Ilića. U međuvremenu je psovao i pretio raznim ljudima, uvrtao ruku saobraćajcu koji koji je pokušao da napiše kaznu vozaču iz njegove pratnje, na sve moguće načine se oglušivao o zakone ove države, da bi početkom 2008. godine čuvar njegovog imanja prebio novinara koji je pokušao da fotografiše njegov višemilionski projekat izgradnje bolnice. Kako bi se do kraja narugao sistemu i pohvalio svojom nedodirljivošću, objavio je bizarnu priču da je novinar prebijen jer je seksualno opštio sa njegovim, Ilićevim, ovcama.
Međutim, perverzijama nikad kraja. Iste te godine Velimir Ilić je udario džipom u vozilo „Beotaksija“ dok je izlazio sa parkinga Skupštine, a zatim izvređao taksistu i pobegao. Bar mu nije prikačio snošaj sa konjima ispred Skupštine.
Između svih ovih skandala i drugi građani Srbije pokušali su da dostignu majstora zanata pravljenja incidenata, a on je blagonaklono gledao na debitante, po koji put im uputivši ohrabrenje, kao onim mladim snagama koje “polome po koji prozor”. Prošle godine je frontmenu grupe Žigolo, Nebojši Radosavljeviću, navodno nasred ulice pretio da će ga ubiti, na šta je ministar unutrašnjih poslova imao snage da mu poruči da ne sme sam da deli pravdu. Al’ zato sme nepravdu. Po navodima Radosavljevića, Ilić ga je napao zbog spore vožnje i jurio za njim svojim kolima, preteći mu kroz prozor da će da ga upuca. Na kraju su policajci priveli Radosavljevića koji je zabezeknut što je on priveden upitao organe reda i MIRA zašto nisu priveli Ilića. Prema njegovim rečima, policajci su izjavili da “cvikaju šefovi od Velje Ilića“.
Znaju plavci, a znamo i mi šta možemo očekivati od Velimira Ilića, ali urpkos psihološkim pripremama, on uvek uspe da nas iznenadi. Tako je meni dok sam pisala ovaj tekst na Guglu iskočila nova vest o njegovim sado-mačo podvizima. Verovatno ste već čuli da je pretio Jeleni Trivan, a saopštenje kaže da će se ovim pitanjem baviti nadležni organi. ‘Ajde baš da vidim da li će biti toliko brzi kao što su bili u slučaju napada na Ilića!
Marija Dukić