Već sam pisao o jednom konceptu koji sam nazvao Jugosfera. To je izraz koji sam skovao kako bi opisao sve veći obim poslovanja i saradnje između svih delova bivše Jugoslavije. Mnogo važnija je i rekonsolidacija, kakvom je ja doživljavam, većeg dela nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u smislu kulture i društva.
Oprostićete mi ako se ponovo vraćam na ovu temu ali mnogi ljudi je izgleda zainteresovano za nju. Nedvno sam predstavio rad koji sam napisao na ovu temu u London School of Economics. A bilo je dosta neprijatnih pitanja. Zabrinuo sam se: možda sam jednostavno negde pogrešio?
Prvo mi je jedan stručnjak rekao, „da, i šta tu ima novo?“. Bio sam zapanjen. Ono što je novo objasnio sam, jeste da više ne govorimo o zanimljivom fenomenu starih jugoslovenskih brendova koji se ponovo šire po celom regionu već nečemu mnogo ozbiljnijem, po čemu možete ponovo jasno identifikovani pravi region.
Onda se javio jedan Britanac, koji vodi hrvatski poslovni sajt, koji je rekao da ono što sam opisao nije tačno i da je Hrvatska upravo ušla u NATO i da ide ka zapadu dok Rusija otvara vojnu bazu u Srbiji (to je on izjavio) i da tako ide ka istoku.
Onda je jedan Srbin rekao da nije mnogo zainteresovan za Jugosferu ali je napomenuo da Amerikanci imaju jednu od najvećih vojnih baza u Evropi na Kosovu. Mislio je na bazu Bondstil, koji ima samo nešto preko hiljadu vojnika. Baš mnogo, zar ne?
Onda je jedan Turčin izjavio da sumnja da Slovenija i Hrvatska žele da budu deo ove stvari koju opisujem. Sigurno ne žele da ponovo budu dovedene u vezu sa Balkanom?
Srpska Asocijacija menadžera pozvala me je zatim da govorim o ovoj temi u Beogradu. Kada sam stigao, neki od Hrvata koji su takođe bili prisutni su rekli da je bilo polemike u medijima po ovom pitanju kod kuće. Ali, uskoro je moj osećaj nesigurnosti nestao. Prvo je Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije, počeo da prikazuje najnovije grafikone sa podacima koliko se posluje u regionu, mada je napomenuo, kao i ostali, da Hrvati mnogo više posluju u Srbiji nego obrnuto.
Hrvatski privrednici i drugi su onda počeli da se žale na „patuljasta“ i „mikroskopska“ balkanska tržišta i da govore da ima smisla stvarati region iz mnogih razloga. Aleksandar Svetelsek, iz Udruženja menadžera Slovenije je izjavio: „Svi znamo da je tržište bivše Jugoslavije prirodno tržište za nas“. Nakon toga je Esad Čolaković iz CROMA, Hrvatskog udruženja menadžera rekao: „Ne možemo ići napred ako ne učinimo prvi korak, a to je regionalna incijativa, bilo da je zovemo Jugosfera ili Jadranska inicijativa“.
I tako dalje. Sledeći dan neko je rekao da Hrvati, ili barem neki od njih, drugačije pričaju svojim medijima kod kuće. Ali koga je to briga? Oni samo sebe štite od ljudi koji i onako nemaju ništa pametnije da rade u životu. Osetio sam olakšanje. Jugosfera, bilo da vam se sviđa ime ili ne, živa je i zdrava.
I šta dalje? Predlažem da, kako god se zove, ljudi u ovom regionu smisle kako da sada koordinišu više stvari na organizovaniji način, a manje na ad hoc način kako su se stvari do sada odvijale. Imam dva primera. Beneluks i Nordijski savet u Skandinaviji. Ovih dana, veliki deo regionalne saradnje je preuzeo EU, ali godinama unazad, oni su igrali važnu ulogu.
Ako vam se sviđa, nazovite to Jadranskom inicijativom, ili samo neutralno Savet za regionalnu saradnju u Sarajevu, ali što više zemalja ovog regiona može da uskladi sve od uklanjanja ne-tarifnih barijera, do stvaranja regionalne berze to bolje. Ipak, kao što je jedan učesnik skupa u Beogradu istakao, sam Šangaj ima verovatno više stanovnika od cele bivše Jugoslavije.
U međuvremenu, mogu da se pohvalim da kada sam letos pretražio na Guglu reč Jugosfera (na engleskom Yugosphere) dobio sam devet referenci. Prošlog meseca ih je bilo 4.980 i 22.300 za Jugosferu (na srpskom). Sada ih ima oko 6.070 i 42.700. Ha…
broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Tim Džuda