Nešto imam utisak da je Silvio B. – junak ovog feljtona, nekako kao i njegov kapitalizam: stalno propada, a sve više vlada. Evo neki dan je (13. juna) prvo skoknuo do Bugarske, da otkrije spomenik Garibaldiju u Sofiji, pa odatle odmah pravo u Tripoli da sa Gadafijem završi neke poslove.
Reč je o puštanju na slobodu švajcarskog biznismena koji tamo čami u zatvoru, jer ga je šef Libijske Džamahirije ni krivog ni dužnog, zbog „reciprociteta“, pre nepune dve godine strpao u apsanu, ljut što su Švajcarci njegovog sina pritvorili kada je u Ženevi izmlatio nesrećnu i nedužnu sobaricu u hotelu. Sad se libijski gazda oladio pa rešio da vrati Švajcarca „ali jedino Berluskoniju i nikom drugom“. Lep politički poklon, nema šta. Inače, bugarski je premijer Bojko Borisov takođe želeo da napravi poklon svom životnom uzoru Silviu B. Biće da su bugarski protokolarci ipak napravili mali gaf. Naime, jedna polovina stanovnika Apenina zahuktava se da slavi 150 godina (dogodine) nastanka Italije i veliča Garibaldija kao osnivača, ali druga svaljuje na njegov račun (reč je o secesionistima sa severa – Lega Nord) drvlje i kamenje. Kao, bio je nasilnik, ubojica, probisvet, nije mogao da se skrasi pa je ubijao i po Južnoj Americi, sve zajedno izigravao je preteču komuniste Če Gevare… Silvio B. ume sve da iskoristi pa i tu nepromišljenost bugarskih prijatelja. Pretvorio je svečanost u kalambur, tako će se lakše razjasniti sa svojim koalicionim partnerima iz Lege Nord, koji nikako da ostvare san o razbijanju Italije i secesiji. Istoga dana, na primer, otvarana je jedna škola u Venetu i umesto italijanske himne hor je pevao „Va pensiero“, lepu Verdijevu ariju iz opere „Nabuko“, koju su Severnjaci prisvojili sebi kao himnu. Verdi je tu ariju namenio prognanim Jevrejima, a eto i Severnjaci se u Italiji osećaju kao Jevreji među Arapima.
U svem tom su dobronamerni Bugari ispali nesnađeni. Nije to više tako jasno kao kada su dizali spomenike Staljinu, pa nije bilo nikakve greške. U SSSR su svi bili za Staljina. Uzgred, Silvio B. je sve vreme bugarskog premijera prisno zvao Boris, a on se zove Bojko, ali mu je prezime Borisov. Tako mu je rekao: „Dragi Borise, finasiram u Italiji jedno istraživanje o produživanju ljudskog života. Obećavam ti da ćemo ti i ja živeti do 120 godina, šta kažeš?“ Bojko, rmpalija, nekadašnji šampion u karateu i telohranitelj komunističkog vođe Todora Živkova, se zadovoljno smešio i za uzvrat ga upoznao sa prelepom balerinom kojoj je Silvio B. rekao: „Gospođice, nema prepreka, ja sam ponovo single“. A onda se i malo požalio: „prinuđen sam da ostanem na bojištu, jer u Italiji ne vidim ko bi me zamenio… a voleo bih da se malo odmorim, imam prekrasnu vilu u Antigvi, jahtu na Bahamima… koje već 8 godina nisam ni video.“
Povratak sa puta smaknuo mu je sa lica protokolarni osmeh, jer je trebalo zaroniti u domaće nevolje. Žestoka se bitka bije oko njegove namere da progura zakon o zabrani sudskog prisluškivanja, koji je na silu već prošao kroz senat. Kažem na silu, jer je u tom skupštinskom domu izglasan na poverenje vladi – dakle ako ne prođe, vlada pada i ide se na izbore, pa će na njima malo ko od kolebljivih doživeti da ponovo bude izabran i da živi povlašćeno. Spremnih da ga odanije služe ima na gomile. Čak 11 vodećih ličnosti Berluskonijeve partije i vlade (odnosno 10 odsto poslanika) suđeno je za razana krivična dela, pretežno korupciju. Bez imuniteta, našli bi se na sudu i oni i mnogi drugi. Sem toga Silvio B. je galantan (državnim parama) pa one koji ga služe unapređuje da im se vrti u glavi. Njegova lična saradnica Debora Bergamini postala je jedan od direktora, ne njegove, nego državne TV – RAI; lični lekar Skapanjini, neki mag i taumaturg, koji mu je presađivo kosu i bajao oko testisa (potentnosti) postao je evroposlanik, pa gradonačelnik Katanije, pa poslanik u tekućem sazivu; školski drugovi Posa i Komoćini požalili su se kako im je dosadno pa ih je postavio za senatore. Ako je Kaligula mogao svog konja da uvede u senat, zašto Silvio ne bi školske drugare. Onda je svog ličnog prevodioca duševni Silvio postavio za poslanika, kako čovek ne bi ostao bez plate, jer je njemu dodeljen državni prevodilac.
Budućim zakonom, koji čeka i glasanje u skupštini, predviđeno je (posle ublažavanja normi) da novine ne mogu pokretati afere i objavljivati podatke do kojih dođu sve dok ne počne suđenje; sudije ne smeju davati nikakve izjave; nisu dozvoljene nikakve javne debate o slučajevima koji nisu pred sudom; smeju se objavljivati samo oni podaci koje sud prezentira javnosti; zabranjeno je postavljanje prislušnih aparata („buve“); sudije moraju da traže odobrenje parlamenta da prisluškuju, ali samo ako su u pitanju mafija i teroristi (kako će to znati unapred?) i to samo na 75 dana uz moguć produžetak od 48 sati; za nedozvoljeno snimanje razgovora – 4 godine zatvora; novinar koji napiše tekst koristeći neodobrene materijale kažnjava se sa 60.000 evra i 3 meseca zatvora; medij koji je objavio plaća kaznu od 400.000 evra… Sloboda štampe ostaje osnova demokratije. Cinično zar ne? Evropski sud ne može da deluje preventivno nego tek kada zakon postane punovažan. Pokušaje da se u debati menja sadržaj zakona presećiće Silvio B. ponovo stavljajući glasanje na poverenje vladi. Tako on godinama radi. Izgleda da opozicija čeka da se građani pobune, izađu na ulice, pa da je ta buka probudi.
Štampa, sva ona koja nije lično vlasništvo Silvia B. shvata da joj je namaknuta omča na vrat, jer nejasne definicije iz zakona znače objektivno mogućnost cenzure. Vlasniku 80 odsto nedeljnih publikacija, 60 odsto knjižarskog tržišta, 50 odsto TV nacionalnih mreža i negde oko 35 odsto dnevne štampe, Silviu B. dakako, sve to neće uticati na prihode, jer je on taj koji će određivati šta je protivzakonito i tako daviti konkurenciju. No njegov cilj nije ovladavanje medijskim tržištem, to je kolateralna dobit, nego uspostavljanje diktature, vladavine straha, nad novinarima i sudijama. Silvio B. nije pacer, koji misli samo o sledećem potezu, on je velemajstor koji ima u glavi jasnu kombinaciju kojom će 2013. godine postići mat, odnosno postati predsednik Republike, ukoliko je ne preimenuje u kraljevstvo, carstvo, imperiju i sve ono što je na tom tlu bilo u nekoliko stotina i hiljada godina istorije. On u Italiji jedini ima jasnu viziju budućnosti, a to je dva mandata predsednika republike odnosno do 2023. godine pod imunitetom, a dotle će već smisliti šta dalje.
Teško onima koji pokušaju da mu stanu na put. Neki dan je (1. juna) ponovo telefonski uskočio u jedan od najgledanijih talkshow-a da bi napao prisutnog urednika dnevnika La Repubblica, što tvrdi da i sam premijer izbegava plaćanje poreza, a drugima drži lekcije. Dakle, novinar laže, jer Silvio B. je najrevnosniji i najveći kontribuent poreskih službi. Onda je i voditelja smestio među neprijatelje, pa čak i svog prisutnog ministra finasija, koji mu štimuje poreske račune, kao nedovoljno energičnog u odbrani gazde. Da ne bi čuo odgovore zalupio je slušalicu. San mu je da zalupi i zatvorska vrata pošto u njega prvo smesti sve oponente. Već sutradan La Repubblica je objavila preko cele strane tabele, grafikone, citate i procese iz kojih se vidi da je Silvio B. vodio politiku u korist svoju i ostalih utajivača poreza. Nabrojali su 5 procesa u kojima je optužen za utaju poreza, ali se izvukao jer su njegovi brojni i vešti advokati procese doveli u docnju, 6 oprosta njegovih vlada neplatišama, među kojima je i njegova medijska imperija. I citirali da je tri puta javno rekao: Ako država želi da vam uzme više od trećine vaših prihoda, onda imate moralna prava da izvrdate plaćanje poreza. Njegova vlada dovela je sada poreze na najviši nivo u poslednji 30 godina uzimajući čak 43,8 odsto prihoda.
Da bi ostvario svoje lične ciljeve Silvio B. je naredio svojoj ergeli advokata da pišu zakone (što nije teško) i poslušnicima da ih izglasavaju u skupštini (što postaje sve teže, jer se neki već bune). Prepreka je Ustav koji ustanovljava demokratsku proceduru, a to je gubljenje vremena. Zato je odlučio da menja ustav: „Pravi je pakao vladati po (ustavnim) pravilima“. Čak iako ne uspe u nameri da menja ustav, napravio je bar grdnu frku koja otklanja pažnju od njegove nesposobnosti da napravi makar najnužnije reforme. Njih izbegava, jer bi time morao da poremeti ravnotežu podmićivanja onih koji ga služe, dakle da znatan deo okrene protiv sebe. Ovako kako stvari stoje, svi su podmireni i ravnoteža može da traje.
Vidim da je došlo vreme i prostor da završim ovaj nastavak. Jedna od lista najbogatijih nosilaca izvršne vlasti u svetu, objavljena u Londonu, rangira Silvia Berluskonija na peto mesto sa posedom od 6 milijardi funti. Prvi je kralj Tajlanda (20 milijardi), drugi sultan Bruneja (13 mlrd.), sledi šeik Zajed al Nahjan iz Emirata (12 mlrd.), kralj Abdulah od Saudijske Arabije (11 mlrd.) pa Silvio B. Među prvih deset, nema ni jednog premijera neke demokratske razvijene države. Demokratija podrazumeva i mere socijalne približnosti, ako ne jednakosti.
I još samo: eskort, da ne kažemo prostitutka, Patricija D’Adario, kojom je ovaj feljton počeo, javila se ponovo obećanjem da će nabrojati javno vladajuće političare koji koriste usluge tih „eskort“ dama. Deo je to taktike da se Silviu B.. krune colonnelli (zovu ih „pukovnici“, jer žestoko vladaju onima koji su ispod njih, a slušaju poslušno komande sa višeg mesta). Jasno je da se Silviu B. ne može doakati moralnim i zakonskim principima. Jadna je uteha što sad sve više njegovih pozivaju na sud i otkrivaju njihove krađe i švaleracije. Šljama ima uvek na izbor, pa je lako zameniti one koji iz igre ispadnu.
Milutin Mitrović