Dinar je početkom februara dostigao rekordno nisku vrednost prema evru, uprkos intervencijama Narodne banke, nastavljajući tako trend započet u decembru prošle godine od kada domaća valuta kontinuirano slabi. Veća tražnja za devizama, uz pojačanu nervozu na tržištu, pogubno je uticala na domaću valutu.
Građane je pad dinara najviše pogodio kroz topljenje plata i rast rata kredita. O tome koliko privreda gubi na kursnim razlikama i šta bi Vlada i Narodna banka trebalo da preduzmu da bi realnoj ekonomiji i bankarskom sektoru bilo bolje, za BIF govore dr Ismail Musabegović, profesor Beogradske bankarske akademije i Toplica Spasojević, predsednik ITM grupe, predsednik Udruženja korporativnih direktora i potpredsednik Privredne komore Beograda.
Bif: U kojoj meri oscilacija kursa utiče na poslovanje? Šta psihološki znači kada se svakodnevno najavljuje da se očekuje trend smanjenja vrednosti domaće valute?
Toplica Spasojević: To znači – bežite građani iz dinara, privrednici niste valjda ludi da investirate, da uzimate kredite, kupujete opremu i zapošljavate nove ljude jer ćete biti kažnjeni. Na kraju pretprošle godine smo kroz kursne razlike kažnjeni 20 odsto a na kraju prošle 8,5. Naši neposredni konkurenti u okruženju imaju stabilan kurs desetak godina. Zanima me samo kako će naši tvorci moneterne, i uopše ekonomske politike, da nam objasne kako to da Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska mogu da imaju stabilnu valutu a Srbija ne može. Mi ne možemo da održimo svoja preduzeća i obezbedimo nove poslove, a državi kroz poreze veće prihode, ako nemamo iste uslove. Neko će reći – pa nema veze, doći će stranci, kupiće vaša preduzeća i nastaviti da posluju na mnogo bolji način. To je samo delimično tačno, iz dva razloga. Prvo, što su sedišta tih firmi u inostranstvu i oni tamo plaćaju korporativni porez i kroz transfere cena prebacuju dobit u svoja matična preduzeća. Drugo, ti stranci će koristiti pogone u Srbiji kao rezervne kada je konjuktura na tržištu, kada nije zatvoriće ih, tako da će ova zemlja biti marginalizovana. Umesto da bude lider na Balkanu, biće jedna mala alternativna mogućnost za proizvodnju velikih multinacionalnih kompanija.
Bif: Kakva su predviđanja daljeg kretanja kursa?
Ismail Musabegović: Guverner je, onoliko koliko je mogao, održao relativno stabilan kurs. Nema dovoljno koordinacije između monetarne i fiskalne vlasti a to se odražava, između ostalog, i na kurs. To je komplikovana veličina, pogotovu što imamo kvazi konvertibilni dinar. Prava konvertibilnost bi podrazumevala da oni koji izvoze robu naplaćuju to u dinarima u inostranstvu. Mi imamo unutrašnju konvertibilnost koja je dosta teško odredljiva sa aspekta kursa. Na kurs utiču mnoge stvari, uključujući novčane mase, odnose deviza, rezervi i bilansne pozicije i još dosta toga, tako da je on samo ogledalo onoga što se dešava u ekonomiji. Pošto smo relativno malo tržište i imamo i probleme koji su nastali zbog svetske ekonomske krize, ali i još veće i teže koji su nastali pre krize, kurs je dosta teško u ovom momentu određivati. Smatram da je prošle godine kretanje kursa trebalo da bude između 95 i 100 dinara, ove godine će biti između 95 i 105 dinara, u zavisnosti od mnogih faktora. Jedan od najbitnijih faktora koji je kratkoročne prirode je Bečki sporazum.
Bif: Šta posle Bečkog sporazuma, ukoliko bi posle marta banke sa stranim kapitalom počele da naplaćuju dospele kredite i vraćaju kreditne linije iz inostranstva?
I. Musabegović: Tu treba ozbiljnu politiku da vode svi, pre svega država. Nije to posao samo ministra finansija i guvernera već kompletne Vlade koja treba da pokuša da taj sporazum održi i u 2010. godini. U protivnom, sledio bi veliki udar na devizne rezerve, tako da bi to automatski oslabilo dinar. Imam utisak da u ovakvoj ekonomskoj situaciji nisu izdefinisani ciljevi i politika države. Ona mora da ima tri osnovna cilja, a prvi je povećanje zaposlenosti. Država treba da usmeri sve svoje snage da održi ovaj nivo zaposlenosti i da povećava zaposlenost, a ne da desetak hiljada ljudi mesečno ostaje bez posla. Drugi cilj treba da bude stabilnost dinara. Ako dinar počne da „šeta“ to nije dobro za poslovno okruženje. Treće i veoma važno – kako će se pokriti budžetski deficit. Ukoliko se napravi pravilna strategija za postizanje ovih ciljeva, to bi dovelo do stabilnosti poslovanja, naših plata i eventualno nekakvog napretka u ovako teškom vremenu.
Bif: Da li bi za privredu bio suviše veliki teret da odmah mora da vrati sve dospele obaveze i da li bi na domaćem tržištu mogli da se obezbede krediti za njihovo refinansiranje?
T. Spasojević: Ne, zato što privreda ima velikog konkurenta kod dobijanja bankarskih kredita a to je država. Najviše slobodnih potencijala za investiranje je apsorbovala država zbog toga što se ponašala nerazumno u proteklom periodu i svoju potrošnju dovela do apsurda. Krize su loše ali ponekad mogu da budu i dobre, da se iščiste neke stvari. Sada se vide veliki strukturni problemi za koje smo i pre znali da postoje. Ali sada su se te stvari ogolile i mislim da je pravo vreme da naši politički lideri naprave novu ekonomsku strategiju jer mi to do sada nismo uradili. Devedesete godine smo potrošili u sankcijama, ratovima i traženju identiteta. Prva dekada novog milenijuma je utrošena u tranziciji koja nije spremila privredu za izazove koji je očekuju.
Bif: Na koja ključna pitanja srpske privrede nema odgovora?
T. Spasojević: Privredi su potrebni dugoročni stabilni izvori kapitala, povoljne kamate i stabilan kurs. Ovu krizu treba iskoristiti za potpuno restruktuiranje privrede. Srbiji predstoji velika reindustrijalizacija. Bez nove industrijalizacije mi smo izbrisani sa mape izvoznika i održivog razvoja. Učešće našeg izvoza u BDP-u je 28 odsto i ako ne dođemo do magične brojke od pedeset odsto, mi nemamo održivu ekonomiju na dugi rok. Za to su privredi potrebni povoljni krediti i mislim da treba već jednom da prestane ta fama o zaduženoj privredi. Sve svetske privrede su zadužene. I nema laissez faire stanja i u ovakvoj krizi mora da dođe do intervencije države.
I. Musabegović: Suština strategije treba da se bazira na malim i srednjim preduzećima. Ne može država da bude najveći poslodavac i to je prvo i osnovno. Privatizacija nije dala rezultate koji su se od nje očekivali. Teorijski model je bio dobar, međutim većina kupaca, najbogatiji ili oni koji su bili blizu nekih izvora sredstava, nije kupila preduzeća da bi nastavila proizvodnju. Preduzeća su u najvećem broju slučajeva kupljena da bi se preprodala. Kriza je razgolitila njihove namere. Posledica takve privatizacije su protesti koje vidimo na ulicama a oni mogu biti i masovniji. Posao gube i državni službenici što smanjuje troškove budžeta. Ali s druge strane imate masu nezaposlenih koji idu na teret budžeta. Najlakše je otpustiti ljude, nešto ste uštedeli na prvi pogled a u suštini ste napravili mnogo veći trošak.
Bif: Koje mere bi trebalo da preduzmu Narodna banka i Vlada da bi privredi bilo bolje?
T. Spasojević: Treba ojačati fondove, pre svega Fond za razvoj i stimulisati bankarski sektor za davanje kredita. Hrvatski političari su najavili da će ubrizgati novih milijardu ipo evra u privredu. Druge vlade su upumpale preko deset hiljada milijardi dolara u svoje ekonomije. A mi u Srbiji smo bili u minusu u odnosu na prethodnu godinu zato što je preko trezorskih zapisa povučen deo sredstava iz privrede. Znači, nama predstoji ozbiljni i veliki pomak ka industrijalizaciji i novoj strategiji koja sigurno treba da bude bazirana na stabilnom i predvidivom kursu.
I. Musabegović: Narodna banka, pošto inflacija nije barem trenutno najgori scenario, mora da smanjuje referentnu kamatnu stopu. Ona je u decembru pala na 9,5 odsto a ja smatram da treba da bude 7 odsto. To će rešiti problem da banke više ne kupuju hartije od vrednosti koje izdaje Trezor ili NB, nego da taj novac usmeravaju privredi po nekim realnijim cenama. Tako se privreda oporavlja. Drugi problem je deo inflacije koji prouzrokuje država preko kontrolisanih cena. Veoma su bitne poluge koje povlače Narodna banka i Ministarstvo finansija. Ako se oni usklade, mi ćemo imati relativno mirnu godinu, sa aspekta nekih velikih udara i moći ćemo da radimo – ako imamo strategiju šta treba raditi.
Gordana Milojković
broj 63, februar 2010.