Generalna skupština Ujedinjenih Nacija usvojila je novu rezoluciju UN-a o Kosmetu. Suština rezolucije je svima dobro poznata: „ubrzavanje dijaloga Srbije i Kosova, intenziviranje i pojednostavljenje dijaloga o realnim svakodnevnim problemima„. Drugim rečima, kako naširoko i detaljno izveštavaju švajcarski, nemački ali i francuski mediji, „Srbija je definitivno odustala od ultimativnog stava o rešavanju satusa Kosmeta, zauzvrat je zvanični Beograd dobio obećanja da će „omekšavanjem“ svog stava kao nagradu dobiti ubrzavanje procesa EU integracija“.
Od javnosti, pre svega u Srbiji, domaći političari su vešto sakrivali suštinski deo posla koji se iza zavesa diplomatskih kuloara odvija na relaciji Brisel –Vašington. Za domaću javnost servirana je priča da se Beograd dogovara sa EU oko sadržaja rezolucije. Za stručnu javnost bilo je jasno da Ujak Sem neće stvar prepustiti slučaju, pogotovo nakon prošlog uspeha Srbije pred Generalnom skupstinom UN-a, kada je pitanje Kosmeta (opet dosta nejasno) servirano na „mišljenje“ Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Američke diplomate već mesecima horski ponavljaju „kako je nezavisno Kosovo činjenica“ i da o toj novoj realnosti ne treba dalje trošiti ni energiju ni vreme. Ovo Srpska javnost nije ni čula u vreme pripreme nove rezolucije o Kosmetu.
Autizam (u odnosu na plebs) je očito postao maksimalno prisutna bolest u krugovima vodećih srpskih političara. Da li je to posledica svesti da je Kosmet za veći deo građana „pre svega emotivno pitanje“ ili jedna nova praksa, kojom post-petooktobarska Srbija pokušava da se nanovo profiliše na međunarodnoj sceni, ostaje za razmišljanje.
Žalosno je samo što ovakvo ponašanje domaćih političara, bez argumentovanih javnih diskusija, građana i nevladinih organizacija, odaje posmatračima sa strane utisak da politiku u Srbiji vodi „neka mala grupa ljudi“ a da institucije građanskog – civilnog drustva realno ne postoje.
Umesto da se javnost informiše, u medijima se već nedeljama pojavljuju samo pojedinačne izjave ministara ili državnika Srbije, a dokument „predlog rezolucije“ (kompletan tekst predloga) niko nigde nije objavio do danas. Istovremeno se mišljenja ili stavovi vodećih evropskih političara „interpretiraju“ na način koji najviše odgovara onome ko govori.
Zdrava seoska logika, čoveka od 86 godina, koji je nedavno posetio rodbinu u Cirihu, zaprepastila je prisutne (uglavnom lekare, inženjere i umetnike). Dekica je rekao: „Đeco ja sam učio u vojsci da kada vojna čizma kontroliše neku teritoriju, to je onda teritorija države čija je vojska. A kako ja vidim, srpske vojske na Kosmetu nema. Ne razumem zašto onda političari lažu narod? Izgubili smo de fakto tetirotiju, a možemo li nešto izmeniti bez da se tučemo, za sada nisam siguran“.
Da li je deka bio u pravu ili ne, pokazaće dolazeće vreme. Dotle se pitam postoje li još u ovoj sluđenoj državi građani, pojedinci, koji slobodno misle i to što imaju da kažu javno i saopštavaju? Postoje li građanske institucije koje će početi da grade koncepte za konkretno rešavanje postojećih problema? Dokle će projekat EU biti omalovažavan? Da li je moguće da veliki deo stanovnika Srbije ne razume (hteli mi to ili ne) da ćemo i mi biti deo te Evrope bez granica? Ne toliko zbog naših želja, koliko interesa krupnog evropskog kapitala.
A dotle ostaje samo jedno pitanje: „Quo vadis Srbijo?“
Zoran Vitorović
Cirih