Sud u Moskvi proglasio je u ponedeljak 27. decembra, krivim bivšeg ruskog naftnog magnata Mihaila Hordokovskog i njegovog saradnika Platona Lebedeva za krađu miliona tona nafte. Oni bi mogli dobiti maksimalnu kaznu do 15 godina zatvora, što će se znati kada sudija u narednih nekoliko dana završi čitanje presude.
Bivši tajkun je pre sedam godina osuđen na osmogodišnju kaznu zatvora zbog utaje poreza, a njegove pristalice tvrde da je optužnica bila politički motivisana, i da je kažnjen zato što se usudio da se suprotstavi Putinu. Zapadni mediji Hodorkovskog, nekada najbogatijeg ruskog tajkuna, upoređuju sa čuvenim nuklearnim fizičarem i disidentom Andrejom Saharovim. U domaćoj javnosti, koja se seća njegovih brkova, loših odela i prevara, važi za čoveka koji nije umeo da sedne na Putinovu hoklicu. Težina kazne kojaće mu biti izrečena po mišljenju analitičara ima veze sa visokom politikom: ako presuda bude oštra, najaviće ponovni Putinov hod ka Kremlju, a ako bude blaža, novi predsednički mandat tihog rivala Medvedeva. „Stidim se svoje zemlje“ rekao je u završnoj reči Hodorkovski navodeći da je apsolutno svestan predvidivog rezultata – da će ponovo biti osuđen. „Birokratska mašina može uraditi šta god hoće. Nema prava privatne svojine. Nijedna osoba koja uđe u sukob sa „sistemom“ nema nikakva prava.“, poručio je iz svog staklenog kaveza u sudnici čovek koji je prešao put od onoga što bi se u Srbiji nazvalo „tajkun“, do borca za ljudska prava i mučenika. Svestan uloge koju je (za)dobio finansirajući svoj PR pre svega u Evropi i u SAD, u završnoj reči, početkom decembra, Hodorkovski je rekao da su moćnici njega i njegovog partnera Platona Lebedeva strpali u zatvor, da bi dokazali da su iznad zakona i da mogu da rade šta hoće. „Do sada, oni su ostvarili upravo suprotno: pretvorili su nas, obične ljude, u simbole borbe protiv bezakonja. To nije naše postignuće. To je njihova zasluga“.
Kritičari, pre svega u Rusiji smatraju da se domaćim vlastima može zameriti samo jedno: što na optuženičkoj klupi nema i svih drugih tajkuna.
Disciplina
Oni su poučeni sudbinom Hodorkovskog, u međuvremenu rado sedali na nisku „hoklicu“ kod tadašnjeg predsednika Putina da se raspitaju o svojim poslovnim planovima. Tako je Roman Abramovič, možda i najekstravagantniji i najpoznatiji ruski oligarh, godinama fiktivno službovao u Čukotki, možda i najzabačenijem delu Sibira, i održavao taj region živim svojim novcem. I ostao u igri, kupio svojevremeno fudbalski klub Čelsi i takmičio se u dužini jahti koje poseduje, sa ostatkom sveta. Oleg Deripaska, kralj aluminijuma, u sred finansijske krize kad je pomislio o zaustavljanju proizvodnje u jednoj od fabrika, je takođe seo na hoklicu, saslušao kritike pred medijima i prihvatio pero predsednika kojim je potpisao pokretanje proizvodnje i uredno vratio pero.
Ne samo da Hodorkovski nije uvideo važnost hoklice, nego je počinio još nekoliko ozbiljnih grehova: osim priča o navodnom nadmenom ponašanju u blizini ruskog predsednika, kao glavni razlog sukoba navodi se njegova značajna novčana podrška nekim političkim partijama uoči izbora 2003.godine i pokušaj da i od samog sebe načini ozbiljnu političku figuru.
Put do vrha i pad
Kao što je jedve trećine srpske ekonomske elite regrutovano iz prethodne nomenklature, tako je i sam Hodorkovski u pohod na blago krenuo kao komsomolac (pripadnih ruske omladine). Diplomirani hemičar na Mendeljejevom institutu za hemiju i tehnologiju u vreme Perestrojke 1986, prvo otvara kafić, zatim otvara „Centar za naučnu i tehničku kreativnost mladih“ pomoću kojeg dolazi do prvog ozbiljnog novca. Osim zarade na prodaji računara koja je zahvaljujući kursnim razlikama u to vreme mogla biti fantastična, počinje da uvozi akciznu robu, prvenstveno alkohol. Na luksuznim pićima, za koja se pri tom sumnja da nisu uvek bila originalna, zaradio je bogatstvo, do 1988. godine, i ostvarivao godišnji promet od oko desetak miliona dolara. Potom osniva Menatep banku kojom je podržavao svoj uvozno izvozni posao, ali je navodno koristio i kao sredstvo za pranje para, izbegavanje poreza, i sredstvo za ispumpavanje novca iz državne kase. Naime, uz vaučersku privatizaciju kada su mnogi davali svoje udele za flašu votke, smatrajući te papiriće bezvrednim, neki su ih kupovali. Takođe, neke banke su pozajmljivale novac državi, a zauzvrat dobijale zalog na udele u državnim firmama. Novac država nije vraćala, a rodila se nova klasa, superbogatih Rusa koji su se „snašli“ u doba tranzicije.
Hodorkovski je tako za par stotina miliona dolara došao u posed jedne od najvećih ruskih naftnih kompanija Jukos. Njena cena je sledećih godina porasla vrtoglavo, i on je postao najpoznatiji ruski milijarder. Hteo je da formira globalnog naftnog giganta spajanjem Jukosa sa kompanijom Sibnjeft koji bi zajedno bili druga kompanija u svetu po veličini svojih naftnih rezervi. Takođe spekulisalo se i da su američki naftni giganti raspoloženi da uzmu udeo u takom Jukosu. Ipak, usred procesa Hodorkovski je uhapšen, a posao je propao. Jukos je vrednost izgubio još brže nego što ju je stekao, čak je i berza u Moskvi po prvi put zatvorena kako bi se zaustavila panika i omogućilo koliko toliko stabilno trgovanje.
Proces
Zbog otpužbi za malverzacija u privatizaciji prvo je 2003. uhapšen Platon Lebedev, posle Hodorkovskog drugi najveći akcionar Jukosa, a istraga se proširila i na poslovanje kompanije Jukos. Mihail Hodorkovski uhapšen je u oktobru iste godine pod optužbom za slične prekršaje, ali i za poreske prekršaje zbog kojih je država ostala „kratka“ za više od milijardu dolara prihoda. Optuženi su i za formiranje „školjki“ kompanija koje su fingirale konkurenciju prilikom privatizacija, nepoštovanje ugovora nakon kupovine, korišćenjem of shore kompanija za isisavanje kapitala iz privatizovanih kompanija, (sve dobro srpskim čitaocima iz naših aktuelnih debata), a navodno, dovodi se i u vezu sa nekoliko ubistava. Prvu presudu na devet godina zatvora Hodorkovski je dobio 2005. (kasnije smanjena na osam), ali je pokrenut novi proces u kom optužba traži kaznu od 15 godina. Ovaj put, američki i evropski mediji snažno podvlače činjenicu da drugo suđenje nije logično, jer mu se već sudilo za poreske prekršaje za Jukos, a sad optužba idu još ranije u prošlost i dovode u pitanje i samo vlasništvo nad kompanijom zbog čije poslovanja je prvobitno osuđen i gotovo je odslužio celu kaznu. Finale završne reči Hodorkovskog dalo je i konačni oreol njegovoj novoj ulozi mučenika kog melje žrvanj ruske pravne birokratije.„Ja sam daleko od idealne osobe, ali sam osoba sa idejom. Za mene, kao i sa bilo kog drugog, teško je živeti u zatvoru, i ne želim tu da umrem. Ali ako bude potrebno, neću oklevati. Ono u šta verujem je vredno umiranja. Mislim da sam to dokazao.“ „Lopovi treba da budu u zatvoru“ odvratio je istim povodom, premijer Putin, kada su ga uoči nove presude Hodorkovskom pitali šta misli o tom slučaju.
M.O.
decembar, 2010.