„Pesimisti se uvek žale na vetar, optimisti se nadaju da će vetar promeniti pravac, a racionalni ljudi prilagodjavaju jedra vetru“, govorio je čuveni moreplovac Vijlijem Artur Vard. Pred naletom nove krize, vlada Srbije mogla bi da jednom izmenom Zakona o PDV u članu 28. st. 2. tač.1) i to tako da pored formalnih uslova, pravo na odbitak prethodnog poreza obveznik može koristiti isključivo u poreskom periodu u kome je izvršio plaćanje računa izdatog od strane drugog obveznika, znatno umanji nelikvidnost u privredi.
O tome se razmišlja, ali je inercija da se uvek okrivljuje vetar, jaka. Interes da se prekine lanac dugovanja je obostran: 1. države, koja nastoji da iz ovog najizdašnijeg javnog prihoda popuni deficite u svim oblastima javnog sektora, i 2. srpskih privrednika, koji sve više upadaju u zamku dugovanja – kako u obavezama iz redovnog poslovanja tako i u obavezama prema državi, odnosno prema obavezi plaćanja PDV.
Vlada Srbije, Fiskalni savet i NBS su na nedavno održanom sastanku konstatovali da se finansijska kriza nije ispoljila u potpunoj meri u Srbiji, ali da je potrebno podići pozornost i pomno pratiti sve potencijalne indikatore finansijske krize. Takodje, konstatovano je da se ne može reći kako fiskalna nedisciplina u Srbiji raste jer je ona de facto već godinama unazad prisutna ali da, bez obzira na to, treba pojačati kapacitete i povećati naplatu svih javnih prihoda. Da li je i u kojoj meri država imala na umu da ojača svoju izvršnu vlast i dodatno pritisne privredu Srbije u naplati PDV – ili je imala namere da izmenama Zakona o PDV omogući privredi Srbije plovidbu u veoma vetrovitim i uzburkanim privrednim uslovima – ostaje da se vidi.
Gotovo sa potpunom izvesnošću može se reći da je u Srbiji sada već nemoguće prekinuti lanac dugovanja, i to na prvom mestu kod naručilaca poslova i usluga, gde je prosečan rok naplate 128 dana. Međutim, najveći problem leži u činjenici da su najveći naručioci poslova u zemlji sama država i monopolisti. Prema dostupnim podacima ukupna dugovanja privatnom sektoru od strane države, lokalne samouprave, javnih i komunalnih preduzeća i ostalih državnih institucija iznosi oko 1.000.000.000 evra. Ako pažljivo pogledamo ovaj iznos, dolazimo do zaključka da je država u skladu sa odredbama zakona o PDV, na iznos ukupnog duga prema privredi, naplatila oko 150.000.000 evra PDV, a da su potraživanja i dalje ostala nenaplaćena. Paradoks je tim veći ako se uzme u obzir činjenica da je prosečan rok naplate 128 dana, odnosno, da je privreda prinuđena da iz kredita ili pozajmica kod poslovnih banaka po prosečnoj kamatnoj stopi od 7,89% finansira obaveze za obračunati PDV, čime dodatno opterećuje svoje ionako ugroženo poslovanje – a sve to ne bi li platila PDV u skladu sa rokovima propisanim Zakonom.
S obzirom na takvo stanje u privredi je sve više zagovornika da bi PDV trebalo plaćati u trenutku naplate potraživanja, a ne u trenutku prometa usluga ili dobara. Sa stanovišta Zakona o PDV, ovakva mogućnost ne postoji, međutim možda bi trebalo tragati za boljim rešenjima unutar zakona tako što bi se izvršile izmene Zakona o PDV u delu prethodnog poreza, odnosno pravo na odbitak PDV kod kupovine roba i usluga. Naime, odredbama čl. 28. Zakona o PDV predviđeno je da pored materijalnih uslova u stavu 1. ovog člana, i u stavu 2. gde su propisani formalni uslovi, poreski obveznici imaju pravo na odbitak prethodnog poreza, odnosno da pomoću tog odbitka umanje svoj obračunati PDV i to ako poseduju račun izdat od drugog obveznika PDV. Jasna je bila namera zakonodavca da se samo uz propisan PDV račun može izvršiti odbitak prethodnog PDV, ali u trenutku pisanja i usvajanja Zakona o PDV, malo ko je vodio računa o rokovima u kojima će poreski obveznici izmirivati svoje obligacione odnose, odnosno plaćati račune u prometu dobara i usluga. Dakle, malo ko je mogao i da pretpostavi da će se taj rok produžiti čak i do 180 dana.
Ako bismo pokušali da izmenimo zakonske odredbe pomenutog člana u tom smislu – da se PDV može ODBITI samo ako su računi u prethodnoj fazi i PLAĆENI – dobili bismo višestruku korist: tako bi se, ovakvom odredbom u startu primene noveliranih izmena, finansijska disciplina na tržištu bitno popravila – posebno kod monopolista, jer bi se u tom slučaju obaveze prema dobavljačima izmirivale na vreme, kako bi se prethodni PDV mogao odbiti od obračunatog.
Zaključak je, da se veoma malim izmenama Zakona o PDV i to u članu 28. st. 2. tač.1) i to tako da pored formalnih uslova, pravo na odbitak prethodnog poreza obveznik može koristiti isključivo u poreskom periodu u kome je izvršio plaćanje računa izdatog od strane drugog obveznika, postiže se višestruka korist. Prvo, time se smanjuje rok plaćanja obaveza u prometu roba i usluga, a druga prednost je likvidnost privrednih subjekata koja bi, sledstveno tome, bila veća jer se ne bi čekalo na dug rok naplate potraživanja. Konačno, ovakvim izmenama izgubili bi samo nesavesni obveznici koji izbegavaju svoje ugovorene obaveze i rokove plaćanja. Ovo se najpre odnosi na posebno privilegovane i monopolske subjekte – oni, ovom metodom, u velikoj meri ostvaruju razvoj preko dobavljača kojima nisu plaćene obaveze, kao i preko manje plaćenog PDV, jer su ga umanjili koristeći PDV u računima koji nisu platili.
Sa ovako jednostavnom promenom zakona privreda bi brže obrtala novčana sredstva za kojima vapi: smanjio bi se rok naplate, a država bi ravnomernije punila budžet sa PDV. Takođe, onemogućilo bi se i postojanje fantomskih firmi jer se ne bi mogao koristiti prethodni i vraćati PDV ako nisu izmirene obaveze po tim računima u prometu dobara i usluga. Time bi i kontrola obračunatog i plaćenog PDV bila lakša jer bi se obuhvatili samo plaćeni računi.
Dragan Obradović
autor je tehnički direktor EFG Business Services
Tekst je iz publikacije BIZNIS TOP 2010/11