Stežući kaiš kod kuće pred naletom drugog talasa krize, Britanija i Francuska su 30-tih godina prošlog veka počele ozbiljno da razmišljaju o kolonijalnom razvoju i ekonomskoj eksploataciji teritorija koje su im pripadale u Africi i Aziji. Krajem ovog novembra, uporedo sa najavom novih mera štednje, britanski industrijalci poručili su svoj vladi da je vreme za hitno okretanje od partnera na zapadu i prodor na tržišta Brazila i Indije.
Mnogi analitičari danas se bave brojnim paralelama koje se mogu povući između međuratnog perioda u Evropi, od jalovih evropskih konferencija do sloma zlatnog standarda, kolapsa međunarodne trgovine i uvoda u novi rat. Ali britanski industrijalci verovatno se nisu bavili iščitavanjem istorijske i ekonomske literature o Evropi tog vremena, iz pera Marka Mazovera („Mračni kontinent“) ili Ivana T. Berenda („Ekonomska istorija Evrope u XX veku“) već pre svega ugledanjem na Nemačku, koja svoje odolevanje krizi duguje (i) izvozom na azijska tržišta. Američki predsednik Obama nedavno je proveo devet dana u učvršćivanju pacifičkih veza, ruski predsednik Vladimir Putin izašao je sa vizijom Evroazije, a američki veletrgovci s nervozom i nestrpljenjem upiru oči u Indiju, čija vlada je, posle prvobitne odluke da potpuno otvori tržište za ulazak stranih megamarketa, ponovo zaćutala.
Sadašnji pristup (ne samo) tržištima nekadašnjih kolonija predstavlja mešavinu između nove jagme za nestajućim sirovinama i zemljom u Africi i interesom da se rastućoj srednjoj klasi zemalja BRIK, (Brazila, Indije, Kine i Rusije a odnedavno i BRIKS sa dodatkom Južne Afrike) ponudi roba koja ne nalazi kupca na tradicionalnim zapadnim tržištima. Indija bi, komentarisao je ovih dana ushićeno predsednik američke investicione banke Goldman Saks, Džim O’ Nil, mogla biti druga Kina.
Pa ipak, indijski rast bio je najsporiji u poslednje dve godine, a većina analitičara smatra da zemlje BRIK, koje su poslednju deceniju beležile intenzivan rast, neće u budućnosti biti ovako uspešne. Čini se da će izjava brazilske predsednice Dilme Rusef da će Brazil i ostale zemlje u razvoju preuzeti svoj teret i da evropski partneri mogu da računaju na njih ipak pre stvar retorike nego opipljive podrške.
Jedan razlog su problemi sa rastom cena hrane i sirovina na domaćem tržištu zemalja BRIK i usporavanje rasta, a drugi smanjena tražnja upravo u zapadnim zemljama, glavnim kupcima roba i ujedno i najvećim investitorima u ovim zemljama.
Od zemlje do zemlje problemi su donekle različiti. U Kini, koja je promenila nekoliko pristupa monetarnoj politici naizmenično dajući prednost borbi sa inflacijom i podsticanju domaće tražnje, ključni problem je slabljenje narudžbina iz SAD i Evrope, dok na domaćem tržištu nivo investicija i tražnje raste. Ali ni tu priča nije sasvim crno – bela jer se čini da su i u Kini mnoge regionalne banke loše investirale i sada se bore sa gomilom nenaplativih kredita i potecijalno značajnim balonom u sopstvenim finansijama. Obaranje inflacije traži restriktivniju monetarnu politiku, ali je pred usporavanjem tražnje kineska centralna banka ponovo odlučila da, kroz novo labavljenje monetarne politike, pruži prednost podsticanju proizvodnje. Vang Kišan (Wang Qishan) zamenik kineskog premijera ovako je to objasnio svojim američkim kolegama na sastanku u Čengduu: „Neuravnoteženi opravak bolji je od uravnotežene recesije“.
Istovremeno, Indija se bori sa konstantnim slabljenjem rupije koja je od 1973. godine na najnižim granama, što tamošnjoj vladi ostavlja malo prostora da se na sopstvenom terenu bori sa recesijom, koja od razvijenog zapada pliva ka indijskoj ekonomiji.
U Indiji su u oktobru cene porasle za 9,7 odsto, u Brazilu za 7, u Kini za 5,5 odsto a u Rusiji za 7,2 procenta. Antiinflatorne mere će samo u Indiji usporiti očekivani rast BDP sa 8 na 7,6 odsto zaključno sa fiskalnom godinom koja se okončava u martu 2012. godine. Brazilski BDP bi trebalo da poraste za solidnih 3,9% ove i 4,1% iduće godine, a ruski za 4,4%, 2011. i 4,3% u 2012. godini. Ima onih koji tvrde da bi Rusiju, trebalo izbaciti iz BRIK i umesto nje uključiti Indoneziju.
Najbolji uvid u suštinu problema možda je dao profesor sa Jejla i predsednik azijskog krila Morgan Stenlija Stiven Rouč u nedavnom autorskom tekstu „Još jedan poziv za buđenje Azije”.
„Teško je razumeti kako bi Azija mogla da ostane oaza prosperiteta u tako lošoj globalnoj atmosferi. Ipak, zatvaranje očiju je tako zavodljivo. Mnogi smatraju da, i pored toliko toga što je Azija imala da preturi preko svojih leđa, nema tog tereta koji neće moći da zbaci sa ramena“, piše Rouč.
Bilo bi dobro da je sve tako jednostavno. Azija je danas, kaže on, mnogo neotpornija na spoljne šokove nego što je to bila. U praskozorje velike recesije 2008/09. azijski izvoz vinuo se na rekordni nivo od 44 odsto kombinovanog BDP azijskih tržišta u razvoju, punih deset procentnih poena iznad udela izvoza koji je dominirao tokom azijske krize 1997. i 98. godine. Dok se postkrizni azijski region početkom 2000-tih fokusirao na podizanje nivoa deviznih rezervi, pretvaranje deficita u suficit i smanjenje svoje izloženosti na kratkoročne uplive kapitala, on nije stigao da se pozabavi sređivanjem unutrašnjih makro neravnoteža. U stvari, azijski rast postao je još više zavisan od spoljne tražnje. Sledstveno, kad je prvi talas velike recesije udario, sve zemlje u regionu zabeležile su oštro usporavanje rasta ili su momentalno potonule u recesiju. Mogućnost da se takav scenario ponovi u narednim mesecima nije isključen. Iako se u međuvremenu azijski izvoz znatno oporavio, region je ostao jednako osetljiv na šokove globalnog pada tražnje. SAD i Evropa učestvovali su u kineskom izvozu sa 38 odsto 2010. godine. Sa najnovijim pogoršavanjem situacije u zapadnim ekonomijama, kineski izvoz je sa 31 odsto u oktobru 2010. godine opao na 16 procenata ovog oktobra. U Hong Kongu je u septembru izvoz opao za tri procenta, prvi put u 23 meseca, a slični trendovi beleže se u Koreji i na Tajvanu. U Indiji, koja se smatra jednom od ekonomija najotpornijih na spoljne šokove, rast izvoza pao je sa 44 odsto u avgustu na samo 11 odsto u oktobru tekuće godine.
Dobra vest je što bi veliki priliv stranih investicija mogao ublažiti posledice pada izvoza, ali i ta slamka spasa bi mogla nestati ako stvari u Evropi krenu loše. „Ako ne žele da se pomire sa sporijim rastom, manje novih radnih mesta i socijalnim tenzijama, azijske ekonomije se moraju okrenuti ka svojih 3,5 milijardi potrošača. Potreba za novim uravnotežavanjem rasta, kroz okretanje azijskim potrošačima, nikad nije bila veća“, zaključuje Rouč.
Tanja Jakobi
Sa rezervama od četiri triliona američkih dolara zemlje BRIKS u teoriji imaju dovoljno novca da izbave Evropu kupujući državne obveznice ako ne svih evropskih zemalja o ono onih koje čine grupu PIIGS (Portugalija, Irska, Italija, Grčka i Španija). Analitičari smatraju da bi BRIKS zemlje imale razloga da diversifikuju rezerve, ali veruju da one neće nastupiti kao blok već će evropske državne obveznice kupovati individualno i u simboličnim iznosima. Druga mogućnost je investiranje u Evropu. „Brazilski poslovni ljudi bi trebalo da iskoriste šansu da u Evropu izvoze proizvode više obrade i investiraju“, smatra Alfredo Valadao, predsednik EUBrasil savetodavnog odbora.