U pokušaju da se nađe rešenje za globalnu krizu, od zime 1930. godine do proleća 1931. godine održano je 16 međunarodnih konferencija, ali bez uspeha. Posle još jednog besplodnog Davosa i gomile prethodno održanih konferencija o rešenju krize evra kao mogućeg, barem trenutnog, ključa za ublažavanje svetske krize, čini se da je pristigao još jedan razlog za uverenje da smo, kako je to rekao Džordž Soroš pred novim „dobom zla”. Ili je to pomanjkanje vizije, jer – istorija se malo kada ponavlja
Poređenje Velike depresije i Velike recesije nametnulo se od trenutka kada se shvatilo da će kriza iz 2008. godine potrajati mnogo duže nego što se to na samom početku očekivalo. Od tada do danas, paralele između 30-tih godina i današnjice samo su se nizale: ogroman porast nezaposlenosti, pad globalnog BDP, rast rasizma, pad vere u demokratiju, netrpeljivost prema imigrantima i nacionalnim manjinama, jačanje stranaka ekstremne desnice u Evropi, uspon antisemitizma, veliki masovni protesti radnika, kao i uvođenje u opticaj novog evropskog rata – „budući da bi kraj evra značio i krah Evropske unije, koja je naš najveći garant mira”, kako je to rekao Herman van Rompej, bez elaboracije o mogućim stranama u sukobu ali verovatno aludirajući na tri rata u kojima su se u prošlom veku našle Nemačka i Francuska.
Među mnogima koji su nametnuli ovu temu (pa i nagoveštaj rata) je svakako i direktorka MMF Kristin Lagard koja je i krajem januara ponovila da bi “svet mogao potonuti u krizu nalik onoj iz 30-ih godina prošlog veka, ako sve zemlje ne pomognu Evropi da izađe iz spirale dužničke krize”. Nema te ekonomije u svetu – nerazvijene, one u razvoju, srednje ili visokorazvijene – koja bi u takvoj situaciji bila imuna na krizu. Ne samo da bi se proširila već bi i eskalirala, upozorila je ona.
Ako po strani ostavimo razmatranje da li je evropska kriza uvezena iz SAD, te da li je njena direktna posledica ili je taj udar samo pokazao koliko su (sa ugrađenim felerom evropske valute) unutrašnji temelji evropskog ekonomskog poretka pogrešno postavljeni – a što danas otežava pronalaženje leka za onaj deo krize o kojem govori Lagard – čini se da globalno poređenje krize iz 30-tih s ovom sadašnjom upućuje na značajne razlike.
Između dve krize proteklo je 79 godina u kojima se svet i ekonomski i tehnološki i politički značajno izmenio. Trajanje, intenzitet i globalnost Velike depresije bili su do tada neviđeni, beleži ekonomski istoričar Ivan T. Berend u svojoj knjizi „Ekonomska istorija Evrope u XX veku”. Industrijski proizvod je na svetskom nivou opao za 30%, proizvodnja uglja i gvožđa za 40% do 60%, cene žita za 60%, obim evropske trgovine se smanjio sa 58 milijardi dolara na 21 milijardu dolara između 1929. i 1935. godine, a 20 miliona Evropljana ostalo je bez posla.
Pa ipak, to je kriza koja je bila interna stvar Zapada, sa globalnim posledicama, a ova današnja uključuje važne aktere u promenjenom svetu. Ovu krizu, između ostalog, karakteriše seljenje ekonomske moći ka Istoku i drugačiju Južnu Ameriku, pa i Afriku sa svojim srednjim klasama, znatno stamenijim proizvodnim kapacitetima i autohtonim ekonomskim shvatanjima.
Međutim, kapitalizam, pre svega, nije isti. Slom 30-tih značio je kraj laissez faire, a stradanja tokom Drugog svetskog rata doprineli su da se u posleratni period uđe sa idejama (od kojih su neke formulisane 30-tih) mnogo značajnijeg upliva države i u regulisanje ekonomskih ciklusa i u socijalnu sferu, odnosno stvaranje socijalno tržišne privrede.
Sedamdesetih, taj pristup je doživeo svoj poraz. U 70-tim i početkom 80-tih, nakon godina izvanrednog rasta, usledila je decenija nestabilnosti, usporenog rasta i pokojeg koraka unazad. U 94 zemlje sa 98% svetskog stanovništva, prosečna stopa rasta BDP je od 3,4 odsto iz perioda 1950. do 1973. godine, pala na -0.1% između 1973. i 1987. godine. U Evropi su investicije u 12 članica Evropske unije doživele pad: od godišnjeg rasta od 5,6% između 1960. i 1970. na samo 0.3% krajem 70-tih i -0.6 % u periodu 1980.-1985. godine. Isti trend zahvatio je BDP: zabeležen je pad od 4.8% na 2,2% u periodu od 1973. do 1980. godine a potom na 0.5% u periodu 1980. do 1985.
Izlaz iz krize privremeno je nađen u prelasku na neoliberalni kapitalizam, koji je između ostalog pretpostavljao minimalizovanje uloge države i deregulaciju tržišta, kao i stvaranje osnove za širenje jaza između bogatih i siromašnih. Njegov kolaps 2008. godine delom je oličen u jednoj od najvažnijih poruka „Okupiraj Vol Strit” protesta „Mi smo 99%”.
Čak i ako Evropa reši ‘dužničku krizu’, to još ne znači i izlazak iz globalne krize ili neku trajnu stabilizaciju kapitalizma. Novi koncept kapitalizma koji se danas traži i o kome se ćaska od popodnevnog programa radija BBC 2 do kolumni u Fajnenšel Tajmsu i sesijama u Davosu, podrazumeva redefinisanje odnosa država – tržište, (pitanja kapaciteta, koncentracije, kontrole proizvodnje, potrošnje i resursa, i toga gde će u novom poretku biti skoncentrisana moć), vrednosnog stava prema jednakosti i nejednakosti, ali i druge važne komponente: globalnog zagađenja, rast broja stanovnika na planeti, devastacije zemljišta i iscrpljivanja svetskih zaliha sirovina, između ostalog.
Istorija se malo kada ponavlja, piše istoričar Mark Mazover u svojoj knjizi „Mračni vek” posvećenoj Evropi u XX stoleću. Posle protekcionističkog refleksa 30-tih koji je zahvatio svet u 80-tim, a čije naznake vidimo i danas, preovladao je trend globalizacije i izlaz iz krize je nađen u fantastičnom rastu ulaganja u razvoj i talasu inovacija. To je ono što se očekuje i sada: tehnološki skok, novi ekopristup, nov način globalnog upravljanja ekonomijom, koji će ponuditi nove okvire za trajniju konjukturu.
Strahovi 70-tih i 80-tih, kada se takođe govorilo o ponavljanju 30-tih, i kada se jednako raspravljalo o usponu neonacizma, takođe se nisu ostvarili. „Osamdesetih je”, piše Mazover, „neprestana, zapravo sve jača pažnja koja je posvećivana izbeglicama i imigrantima, bila povezana sa rasnom netrpeljivošću kojoj su svakodnevno i dalje bili izloženi pripadnici manjinskih nacija u zapadnoj Evropi…”, što je i danas vrlo vidljivo u evropskom i SAD miljeu. Pa ipak ”raspredanje o povratku (međuratne) netrpeljivosti većinom je bilo bez osnova, kao deo pomodnog fin de siecle mračnjaštva… Zapravo, međunarodni kontekst bio je znatno drugačiji nego u prvoj polovini veka, kada je nacionalizam pretio stabilnosti Evrope”, piše Mazover.
Naši stalni pokušaji da nove događaje tumačimo oslanjajući se na ono što se dogodilo u prošlosti, pokazuju naše slepilo za „Crnog labuda”, rekao bi Nasim Nikolas Taleb, finansijski matematičar, istraživač u oblasti verovatnoće i slučajnosti, koji u svojoj istoimenoj knjizi, razmatra „uticaj krajnje neverovatnih zbivanja” na naš individualni i „globalni” život. Taleb, koji je inače bio zvezda Davosa 2009., kada je kritikovao svetske lidere zbog njihove kratkovidosti, „Crnim labudom” naziva svaki vanredan događaj ogromnog uticaja za koji, i pored toga što je vanredan, naša ljudska priroda oseća potrebu da ga učini previdivim i objašnjivim. Kriza 30-tih, uspon Hitlera, širenje Interneta, krah berze iz 1987.,(i još manje očekivani oporavak), 11. septembar 2001., cunami iz 2004. i najnovija kriza 2008. godine – sve su to primeri Crnog labuda. „Mali broj Crnih labudova objašnjava gotovo sve u našem svetu, od uspona ideja i religija, dinamike istorijskih događanja, do važnih dešavanja u našim životima” piše Taleb. „Još otkako smo izašli iz pleistocena uticaj Crnih labudova se povećavao, a naročito je osnažio tokom industrijske revolucije, kada je svet počeo da postaje sve složeniji, dok su uobičajeni događaji, oni koje izučavamo, pretresamo i nastojimo da predvidimo na osnovu čitanja novina, bivali sve nevažniji”.
Jedan od načina da tumačimo ono što se upravo sada događa – veoma pesimistične prognoze Svetske banke i MMF o globalnom rastu, uporedo sa iznenadnim i delimično ohrabrujućim podacima o oporavku u SAD i delu Evrope – jeste i uvođenje Talebovih pojmova „Mediokristana” i Ekstremistana”. Modeli predviđanja ekonomskih kretanja kojima raspolažu SB i MMF deo su „Mediokristana” – područja u kojem u velikom uzorku nijedan pojedinačan slučaj neće bitno promeniti meru celine. Na primer, pad BDP u Belgiji neće promeniti globalni rast u Evropi. Ekstremistan, domovina Crnih labudova, naprotiv, jeste područje ogromnih skokova i padova gde, na primer, eventualni krah evra može izazvati nesagledive posledice u globalnoj ekonomiji.
Među malobrojnim oruđima kojima u Ekstremistanu raspolažemo je izgradnja robusnih i stabilnih aranžmana i institucije koje će biti rezistentne na pojavu Crnih labuda. Ali kojih, kakvih i kada? „Prava strategija za pronalazače i preduzetnike jeste da se manje oslanjaju na detaljno razrađene planove i usredsrede na „kreativno petljanje” i prepoznavanje prilika kada se ukažu, kaže Taleb: „Slobodno trzište ne funkcioniše zato što nagrađuje ili podstiče veštinu, već zato što dozvoljava ljudima da imaju sreće, zahvaljujući intenzivnim probama i greškama”.
Tanja Jakobi
Tekst je iz Biznis i finansije“ broj 84, Rast ekstremizma