Iz ugla modernog pesnika i analitičara društvenih prilika koji beleži sećanja na Drugi svetski rat, bauke pogrešnih ideologija, disidentske godine i emigraciju u Ameriku, današnji svet ne izgleda kao da je u međuvremenu mnogo napredovao. U sumornim vremenima kao što je naše, čitalac u književnosti uvek može da pronađe razum, saosećanje, lepotu i nadu. Sve drugo može da propadne, ali kada je književnost u pitanju, moji snovi su mirni, kaže Čarls Simić, proslavljeni američki poeta srpskog porekla.
BIF: Koliko je danas Amerika po svojim vrednostima, načinu života i stavovima političke elite daleko od one Amerike u koju su emigranti bežali od zala sopstvenih zemalja? Do koje mere su ideje koje iznose republikanski kandidati pitanje uobičajenog predizbornog preterivanja, a koliko odražavaju stavove jedne šire grupe ljudi i vrednosti koje predstavljaju neku vrstu mejnstrima ili bar značajne grupe ljudi okupljenje oko “Tea party”?
Čarls Simić: Nigde na svetu niko ne voli imigrante. Tokom čitave američke istorije oni su bili ili tolerisani ili zanemarivani i korišćeni kao žrtvena jagnjad i prihvatljivi razlog za sve loše stvari koje su se dešavale. Kada se moja porodica doselila 1954. ova zemlja je bila bogata i nudila mnogo poslova koji su bili dobro plaćeni i omogućavali dobar život, pa je u gradovima kao što su Čikago i Njujork bilo savršeno normalno biti imigrant. Sada, kada su SAD potrošile sav naš novac vodeći nekoliko neproglašenih, nepotrebnih i nepobedivih ratova, spasavajući velike banke od bankrota, i kada smo u prilici da podržavamo milione siromašnih i nezaposlenih Amerikanaca, dok je potraga za profitom preselila naše fabrike u Aziju – opet su došljaci ti koje treba kriviti. Što se Čajanke tiče, i ostalih tvrdokornih konzervativaca, oni predstavljaju krilo fanatika sa autoritarnim razmišljanjem i totalitarnim ambicijama, i za sada nisu u mejnstrimu.
BIF: Koliko su te nove vrednosti pretnja za ljude koji su “amerikanci starosedeoci”, odnosno oni imiganti čija druga ili treća generacija stasava u SAD?
Č. Simić: One nisu pretnja zato što mnogi od njih još uvek odobravaju te ekstremističke poglede. Imao sam jednog ujaka koji je smatrao sve imigrante koji su došli u SAD posle njega ološem. Ponekad je to govorio u šaljivom tonu, ali najčešće nije. Neki od najzagriženijih desničara su deca irskih i italijanskih imigranata koja su odrastala prezrena od strane svojih, “više američkih” komšija.
BIF: Da li verujete da će Velika recesija biti samo epizoda u nastavku funkcionisanja neoliberalnog kapitalizma ili ovakav način razmišljanja pokazuje da se rešenja moraju tražiti na nekoj drugoj, egalitarnijoj platformi?
Č. Simić: Egalitarna platforma u SAD se neće uskoro desiti. Obe političke partije su obavezane velikim sumama novca. Potrebne su im milijarde dolara, i jednom kada steknu vlast, moraju da služe svojim bogatim gazdama. Svako sa trunkom zdravog razuma svestan je da moramo da sklonimo veliki novac iz politike, ali niko za sada ne zna kako. Mislim da stvari moraju da postanu mnogo gore, u političkom i ekonomskom smislu, da bi započele bilo kakve promene.
BIF: Slični ekonomski i politički problemi se pojavljuju na svim meridijanima. Zašto onda pobuna “običnih” ljudi u čitavom svetu ne uzima većeg maha? Da li možda pokret “Okupiraj Vol Strit” može da evoluira u nešto veće i značajnije i dovede do neophodnih promena?
Č. Simić: Obični ljudi se osećaju nemoćnim i uplašeni su da im je ugroženo i ono malo što imaju. Bojim se da “Okupiraj Vol Strit” ne može da dovede do većih promena u bliskoj budućnosti. Tim ljudima je prvo potrebno da započnu promene na lokalnom nivou i pokušaju da poraze pojedine političare na izborima i zamene ih naprednijima. Međutim, za to je potrebno vremena i discipline koje nedostaju jednom masovnom pokretu bez lidera, kao što je ovaj.
BIF: Da li vidite povećanje empatije i lične inicijative međusobnog pomaganja u nevoljama ili smatrate da je preovlađujuće raspoloženje u društvu postojanje sebičnog pojedinca?
Č. Simić: Saosećanje je aut, sebičnost je in. U svom pobedničkom govoru u Nju Hempširu pre nekoliko dana republikanski kandidat Mit Romni je odbacio primedbe predsednika Obame na pljačkaški kapitalizam kojim se bavio kada je kupovao preduzeća i otpuštao hiljade radnika kako bi mogao da ostvari veći profit, kao ništa više od “gorke politike zavisti.”
BIF: Svedoci smo sve većeg uspona desnice u čitavom svetu, kao i jačanja ekstremnih nacionalističkih pokreta. Neki ekonomisti, političari, istoričari i sociolozi čak pominju mogućnost novog rata u Evropi. Kakvi su vaši strahovi i nade vezani za ovu epohu?
Č. Simić: Uprkos primetnom porastu ekstremnog nacionalizma i činjenici da će se neke loše stvari sigurno desiti, teško mi je da zamislim nekakav rat u Evropi.
BIF: Koliko je po Vašem mišljenju pobeda Obame na izborima bila značajna za pitanje rasne tolerancije?
Č. Simić: Bojim se ne mnogo. Amerika je duboko podeljena zemlja. Oni koji su glasali za Obamu očigledno nisu imali nikakav problem sa bojom njegove kože, ali postoji i mnoštvo onih koji ga mrze zato što je crnac i ima strano prezime. Za njih on predstavlja čoveka koji je rođen u Keniji, koji je simpatizer terorista i koji čini sve da uništi naš otvoreni preduzetnički sistem, oduzme oružje koje je u našem vlasništvu i natera nas se molimo okrenuti Meki pet puta dnevno.
BIF: Zašto u doba ovako velikih potresa većina pravih intelektualaca “ćuti”, dok se na sceni istovremeno pojavljuje sve veći broj trećerazdrednih mislilaca, koji svojim delovanjem itekako utiču na javno mnjenje?
Č. Simić: Istorijski gledano, intelektualci su uvek ili u službi vlasti ili drže jezik za zubima. Naravno da postoje poneki izuzeci, ali kada su u pitanju hrabro delovanje i govor istine, više očekivanja polažem u obične građane nego u pisce i profesore.
BIF: U mnogim zemljama u Evropi (Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj) uvode se oštre kazne za beskućnike i prosjake, a u Francuskoj i Italiji se ruše njihova naselja, sa obrazoženjem da je u pitanju borba sa organizovanom industrijom prosjačenja. Da li to vidite kao uvod u rast ekstremizma koji najčešće prati ekonomske krize i koliko Vam se ovakve tendencije čine ozbiljnim i dalekosežnim?
Č. Simić: U SAD je više ljudi u zatvorima nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. To su pretežno crnci i Latinoamerikanci, pa je to američki način sprečavanja pobune niže klase. Siguran sam da će toga biti sve više kako se ekonomske situacije u različitim evropskim zemljama budu dalje pogoršavale.
BIF: Da li je za zatvaranje biblioteka, sve niže obrazovanje i pad interesovanja za umetničke sadržaje odgovoran nedovoljno sposoban društveno-politički sistem ili se može govoriti i o svesnom “zaglupljivanju masa” radi lakšeg upravljanja njima?
Č. Simić: Ne mislim da je zaglupljivanje stanovništva započelo namerno, ali sada svakako izgleda tako. Danas rešavamo sve probleme tako što prepuštamo neregulisanom slobodnom tržištu da odredi vrednost bilo koje robe, uključujući i ljudska bića. Apsolutno ništa ne sme da stoji na putu profita. Privatizovanje ne samo socijalnog i zdravstvenog osiguranja, već i svega ostalog, od javnih škola do zatvora, vatrena je želja republikanaca, ali i tzv. centrističkih demokrata.
BIF: Kako se može stati na put toj političkoj, kulturnoj i obrazovnoj prosečnosti koja sve više uzima maha?
Č. Simić: Mi, Amerikanci, više nismo isti narod kao nekada. I dalje postoje milioni dobrih i osećajnih ljudi ali, uz dve korumpirane političke partije koje se smenjuju na vlasti, njihov glas ima malo šanse da se pročuje.
BIF: Ima li još uvek prostora za pesnike i ozbiljne pisce u savremenom društvu? Da li je u ovakvim okolnostima pesnik „dužan“ da preuzme i neku vrstu filozofske ili prosvetiteljske uloge?
Č. Simić: Mislite da bi trebalo ponovo da pokušamo da budemo “inženjeri ljudske duše” kao što je to Staljin svojevremeno preporučivao? Nadam se da nećemo. U sumornim vremenima kao što je naše, književnost igra veću ulogu na ličnom planu. U njoj čitalac još uvek može da pronađe razum, saosećanje, lepotu i nadu. Sve drugo može da propadne, ali kada je književnost u pitanju, moji snovi su mirni.