Varošice u Srbiji koje nisu na glavnoj železničkoj i drumskoj trasi, nemaju sirovinsku bazu u svom ataru i državni vetar u leđa, u startu su na začelju trke za investicijama. Takvi se uzdaju u se’ i u svoje kljuse a u toj igri skoro sve je postalo dozvoljeno, kaže jedan od predsednika opština.
U suštini svi nude isto: deset prstiju svojih nezaposlenih žitelja, praznu ledinu ili napušteni pogon. „Univerzalnog recepta nema, svi se snalazimo kako znamo i možemo, od ličnih veza preko lokalnih podsticaja“, kaže jedan od sagovornika B&F. „Caka je u tome, kako sve to upakovati.“ Pa ipak, nekim gradovima i opštinama posebno prošle godine, ni najveće umeće nije pomoglo – nisu imali ni evro investicija, domaćih ili stanih, svejedno.
Prema podacima Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) opštine u kojima je bilo najviše investicija su Niš, Novi Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Leskovac, Subotica, Kragujevac, Inđija i Vršac. Prvi na lestvici potpisanih grinfild investicija bio je Niš gde je kompanija ItalNis Group obećala da će na 14,94 hektara izgraditi najveći akva park na Balkanu sa sportsko-poslovnim centrom, uložiti 100 miliona evra i zaposliti 800 ljudi. Ugovor je potpisan pre oko godinu dana, ali, i pored svih subvencija, lokalnih podsticaja i blizine auto puta, Niš nema ništa više od ledine koju je imao i pre. Gradonačelnik Miloš Simonović je prihvatio odlaganje posla uz obrazloženje „da je bolje odlaganje nego poništen ugovor“.
Svi sagovornici slažu se da je stranim investitorima najvažnije da se mesto koje su odabrali bude neposredno uz drumski ili železnički koridor 10. O tome rečito govori i činjenica da je vlada Srbije investitorima morala da ponudi mnogo povoljnije uslove ukoliko ulože kapital u neki od regiona van glavne rute. Do sada, uglavnom je sve ostalo na nivou ponude. Najtipičniji primer je zlatiborski region, odnosno gradovi Užice, Priboj, Nova Varoš… Iako Vojvodina važi za deo Srbije sa dobrim saobraćajnicama, pomalo zabačeni Apatin nije prošle godine privukao nijednog investitora.
„Najviše šansi imaju gradovi u Vojvodini, zbog položaja pokrajine, infrastrukture i saobraćajnih veza, i zbog velikih ljudskih resursa u Beogradu i Novom Sadu. Svi gradovi do kojih mora da se dođe tako što će investitor sa aerodroma u Beogradu preći Gazelu nemaju velike šanse, sem većih centara kakvi su Niš i Kragujevac ukoliko dobije autoput“, kaže Saša Paunović, predsednik „Stalne konferencije gradova i opština“ i predsednik opštine Paraćin.
U opštini Stara Pazova kažu da su kod njih investitori uglavnom dolazili sami „jer je Stara Pazova već decenijama poznata po privrednom preduzetništvu, ali i jedinstvenom geografskom položaju“. Ne kriju da im je i država „pripomogla“.
„Mislim da su investitori birali Staru Pazovu kao svoju lokaciju za ulaganje zato što je jedina opština u Srbiji koji izlazi na dva autoputa E75 i E70, i od njih udaljena od 100 do 300 metara. Takođe, veliki značaj i potencijal za svakog investitora je i blizina aerodroma ’Nikola Tesla’, koji je od opštine udaljen 15 kilometara. Veliki značaj pridaje se i obali Dunava, od 23 kilometra“, kaže predsednik opštine Stara Pazova, Goran Jović.
U kompaniji Milbauer, koji su investirali u ovu opštinu potvrđuju da im je upravo lokacija bila ključna kada su donosili odluku gde će investirati.
„Mi smo već imali jasno definisane zahteve šta tražimo, i nije bilo mesta improvizacijama. Za Staru Pazovu smo se odlučili zbog blizine Beograda, kao i putne i avio infrastrukture. Važno nam je i to što su blizu i dva Univerziteska grada Novi Sad Beograd, kao i operativnost ljudi u lokalnoj samoupravi“, kaže Bojan Stojadinović, direktor kompanije Milbauer u Srbiji.
Investitore koji su dolazili u Paunovićev kabinet najčešće je interesovalo da li opština ima raspoloživo infrastrukturno opremljeno i planski pokriveno zemljište za izgradnju poslovnih objekata, kakvim ljudskim resursima raspolaže, ima li kvalifikovanih radnika, zatim broj i struktura nezaposlenih, istorija industrijske proizvodnje, vrsta škola, udaljenost univerzitetskih centara, broj stanovnika u okolnim opštinama, zatim načelni troškovi poslovanja, troškovi započinjanja biznisa i moguće olakšice.
Pa ipak postoje mnogo jači aduti od gorepomenutih. „To su nekakvi jedinstveni resursi kao što su na primer sirovine kojih ima samo u tom regionu ili opštini, a drugo je vlada koja investitore dovodi u opštinu političkom odlukom ili subvencijama“, kaže Paunović. „Sve ostalo je manje važno.“
„Kod grinfild investicija, investitori daju prednost onim lokacijama koje imaju industrijsku zonu – ako je moguće infrastrukturno opremljenu, ili bar sa rešenim imovinsko-pravnim odnosima i plansko-tehničkom i projektnom dokumentacijom“, kaže Miloš Ćurćić iz SIEPA-e. „Kod braunfild investicija važne su ažurne i kompletne informacije o raspoloživim investicionim lokacijama.“
Veličina državne subvencije ulazi u igru tek ako se investitor odlučio da će investirati u zemlju i prelazi na drugi korak – izbor konkretne lokacije. Takav je bio slučaj sa „Gorenjem“, koje se opredeljivalo između Valjeva i Zaječara.
Iskustvo Zorana Jakovljevića, gradonačelnika Valjeva, dalo bi se svesti na poslovicu „u se’ i u svoje kljuse“. Za protekle četiri godine u njegovom gradu nije bilo većih investitora, osim što su kompanije „Gorenje“ i „Golden Lejdi“ malo proširile postojeće kapacitete. Zahvaljujući podsticajima iz lokalnog budžeta neka radna mesta otvorili su vlasnici malih i srednjih preduzeća u Valjevu.
„Posao se najčešće dobija ličnim kontaktima, poznanstvima, ne čekajući državu, već odlaskom direktno kod investitora. Na primer, ‘Gorenje’ i još neke firme iz našeg grada uvoze kompresore i cirkularne pumpe. Naša ideja je da sami pronađemo firme koje to proizvode i pokušamo da ih dovedemo u Valjevo“, kaže Jakovljević.
Koliko će sve uslove koje postavljaju investitori, ili bar neke od njih, lokalne samouprave ispuniti, u velikoj meri zavisi i od njih samih. Miloš Ćurćič kaže da je većina to i shvatila, i „da lokalne samouprave ulažu velike napore da razvijaju infrastrukturu i na najbolji i najbrži mogući način izađu u susret potrebama investitora“.
„Lične veze i kontakti su veoma važni”, kaže Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca. Oni se stiču na raznim sajmovima, kroz preporuke investitora koji već rade u tom gradu, i sastanke sa raznim delegacijama koje najčešće organizuje Privredna komora Srbije.
Kad se ujedine svi presudni faktori i tome doda preduzimljiva gradska uprava, državne subvencije i lobiranje „preko svih kanala“ dobije se oko 100 miliona evra, što ugovorenih što realizovanih investicija. Toliko su u Subotici izračunali da je stiglo u njihov grad za protekle četiri godine.
„Mi smo se za nekoliko investicija takmičili sa gradovima koji su imali dvostruko veće subvencije. Mislim da je nešto što se zove industrijska tradicija, infrastruktura, komunikaciona mreža i odnos lokalne samouprave u smislu brzine rešavanja problema važnije od kratkoročnih efekata jednokratnih subvencija, i da je to nama pomoglo da privučemo toliko investitora“, kaže Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice.
Iako novac nema boju, veru ni naciju, a prošle godine ga skoro nije ni bilo, kada bi mogli da biraju, predsednici opština ipak bi radije „videli“ stranog investitora. Oni donose nove poslovne manire i nove tehnologije i poštuju rokove. Dugoročno, međutim, predsednici opština, priznaju da moraju da se oslone na domaće preduzetnike jer oni zapravo donose najveći broj radnih mesta. „Ali, tu se mora rešiti i problem onih koji eksploatišu radnike, krše zakon o radu na najgrublje načine i ne doprinose ni na koji način poboljšanju opšte društvene situacije, već samo na račun jeftine radne snage neizmerno povećavaju svoje lično bogatstvo“, kažu sagovornici B&F.