Kada je pojam „milleurista“ skovan 2005, označavao je život nekog ko zarađuje 1000 evra mesečno – tada su se ovom rečju isticale nevolje mladih radnika na nesigurnim, nisko plaćenim poslovima. Danas, kada jedno od dvoje mladih primaju pomoć, postati „milleurista“ znači nešto što bi po svaku cenu trebalo postići.
Pre gotovo sedam godina, avgusta 2005, jedna mlada katalonka napisala je ovom listu pismo pod nazivom „Ja sam mileurista“, izrazom kojeg je skovala u pokušaju da sebe opiše kao osobu koja zarađuje oko hiljadu evra mesečno. Karolina Alguasil imala je tada 27 godina i u svom tekstu žalila se na nedostatak pravih i pristojnih radnih mesta koja (ni)su bila na raspolaganju njenoj generaciji.
„Mileurista je mlad čovek,“ pisala je, „između 25 i 34, s diplomom, dobro obrazovan, poznaje barem dva jezika i ima postdiplomski ili master nivo kojim upotpunjuje svoju profesionalnu diplomu. Na tržištu rada je najmanje tri do četiri godine, dok, u najboljem slučaju, samo svaki drugi sebi može priuštiti da uplaćuje doprinose za socijalno osiguranje […]. Problem je u tome što je gotovo nemoguće zaraditi više od hiljadu evra – bez ikakvih dodatnih benefita, doprinosa, bonusa ili napojnice – a i bolje vam je da se ne žalite ako i toliko uspete da namaknete. Ne možete da uštedite, nemate svoj dom, ili automobil, ili decu. Živite samo za taj dan. Ponekad je zabavno, ali je, zapravo, vrlo iscrpljujuće. „
Danas, ponovno čitanje Karolininog pisma ostavlja gorak ukus jer je ono dokaz da su se stvari pogoršale. Mileurismo je dao povoda za još neizvesniju verziju postojanja: nimileurismo – čak ni hiljadu evra mesečno. „Bili smo mileuriste, a želeli smo i mnogo više od toga. Sada se možemo samo nadati ako uspemo da zaradimo hiljadu evra „, nastavlja Alguasilova. Od tog pisma do danas, Karolina je završila studije audiovizuelnih komunikacija, osamostalila se i preselila u Kordobu. Više nije mileurista, ali ne misli da zarađuje onoliko koliko zaslužuje: „nisam zadovoljna.“
U 2005 nezaposlenost mladih iznosila je oko 20 posto. Sada je dopuzala do 50 posto i već dugo je ova cifra veća od dvostrukog evropskog proseka (22,4 posto). Od kad se demokratija vratila u Španiju, mileuriste su najbolje obrazovana generacija ikada, a imaju najgore izglede i šanse jer ispaštaju zbog tuđih grešaka. Mnogi od tih mladih ljudi su dosad mogli da računa na pomoć svojih roditelja. Međutim, ova ‘sigurnosna mreža’ koju čine famiija i rođaci lagano se ali neumitno istrošila.
„Svi pokazatelji su, vremenom, postajali sve lošiji“, kaže sociolog Esteban Sančez, stručnjak za mlade i njihove probleme na tržištu rada. „Izrazito visoka nezaposlenost, prevaga povremenih i loše plaćenih poslova – ovo je strašna situacija. Ne postoji nijedna činjenica koja bi mogla dovesti do neke vrste pozitivnih izgleda.“ Giljlermo Himenez, 21, student prava i političkih nauka i član ‘Asocijacije Univerzitetske Omladine bez budućnosti’, sve ovo sumira kratkom rečenicom: „Imate stalni osećaj da budućnost ne postoji.“
Povratak u roditeljski dom
Više od deset miliona Španaca su između 18 i 34 godine. Njihov prosečni neto prihod (uključujući i nezaposlene) je 824 evra mesečno. A oni koji imaju posao zarađuju u proseku 1,318 evra mesečno (podaci iz Veća mladih Španije). Profesije koje su se nekad činile bezbednim od sindroma ‘mileurisma’, sada to sigurno više nisu. Politehnički Univerzitet u Valensiji, praćenjem prvih koraka svojih inženjera i arhitekata nakon što su diplomirali 2008, utvrdio je da jedan od njih četvoro nije dospeo na nivo plate od hiljadu evra mesečno. Što je još gore, broj ‘nimileurismosa’ je porastao za osam posto u odnosu na onu generaciju koja je diplomirala godinu dana ranije.
Amanda (koja ne želi da kaže svoje pravo ime), 29-godišnja devojka iz Valensije, suočava se sa ovim statistikama. Radi od deset ujutro do 9:30 uveče, „uz pola sata pauze da nešto pregrize“, i zarađuje hiljadu evra mesečno. „To je nestvarno: kad napustim kuću i pođem na posao prodavnice još nisu otvorene, a kada se sa posla vraćam kući one su već zatvorene. Radim kao menadžerka ali sam plaćena kao peračica posuđa.“
Dva su konfliktna osećanja u Amandi u nekakvoj čudnoj harmoniji: osećaj da je iskorišćena a, istovremeno, i privilegovana. Sve dok nije pronašla ovaj sadašnji posao u odeljenju prodaje, osećala se kao „večita početnica. Bilo ih je šest zaredom. Prvi nije bio plaćen. Pa, dobila sam vaučere za topli obrok. A poslednji posao, za jednu javnu ustanovu, bio je najbolje plaćen – 600 evra „.
Prema podacima Đosepa Olivera, profesora primenjene ekonomije na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, od nezaposlenih starosti do 34 godine njih 45 posto provelo je više od 12 meseci u potrazi za poslom.
Mnogi mladi Španci koji su postali nezavisni morali su da se ponovo vrate u dom svojih roditelja (2011 stopa mladih ljudi koji ponovo dolete u porodično gnezdo bila je 4,2 posto). Drugi su pak bili u potpunosti onemogućeni i da ga napuste, kao i Beatriz Arabal, 32. Iako bez posla i bez državne potpore tokom 550 dana, njen optimizam još uvek nije usahao. Sa diplomom iz socijalnih delatnosti, javne uprave i menadžmenta, nekad je plaćala svoje školovanje tako što je radila kao tele-operaterka za 1.100 evra – plata koju bi danas, kako misli, teško mogla da dostigne. Većina radnih mesta, koja je prošla nakon što je dobila svoju diplomu, nisu imala nikakve veze s njenim pozivom.
Ni njen dečko nema stalni posao, a oboje su odlučili da napuste Španiju. Ali, situacija kod kuće, u kojoj brine oko bolesnog oca (oboje se izdržavaju od njegove penzije), jeste faktor koji odlaže njen odlazak iz Španije.
Živeti lošije od svojih roditelja
Prošlog novembra, Beatriz je na Fejsbuku pokrenula grupu Društveni rad: Kako pronaći našu nišu. „Odlučila sam da postavim ovu grupu kako bih pomogla da pronađemo nišu u našoj struci, međusobno razmenimo naša iskustva, i da vidimo kako možemo pomoći sebi“, napisala je u uvodu koji predstavlja ovu FB grupu.
Reč ‘obeshrabreni’ nedovoljna je da opiše osećanja onih koji su izgubili sve ulažući u ‘španski građevinski bum’. Dugotrajna nezaposlenost posebno je bila okrutna prema takvima, napominje Đosep Oliver. Kao i većina nezaposlenih koji nisu završili srednju školu – nezaposlenost onih koji imaju manje od 30 godina u ovoj kategoriji je 55 odsto – protagonisti ove savremene bajke trude se da se nose sa ovakvom situacijom najbolje što mogu.
U Granadi, mladi par koji je nedavno diplomirao suočava se s drugom stranom problema: prekvalifikacijom. Ona pogađa 37 posto onih do 30 godina sa univerzitetskom diplomom ili visokim stručnim usavršavanjem. Natalija, 25, je logoped i tehničarka kliničke analize. Njen dečko Hesus, 23, završio je za industrijskog tehničkog inženjera. Oboje jure po terenu od vrata do vrata kao agenti osiguranja:
„Ako se radi o pogrebnim troškovima, dobijem 200 evra, a ako je to životno osiguranje onda 120,“ kaže ona. „Nekoliko meseci sam kući donosila 900 evra, dok su drugi uspevali samo 90“. Natalija veruje kako može brzo da ostavi taj posao iza sebe, jer joj je u oblasti psihološke prakse ponuđen položaj logopeda – iako ona sama mora da pronađe svoje vlastite klijente.
Pokazalo sa da 75 posto mladih veruje da će živeti lošije od svojih roditelja. Među starijom generacijom, 70 posto je onih koji takođe dele ovo mišljenje. I dok neki mladi ljudi traže načine kako da „zaposle sami sebe” (prema ‘Eurostatu’ 54 posto mladih Španaca želi da pokrene sopstveni posao), vlada izrađuje nacrt novih pravila igre koja će oblikovati smer španske ekonomije – i svakog od njih.
Šezdeset osam posto mladih Španaca spremno je da napusti Španiju.
Do sada, najvažnije što španska vlada ima da ponudi ovim mladim generacijama jeste reforma zakona o radu i zapošljavanju, kojom će se – kako se nadaju – podstaći zapošljavanje mladih, ali će, takođe, i smanjiti njihove plate. „Reformom se nadomešta ono što je, zapravo, već bilo učinjeno: manje plaćati rad mladih nego što je plaćena ostala radna snaga – što je način na koji špansko tržište rada priznaje svoju nemoć“, mišljenja je Santos Ruesga, profesor primenjene ekonomije na madridskom Autonomnom univerzitetu.
U nedostatku bilo kakvih velikih očekivanja, mnogi od najboljih umova ove najobrazovanije generacije Španaca pakuje svoje kofere, učestvujući u odlivu mozgova koje je „bez presedana“, reči su Fatime Banez, ministarke zapošljavanja i socijalne politike. „Prema najnovijem ‘Eurobarometru’ Evropske komisije, 68 posto mladih Španaca spremno je da napusti svoju zemlju. Samo pet zemalja – od 31 zemlje obuhvaćene ovim istraživanjem – tuku nas po ovim rezultatima: Island, Švedska, Bugarska, Rumunija i Finska.”
Rafael Aníbal, 28, je novinar. Prošlog novembra je izgubio posao i dosad iscrpeo i svoju ušteđevinu. Tražeći mogućnosti za odlazak u inostranstvo rešio je da krene za Čile, o kojem je informisan dovoljno toliko da se može nadati plati koja je po svojoj visini najsličnija onoj kakvu ostavlja iza sebe u Španiji: 1.100 evra.
U decembru je Aníbal pokrenuo blog koji prikuplja svedočanstva mladih ljudi koji su napustili zemlju – “Pepas y Pepes 3.0 “ (http://www.facebook.com/PepasyPepes). „Ovo sam napravio iz ljutnje. Kao što u filmu Havana Blues Benita Zanbrana kaže jedan Kubanac: ‘Svakim danom koji prođe, u svojoj kući sve više imam biljaka i pasa a sve manje prijatelja koji su otišli odavde.’ Sviđa mi se ovaj izraz a, osim toga, to je istina.”
„Stalno se pitam u vezi te tri stvari: šta ja imam sa finansijskim špekulacijama, premijama po riziku ili rejting agencijama? Zašto mi, mladi ljudi, moramo da plaćamo danak krizi kojom apsolutno niko od nas nije okaljao ruke?“
Karmen Perez-Lanzak
13. Mart 2012, El Pais, MADRID