Nakon buržoaske revolucije, mladoj francuskoj republici očajnički su bila potrebna sredstva za finansiranje ratova koje je vodila. Jedan domišljati poslanik Konventa predložio je uvođenje poreza na pamet. Šaljivi opozicionar mu je odgovorio: „Vi ćete, dragi kolega, prvi biti izuzeti!“ Ova anegdota koja ilustruje neutoljivu glad državnih budžeta za sredstvima na čudan način se proteže i na današnjicu, doduše – nešto manje drastično.
Evropska Unija nema zajednički poreski sistem. Međutim, postoje direktive koje su obavezujuće za sve članice i koje nameću određene principe oporezivanja. Nacrtom Direktive objavljene 28. septembra 2011. predlaže se uvođenje poreza na finansijske transakcije (PFT) na nivou EU, koji bi bio primenjen na širok spektar transakcija finansijskim instrumentima (uključujući akcije, obveznice, derivate i devize) koje obavljaju finansijske institucije iz EU što bi uključivalo banke, osiguravajuća društva, lizing kompanije itd. Stopu PFT bi određivala svaka država članica pojedinačno, ali bi minimalna stopa trebalo da bude 0.1% za finansijske transakcije i 0.01% za derivate.
Predlog za uvođenjem ovakvog poreza izaziva brojne polemike. Upozorava se da će opterećivanje sektora finansijskih usluga novim nametima, izazvati efekat prelivanja i porast cena u drugim sektorima. To može dovesti u pitanje postkrizni oporavak koji je ionako ugrožen grčkom dužničkom krizom, kao i do migracije ove industrije izvan EU. Postoje različiti pogledi na predloge o uvođenju PFT među 27 država članica EU. Do sada se 12 država izjasnilo u korist uvođenja PFT (uključujući Austriju, Belgiju, Francusku, Finsku i Nemačku), šest se protivi ovoj ideji (između ostalih Velika Britanija i Švedska), dok se njih devet zvanično ne protivi, iako su izrazile zabrinutost (uključujući Holandiju, Italiju i Rumuniju).
Od objavljivanja nacrta Direktive, jedan broj visokih političara iz pojedinih država članica komentarisao je na temu predloženog PFT. Verovatno najglasniji od njih su Volfgang Šojble, nemački ministar finansija, snažni zagovornik PFT i Džordž Ozborn britanski ministar finansija, koji se protivi PFT osim ako ne bude usvojen na globalnom nivou. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je dolio ulje na vatru kada je najavio da će Francuska jednostrano uvesti ovaj porez počevši od avgusta 2012. Ova najava je izazvala mini rat saopštenjima između francuskog predsednika i britanskog premijera Dejvida Kamerona koji se protivi uvođenju PFT strahujući da će on naneti štetu londonskom Sitiju, globalnom finansijskom centru gde bi veliki deo ovog poreza bio prikupljen.
Danska je 1. januara 2012. preuzela rotirajuće šestomesečno predsedavanje EU od Poljske. PFT je okarakterisan kao prioritetna inicijativa. Dansko predsedavanje će biti ključno u narednoj fazi inicijative za uvođenje PFT. Značajni datum može biti 19. jun 2012, kada će se pod danskim predsedništvom održati završni sastanak ministara finansija EU. S obzirom na političku prirodu debate oko PFT i šire političke neizvesnosti unutar EU uopšte, teško je u ovoj fazi predvideti šta će na kraju biti sa ovim predlozima.
Pored uvođenja novih poreza, ni stope postojećih ne miruju. Italija je tokom 2011. povećala svoju stopu PDV dva puta, tako da ona od januara 2012. iznosi 23%. Irska je ispratila ovaj potez i povećala svoju stopu na 23%. Mađarska je ubedljivi pobednik, čija je stopa PDV-a od januara 2012. biti zaprepašćujućih 27%. Posledica ovih povećanja, može biti smanjenje potrošnje i sledstveno pad poreskih prihoda.
Na tragu pomenutog „poreza na pamet“ je i dansko uvođenje poreza na sve namirnice koje sadrže više od 2,5% zasićenih masti. Začuđujuće, najžešće kritike ovog poreza dolaze sa najneverovatnije strane – od onih koji najviše brinu o svom zdravlju! Naime, pored očekivanih vrsta hrane koju ovaj porez pogađa, kao što su čips ili čokolada, ovim porezom su pogođene i neke vrste hrane koje se smatraju zdravom kao što su avokado, jaja ili kokosovo ulje. Ovim potezom se obesmišljavaju i namere zakonodavca, koji bi, kroz pravni sistem, želeo da stimuliše potrošnju zdravih namirnica.
Izmestimo, za trenutak, fokus sa kontroverznih poreskih oblika na pozive za većim oporezovanjem bogatih i super-bogatih. Prkoseći zakonima logike, bogati pojedinci traže od SAD da ih oporezuju višom stopom. Slične zahteve prema svojim državama iznose i evropski bogataši iz Francuske, Nemačke i Italije između ostalih. Ipak, mnogo je realnije da su ovakva zalaganja zapravo jeftini marketing, nastala kao rezultat saznanja da se tako nešto neće nikada dogoditi, a usmerena su ka prikupljanju simpatija javnosti koja pokazuje znake velikog nezadovoljstva prema tom „jednom procentu najbogatijih“.
Vredna pomena je i činjenica da se mnoge države, posebno Istočne i Centralne Evrope, gotovo opsesivno takmiče u snižavanju stopa poreza na dobit, u cilju privlačenja stranih investicija. U silnom razmetanju malim brojevima, ostaje skrivena činjenica da je od stope poreza mnogo značajniji način određivanja poreske osnovice – tako se može desiti da poreska obaveza bude viša u državi sa nižom stopom jer je osnovica viša, i obrnuto.
S druge strane, mnoge države ulažu značajne napore ne bi li stali na put onima koji izbegavaju da plate poreze. Slikovit je primer grčkog poreza na imovinu kojim se između ostalog oporezuju i otvoreni i zatvoreni bazeni po kvadratnom metru. Od procenjenih preko 16 000 bazena u Atini, poreskim vlastima prijavljeno je svega 324. Grčki poreznici su počeli da koriste satelitske snimke šireg područja oko Atine kako bi identifikovali neprijavljene bazene i njihove vlasnike. Procenjuje se da Grčka izgubi oko 15 milijardi evra godišnje usled utaje poreza.
Pored nelegalne utaje, jednostavnim neprijavljivanjem predmeta oporezivanja, pitanje poreskih rajeva ne gubi na aktuelnosti. Jedna od konzervativnijih procena o poreskim gubicima preko poreskih rajeva govori o preko 255 milijardi dolara gubitka na svetskom nivou. Prekogranična saradnja, kao i prinuđivanje poreskih rajeva na saradnju predstavljaju prioritet na listi država članica G20.
Iako su pozivi za povećanjem postojećih poreza i uvođenjem novih očekivani – a sve kako bi se nadomestio pad prihoda izazvan krizom – nameću se mnoga politička i teorijska pitanja za koja ne postoje jednostavni odgovori. Redefinisanje poreske politike je vrlo komplikovan zadatak koji utiče na društvo na puno načina, i zbog toga mu treba pristupiti oprezno i nezavisno od političkog ciklusa.
Dragan Drača, Senior Menadžer, PwC Srbija
broj 86, april 2012.