Ekonomisti danas prvenstveno služe potrebama moćnih interesa a na štetu društva u celini, kaže izvršni direktor Instituta za novo ekonomsko mišljenje (INET) Robert Džonson u intervjuu za nemački fond Stiftverband.
Ali zašto?
Da bi odgovorio na to pitanje Džonson analizira sloj po sloj pitanja koja izviru iznad površinskog odgovora koji se nameće, o otvorenoj korupciji, i ide dalje od toga. Nisu svi ekonomisti bili za sve one politike koje su nas dovele do globalne krize, ali je nesporno da su vizije nekih vodećih ekonomista bile u potpunosti usklađene sa snažnim finansijskim interesima i da su ekonomisti „korišćeni kao marketinški promoteri, a da pritom nisu bili pokazali naučni skepticizam prema vizijama koje su nametali moćni finansijski lobiji“.
„Svet je uvek nestabilno mesto“, kaže Džonson. „Pa kad ljudi postanu zabrinuti, žele da im neko ko je stručnjak kaže šta će se dogoditi“. Problem je u tome što stručnjaci kojima su se obraćali nisu osećali nikakav rizik zbog davanja netačnih prognoza – ili prodavanja poverenja onda kad je pametnije bilo biti uzdržan – i zato je društvo platilo punu cenu njihove izdaje.
Ipak, mnogi ekonomisti uopšte ne vide u čemu je bio problem sa njihovim ponašanjem. Oni ne znaju – ili ne žele da znaju – da su prodavali falš robu i da njihovi fino podešeni matematički modeli nimalo nisu u vezi sa onim što se događa u realnom svetu.
U tom smislu, „ekonomisti su žrtve Tridesetogodišnjeg rata (misli se na rat od 1618–1648 koji je doneo masivno razaranje u Evropi)“, kaže Džonson. „Ekonomisti se sada klanjaju pred oltarom apstraktne teorije, koja je proizvod straha i nelagode koji je usledio posle Tridesetogodišnjeg rata od pre 350 godina. Vreme je da ekonomisti temeljno preispitaju svoje metode“.
Taj problem možda se najlakše vidi na primeru studije Dejvida Kolandera koji je proučavao ekonomsku profesiju i koji je došao do rezultata da 85% studenata ekonomije koji su na doktorskim studijama kažu da moraju da znaju mnogo o matematici, a samo 13% ispitanika kaže da se ponešto mora znati i o privredi ako neko želi da postane ekonomista.
Da bi se ispravio taj problem i da bi se sprečilo da ekonomisti žive u zabludi da mogu da daju savete, koji će opet biti dovoljno loši da dovedu do nove finansijske krize, mora se promeniti način na koji se uči o ekonomiji, kaže Džonson.
Prvo, mora da se promeni osnovna paradigma kroz koju ekonomska profesija vidi sebe i predstavlja se društvu. „Umesto da nastavi da uvodni kurs u ekonomiju posmatra kao indoktrinaciju u metodu, taj ekonomski kurs trebalo bi da bude podučavan u smislu filozofije znanja, a to znači da prezentuje predmet ekonomije i njene pretpostavke, i da studente upozna sa kompromisima i nedostacima kao i jakim stranama njenog istraživanja“, kaže Džonson.
Drugo, ekonomija mora da se oslobodi svoje fascinacije dedukcijom i da u svoj fokus vrati (društveni) kontekst. „Razumevanje konteksta institucija, razumevanje ekonomske istorije, a naročito istorije ekonomske misli (gdje se predmet ekonomskog razmišljanja proučava u kontekstu stvarnih događaja, problema i interesa, izazova i tehnološkog napretka), pomoći će ljudima da steknu skromniji i realniji pogled na to na šta se odnosi i koliki je doseg ekonomskog proučavanja i mišljenja“, kaže Džonson.
Ove promene učiniće da ekonomisti mnogo teže zaborave ili smetnu s uma da je sve ono o čemu se radi u ekonomiji „politika, politika i politika“, kaže Džonson. „U suštini, u ekonomiji se esencijalno raspravlja o politici, o moći, a za ekonomiste se postavlja pitanje kome žele da služe, moćnim institucijama ili društvu“.
Džonson smatra da će izbegavanje metodološke i stručne oholosti pomoći ekonomistima da se mnogo češće zapitaju kome i u čemu treba da budu od koristi.
Jedan deo nagrađivanog dokumentarca Inside job posvećen je ovom pitanju. Kada je njegov autor Džejms Ferguson neke „kupljene“ ekonomiste suočio sa njihovim delima, oni su bili iznenađeni, jer ostali novinari im nikada nisu postavljali slična pitanja, što je samo dokaz da je ovaj problem sistemski: