Godinu dana nakon katastrofe u Fukušimi raste otpor nuklearnoj energiji širom sveta. Ali, nuklearna industrija gura izgradnju novih reaktora, pogotovu u rastućim ekonomijama. U tome joj se pridružila i nemačka vlada, uprkos odluci da ugasi sopstvene nuklerake, komentariše nemački list „Spiegel“ u analizi o budućnosti nuklerane energije.
U nekadašnjoj nemačkoj provinciji Istočna Pruska, a današnjoj ruskoj pokrajni Kaljingradu u toku su radovi na izgradnji nove nuklearne elektrane. Kranovi su spremni, radnici mešaju 2.000 kubika cementa, a posetioci se mogu spustiti niz rampu do peščanog dna dubokog 20 i širokog 500 metara. Evgenij Vlašenko, direktor nuklearne elektrane i Vačeslav Makonin, direktor gradilišta uvereni su da će uskoro izvoziti struju celoj Evropi, uključujući i Nemačku koja je donela odluku da svoje nuklerane elektrane ugasi do 2020. godine. Njih dvojica ne kriju da takvu odluku smatraju pogrešnom, pogotovo Makonin koji je pre ovog projekta radio na Simensovoj nuklearnoj elektrani u iranskom gradu Bušeru i, kako kaže, uverio se koliko su nemačke elektrane dobro građene i bezbedne. Sada to iskustvo koristi u Kaljingradu, siguran kao i Vlašenko „da nuklerana energija nije na izdisaju, već da joj predstoji renesansa“.
U svetu trenutno funkcioniše 436 nuklarnih elektrana, što je osam manje nego 2002. godine. „Ako se izuzmu reaktori u Japanu koji su skinuti s mreže, radi 388”, kaže Mikl Šnajder, nuklearni stručnjak i dodaje da to „nije baš renesansa”. Uprkos povećanoj retorici atomske industrije, teško da ijedan nuklearni stručnjak veruje u značajan porast ovih elektrana. Šnajder ističe da su trenutni reaktori na vrhuncu radnog veka i da će polako biti isključivani s mreže, te da trend opadanja ne mogu da zaustave ni planovi o izgradnji novih nuklearki. Prema statistici Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) trenutno se grade 63 nuklearne elektrane širom sveta, ali neki od tih projekata se realizuju više od dve decenije, a rekorder po tom pitanju je drugi reaktor Vatove nuklearne elektrane u Tenesiju, SAD, koji je „u izgradnji” još od 1973. godine. Trebalo je da počne sa radom ove godine, ali je otvaranje odloženo do daljnjeg.
Dok vam nos ne prokrvari
Ruski i nemački stavovi prema nuklearnoj energiji se potpuno razlikuju. Dok je Nemačka odlučila da napusti ovu vrstu energije, Rusija je apsolutno posvećena nuklearnoj fisiji. Tokom proslave otvaranja novog reaktora Vladimir Putin je pozvao atomsku industriju svoje zemlje da grade elektrane dok im „nos ne prokrvari”, dodavši da nije jasno kako Nemci misle da nadoknade energiju iz nukleraki i „da li žele da se vrate grejanju na drva?”
Godinu dana posle katastrofe u Fokušimi, mnogo toga ukazuje da su nuklearni lobiji ostali neuzdrmani, iako su se neke zemlje, poput Švajcarske i Italije, pridružile nemačkoj inicijativi, a istraživanja javnog mnjenja nedvosmsileno potvrđuju globalni pad podrške nukleranoj energiji.
Rezultati istraživanja koje je britanski Ipsos MORI sproveo u junu 2011. na 19.000 ispitanika u 24 države pokazali su da samo 38% anketiranih odobrava nuklearnu energiju, što nuklerake čini nejnepoželjinim izvorom, čak i poređenju sa ugljem. Drugo istraživanje koje je sproveo BBC na 23.000 ispitanika u novembru 2011. godine kaže da samo 22% ispitanika smatra da je nuklearna energija relativno bezbedna i podržava njenu dalju ekspanziju. Iznenađuje porast broja protivnika nuklearki u Francuskoj i Rusiji, gde su tradicionalno imale jaku podršku, dok se u SAD odnos snaga po tom pitanju nije promenio, a u Britaniji je broj pobornika neznatno porastao.
Posledice akcidenta u Fokušimi i njihov uticaj na raspoloženje javnog mnjenja prisilile su nuklerane lobije da na sve načine dokazuju da je nuklearna energija neophodna i da će, kao što to tvrdi Džon Rič, generalni direktor Svetske nuklearne asocijacije, ona biti još bezbednija u budućnosti. Njegov dodatni argument je da je u pitanju energija „koja ne ispušta ugljen-dioksid“, ali ono što najviše ide u prilog nukleranom lobiju je rastuća potreba za energijom u zemljama u razvoju. U Kini se trenutno gradi 26 elektrana, ali je vlast, nakon akcidenta u Fokušimi, preduzela dodatne mere za proveru njihove beznbednosti. Kina takođe ulaže velike napore i u obnovljivu energiju. Tako se 2010. godine Kina hvalila sa 42.287 megavata od energije vetra – četiri puta više nego što nuklearni reaktori mogu da proizvedu. Prelazak sa prljave energije na obnovljivu se nastavlja, i plan je da do 2015. godine u Kini bude raspoloživo još 100.000 megavata iz vetra i 43.000 megavata iz nuklearki.
Sve je relativno, pa i nemačke odluke
Indija takođe ima problem sa energijom, ali za razliku od indijskog ministra energetike Sušila Kumara Šinde, koji ističe prednosti nuklerane energije, među stanovništvom je sve više onih koji joj se protive. U oktobru 2011. demonstranti su protestvovali protiv početka rada elektrane u Kurdankulamu i uspeli su da odlože početak njenog rada. Međutim, zapadne nuklearne kompanije su u udobnoj poziciji jer zarađuju od izrade reaktora upravo u rastućim ekonomijama. I u Sjedinjenim Državama postoje planovi za nove elektrane, iz kojih ova zemlja obezbeđuje petinu energije. Američke vlasti su odobrile dva nova Vestinghaus reaktora, a još dva od po 1.000 megavata vredna 14 milijardi dolara kompanije Vogtl Elektrik počeće sa radom 2016. godine. Mnogi od 104 reaktora u SAD su veoma stari i rade više od 30 godina, a na meti kritičara su najviše 23 stara reaktora, istovetna onim koji su eksplodirali u Fukušimi, a izgradio ih je Dženeral Elektik.
Rajner Bake, bivši zvaničnik nemačkog ministarstva okoline i protivnik ove energije kaže da je iznenađujuće da nema „više ozbiljnog razmatranja novih reaktora u državi koja je liberalizovala tržište energije”. Međutim, još više iznenađuje to da Nemačka, koja se odrekla ovakve energije podržava izgradnju nove nuklearke u unutrašnjosti Brazila koja košta 1,3 milijarde evra. U brazilskoj varošici Angra dos Reis francuski nuklearni gigant „Areva“ želi da izgradi reaktor prema planu nemačkih inženjera, uprkos činjenici da je čak i brazilska vlada u svom izveštaju označila ovu lokaciju kao nepodobnu za izgradnju nukleranog objekta.
Takav stav Nemačke prema izgradnji nukleraki u drugim zemljama, pre svega u brzorastućim ekonomijama, možda daje za pravo Sergeju Bojarkinu, direktoru nukleranog projekta u Kaljingradu, da je sve relativno pa i političke odluke, te da je vrlo moguće da Nemačka „ugasi“ svoju odluku o gašenju nukleraki, što je uradila nekoliko puta u poslednjim decenijama.
Preveo i priredio Uroš Nedeljković