Ako se ništa ne preduzme jaz između radnika sa svim pravima i onim sa “fleksibilnim ugovorima”, nastaviće da raste. Uvođenje “privremenih radnika” dovelo je do veće zaposlenosti ali su nade radnika sa statusom privremeno zaposlenih, da će jednom biti ravnopravno tretirani, daleko od ispunjenja. Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika, kao naličju nemačkog ekonomskog uspeha Biznis i Finansije prenosi u četiri nastavka.
Četvrti deo
Ako se uskoro ništa pozitivno u korist radnika ne dogodi, jaz između onih koji su u stanju da učestvuju u rastu prosperiteta i onih koji su iz njega izostali samo će i nadalje rasti. Jasno je da se reformama sprovedenim poslednjih nekoliko godina postigao jedan od dva gola. Veći broj poslova zasnovanih u kategoriji privremenih ili kratkoročnih radnih odnosa uspostavljeno je s namerom da tržište rada učini fleksibilnijim, što dovodi i do veće zaposlenosti – ovo je i postignuto. Ipak, očekivalo se takođe i formiranje ‘mosta’, koji bi sve one iz kategorije nezaposlenih povezao i uspešno sproveo u kategoriju dobro plaćenih radnih mesta – ovo se nije dogodilo.
„Nade onih koji nisu ‘ključni’ radnici i onih sa statusom privremeno zaposlenih – da će u jednom trenutku ipak postati osnovna i ‘ključna’ radna snaga te tako imati i udela u blagostanju svoje zemlje – teško da su dosad ispunjeni“, kaže Luc Belman, stručnjak za tržište rada u nirnberškom Zavodu za istraživanje zapošljavanja (IAB), odeljenju Agencije Saveznog zavoda za zapošljavanje. Od ukupnog broja privremeno zaposlenih tokom jedne godine, samo je osam posto onih koji permanentno ostaju na istoj poziciji, objašnjava on. Vrlo su mali izgledi za uspeh pregovora vezanih za tranziciju od nestalnih mini-poslova i kratkoročnih radnih ugovora do sigurnog sveta stalnih plata i bonusa. Kao i u društvu uopšte, kaže Belman, „kako se krećete naviše, propusnost opada.“
Ulrih Valvej, zamenik direktora u IAB-u, upravo je pregledao sve dostupne podatke sa tržišta rada. Rezultati su jasni: kako kvalifikovanost radnika opada, tako se i rizik od nezaposlenosti umnožava. Drugim rečima, boljim se obrazovanjem eksponencijalno povećavaju i izgledi za posao. Kako Valvej primećuje, jaz „između primanja onih sa dobrim i onih sa slabijim kvalifikacijama se poslednjih godina produbio.“ Tako će oni s lošijim obrazovanjem, vrlo verovatno, završiti u kategoriji onih čija je situacija sa zapošljavanjem neizvesna, tj u naći će se u kategoriji prekarijata.
U stvari, po podacima organizacija kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD ), ovaj jaz koji postoji između onih na vrhu i onih na dnu sve više raste, i to ne samo u Nemačkoj već i u mnogim drugim zemljama širom sveta. Stručnjaci u ovom sve većem rascepu vide pretnju dugoročnom ekonomskom rastu. „Uspeh ćemo postići jedino u slučaju ako postignemo pravednu distribuciju blagostanja, koje će se proširiti duž čitave skale platnih kategorija, a ne da u njemu uživaju jedino oni čija su primanja u gornjoj polovini ove lestvice“, kaže Peter Bofinger, ugledni ekonomista i savetnik Vlade.
Druga vremena, drugačiji izazovi
Ali, kako će zaposleni dobiti priliku da imaju nekog udela u neprestano rastućem prosperitetu? I koju bi političari ulogu trebalo da odigraju, ako su njihove matične stranke već toliko zauzete rešavanjem sopstvenih unutrašnjih problema pa uopšte i nemaju vremena kako bi se pozabavili i radničkim ugovorima o platama?
Pre deset godina, kada je Nemačka ostala zaglavljena u uskom grlu reformi a hiljade radnih mesta izgubljeno ili doterano do nivoa radnika nisko plaćenih zemalja, postojala je potreba za politikama koje promovišu veći broj radnih mesta i ekonomsku konkurentnost. Danas su, ipak, i izazovi drugačiji: smanjiti jaz između bogatih i siromašnih, jaz između tržišta rada i poreskog i socijalnog sistema – sve ovo se iz temelja mora promeniti.
Jedan od razloga što je zadnjih nekoliko godina sektor radnika sa nižim primanjima tako snažno narastao leži u tome što zakonski minimum naknada postoji samo u ograničenom dijapazonu. Ako bi se minimalna plata od € 8.50 uvela u sve nemačke oblasti, tada bi automatski i četvrtina svih zaposlenih žena odmah dobijalo veće zarade, a i oko 15 posto muških radnika videlo bi kako se njihove plate kreću naviše.
Poreska opterećenja za one sa višim primanjima su proteklih godina znatno ublažena. Prvo pod Helmutom Kolom, članom desnog centra hrišćanske demokratske zajednice i nemačkog kancelara od 1982. do 1998., koji je eliminisao porez na bogatstvo. A onda je i Gerhard Šreder, socijaldemokratski kancelar između 1998 i 2005, smanjio porez na dohotke. Međutim, kako poručuju iz MMF i OECD, ovim se koracima otišlo predaleko pa se nemačkoj Vladi preporučuje ponovno uvođenje poreza na bogate, a moguće i ustanovljavanje većih državnih taksi na imovinu ili nasledstvo.
Manje plaćeni i oni sa prosečnim zaradama u nemačkom sistemu socijalnog osiguranja snose posebno veliki teret. Primera radi, premije tj obaveze plaćanja zdravstvenog osiguranja su pod nepovoljnijim i nepravednijim uslovima nametnute upravo onima čiji je bruto godišnji prihodi maksimalno do 45,900 € . Sav prihod onih koji zarađuju iznad tog praga ne podleže ovom sistemu i kategorizaciji. Kao rezultat ovakvog načina rangiranja, primera radi, jedan viši inženjer sa godišnjim prihodom od 150.000 evra dužan je da plati doprinose za socijalno osiguranje na samo 6,6 posto svog ukupnog dohotka. Za razliku od njega, radnik – čija godišnja bruto primanja iznose npr samo jednu desetinu ovih inžerskih prihoda (to jest 15 000€) – dužan je da plati premije u visini od 20,7 posto svojih ukupnih prihoda. Međutim, uslovi za novčane ili penzione naknade – koje bi po ovakvoj osnovici manje plaćene kategorije trebalo da steknu svojim uplatama – često nisu na nivou zasluženom po visini te osnovice koju oni iz te grupe i plaćaju. Naprotiv: te ‘pogodnosti’ često su daleko slabije od očekivanog nivoa, te nepravedno slabije od onoga što bi trebalo da steknu shodno visini uplata svojih premija – nivo socijalne usluge je, zapravo, gotovo jednak minimalnom, tj onom kojeg ionako već po zakonu imaju oni koji primaju socijalnu pomoć. Kako bi se nadoknadio taj nedostatak, ranijih je godina nemačka konfederacija sindikata (DBG) pozvala na obrazovanje sistema poreskih olakšica kojima bi se rasteretili oni sa nižim primanjima.
Nužna ‘Agenda 2020’
Oni koji se nadaju smanjenju jaza između bogatih i siromašnih ne bi trebalo da gaje poverenje u neke nepostojeće moći sindikata, ili da će promenom demografske slike doći do nekog boljitka. Svi oni koji žele socijalno još uravnoteženije nemačko društvo trebalo bi da, takođe, podstiču i političke reforme. Veća ulaganja u obrazovanje kao i zalaganje za promene poreskog i sistema oporezovanja novčanih transfera, nužni su potezi od kojih bi svi oni s malim primanjima imali koristi. Niz socijalnih i reformi tržišta rada – opštepoznate Šrederove ‘Agende 2010’ kojom je od 2003. korenito reorganizovana takva socijalna država kakva je Nemačka – ponovo je potrebna radi ponovnog postizanja i održavanja konkurentnosti nemačke ekonomije u globalnoj areni. Ipak, radi postizanja veće socijalne jednakosti, sada je potrebno koncipirati ‘Agendu 2020’.
I zaista, ono što je preko potrebno ne sme biti ništa manje od nužnih sistemskih promena. Dakle, one bi morale biti tako krupne i radikalne da bi, u poređenju s njima, već jako bolne promene sprovedene Harcovim planom reformi delovale kao sitni estetski zahvati (Peter Harc, po kojem je plan i nazvan, nekadašnji je izvršni direktor Folksvagena i čovek koji je blisko sarađivao sa Šrederovom Vladom u sprovođenju svojih ambicioznih strukturnih reformi). Hilmar Šnajder, direktorka odeljenja za sprovođenje politike tržišta rada pri bonskom Institutu za proučavanje rada (IZA) i jedna od najpoznatijih nemačkih stručnjaka za pitanja zapošljavanja, slaže se sa ovakvom ocenom. Ona napominje i da ne postoji alternativa kojom bi se tržište rada i uslovi u kojima se zaposle nalaze mogli učiniti fleksibilnijim, dodajući: „. Dani sitnih i kozmetičkih promena su prošlost“.
Preveo i priredio: Milan Lukić