Veronik Burdon, njujorški ekspert za forenzičku analizu DNK, mnogo više brine vreme kada će zločinci ostavljati samo molekule, nego svi naoko naučno fantastični zapleti u kriminalističkim serijama baziranim na “telu kao dokazu”. Istine radi, ipak bi volela da poseduje kompjuter kojim je u 3D tehnici moguće rekonstruisati scenu zločina ili uvrditi identitet nestale osobe – onakav kakav imaju njene filmske kolege u “Kostima”.
Kad okrene brodicu ka ostrvu Elis, Veronik Burdon, njujorški ekspert za forenzičku analizu DNK a u slobodno vreme instruktor jedrenja, nema razloga da nervozno zagleda ekran telefona ili baca uznemirene poglede ka malenoj marini Nort Kov na zapadnom obodu Menhetna. Nijedan novi zločin na ulicama Njujorka neće je u nedeljno popodne prizvati obali. Suprotno očekivanju gledalaca vaspitanih na filmskim scenama u kojima forenzičari jure ka mestu uviđaja, ili bar u laboratoriju, njen posao u realnom životu teče ustaljenim tokom.
“Rezultate predajemo na svakih mesec ili dva, zavisno od tipa testiranja uzoraka sa mesta zločina. Neke analize mogu da se završe i u mnogo kraćem roku ali je proces verifikacije administrativne i tehničke prirode dug i veoma strog. Podrazumeva ponovljena testiranja i kontrole uzorka, ne bi li se osigurali od grešaka i predstavili validne rezultate na sudu“, kaže ova Francuskinja sa 15-godišnjim stažom u Sjedinjenim Državama.
Doktorat na temu molekularne biologije i biohemije odbranila je u Nici a potom devet godina radila kao naučnik u najvećoj američkoj bolnici za istraživanje raka smeštenoj u Njujorku, Memorial Sloan Kettering. A onda je odlučila da “molekularnu biologiju stavi u službu pravde”. Već pet godina radi u Kancelariji glavnog medicinskog istražioca grada Njujorka (OCME) u odeljenju za forenzičku biologiju.
Plavac u laboratoriji
Rano ujutro, radnim danom ili vikendom, Veronik za 20 minuta stiže biciklom do ugla Prve avenije sa 26. ulicom – tamo je na Istočnom Menhetnu smeštena trinaestospratna laboratorija za testiranje DNK. Tamo provodi 8 do 14 sati dnevno, izuzev svojih 15 slobodnih dana godišnje. Najčešće se do posla vozi u plavoj OCME uniformi, gledaocima poznatoj iz serije “Red i zakon”, i u udobnim sportskim cipelama sa valjkastim đonom jer tokom radnog dana često “planinari” stepenicama sa jednog na drugi sprat. Liftovi su, najčešće, zauzeti.
Laboratorija u kojoj radi je najveća u SAD i definitivno najproduktivnija na svetu – u 2011. godini obradila je preko 7000 slučajeva, oko 35 hiljada različitih uzoraka dokaznog materijala, oko 1500 uzoraka uzetih od osumnjičenih i milione genetičkih profila.
“To je zdanje opremljeno vrhunskom tehnologijom u genetičkom profilisanju, i služi samo gradu Njujorku”, kaže Burdon. Njegova izgradnja započeta je u vreme gradonačelnika Đulijanija a završena i otvorena 2008. godine tokom Blumbergovog mandata. Svaki od 13 spratova ima posebnu namenu: za primanje i skladištenje dokaza, čuvanje dokumentacije, rad različitih forenzičkih timova, a na tri sprata se analiziraju uzorci dobijeni isključivo od njujorške policije. Pojedina odeljenja ovih spratova su pod različitim vazdušnim pritiskom, kako bi se izbeglo zagađivanje uzoraka.
“U njih možemo da uđemo samo ako smo dali svoj DNK uzorak i u posebnoj opremi sa maskom, u laboratorijskom mantilu, s navučenim rukavicama i pokrivene glave. Na jednom spratu proučavamo uzorke, na drugom obrađujemo DNK kako bismo dobili genetički profil, a unutar tog prostora je i poseban odeljak u kojem radimo sa dokazima koji sadrže minimalne uzorke biološkog materijala, koji se svodi na svega nekoliko ćelija”, objašnjava Burdon.
Francuska veza
Otkad je 1910. Francuz Edmon Lokar osnovao prvu policijsku laboratoriju i time udario temelje savremenoj forenzici, do danas je ova nauka postala od neprocenjivog značaja u rasvetljavanju zločina. Ono što je otkrio danas zovemo “Lokarovim principom razmene”, i zvuči nam samorazumljivo: gde god da idemo, nešto nosimo sa sobom a nešto ostavljamo iza sebe.
Na njegovom konceptu, kao i naučnim saznanjima o sastavu DNK koja su usledila kasnije, zasniva se čitav proces forenzičkih metoda koje su najčešće dosta verno opisane u knjigama i na TV ekranu. Sa noža za koji se veruje da je bio oruđe kojim je žrtva izbodena uzimaju se uzorci sa oštrice i drške, prave DNK profili i upoređuju sa profilima osumnjičenog i žrtve. Dalje stvari teku mnogo sporije nego na filmskoj traci. U svakoj seriji, uzorak DNK dobija se u minuti. U stvarnosti, Burdon i njene kolege svoje uzorke šalju državnoj ili nacionalnoj bazi podataka koja na svakih nedelju ili dve upoređuje pristigle sa svojim arhiviranim uzorcima i, ako postoji mogućnost poklapanja, šalje svoje uzorke natrag u njujoršku laboratoriju. Tu se oni ponovo upoređuju a zatim još jednom šalju nacionalnoj laboratoriji koja ih takođe testira, “i tek tada možemo da kažemo da li imamo odgovarajuće poklapanje”, kaže Burdon.
Ona nikad ne troši svoje vreme na gledanje jutarnje crne hronike na lokalnoj njujorškoj televiziji, niti je muče noćne more u kojima je progone masovni zločinci i psihopate. U stvari, za razliku od scena iz serija “Mesto zločina (CSI NY) ili “Kosti”, Burdon nije zadužena samo za okorele kriminalce. Naprotiv. U laboratoriji se procesuiraju i svi ostali njujorški slučajevi: silovanja, razbojništva, krađe imovine, ubistva, posedovanje oružja, napada, i identifikuju žrtve poput onih u Svetskom trgovinskom centru 2001. godine.
“Iako znam detalje zločina koji obrađujemo, nikad se ne unosim u te priče jer želim da budem koncentrisana samo na naučni rad i na svaki detalj i oruđe koje možemo da iskoristimo da bismo rešili zločin. Takav pristup mi omogućava da se klonim predrasuda, da budem naučnik i koristim naučni metod ne bih li pomogla pravdi. Svaka priča je tužna, ali naučnik je tu da je rasvetli” kaže Veronik.
Tragači za molekulima
Način na koji forenzičar izlaže svoje dokaze na sudu veoma je verno prikazan u seriji “Red i zakon”. Ali, sasvim nefilmski, takvo svedočenje ne može da pošalje zločinca na električnu stolicu ili da oštro podeli porotu. “Naše je samo da prezentujemo dokaze,” kaže Burdon.
Uprkos očitim “faulovima” u kriminalističkim serijama, ova forenzičarka je njihov pasionirani gledalac. “Volim i pratim sve, ‘NCIS’, ‘Telo kao dokaz’, ‘Red i zakon’, ‘Kosti”… kao i svaki običan gledalac, uživa u njima pre svega zbog intrigantnog zapleta ali njeno istrenirano oko ne da se zavarati. „U ‘NCIS’ se gledaocu čini da junaci rade na najmodernijoj opremi, mada oko stručnjaka zapaža da je u Ebinoj laboratoriji nekoliko instrumenata starije generacije. Kada prezentuje podatke o DNK testovima, vidi se da koristi metod koji smo mi napustili,” primećuje sagovornica B&F. “Uz to, za svaku oblast forenzike u realnom životu postoji poseban ekspert: za DNK, analizu kose, balistiku, toksikologiju… i svi oni imaju svoje timove i zasebne laboratorije.”
Većina serija je miks realnosti i fantazije a retko se desi da pravi forenzičar pozavidi svojim televizijskim kolegama. ”Dopadaju mi se kompjuteri kakve imaju u seriji “Kosti”, gde je u 3D tehnici moguće rekonstruisati scenu zločina ili utvrditi identitet nestale osobe. Želela bih da imam takav,” kaže Burdon.
Na pitanje da li je ovakve TV serije ponekad stručno zaintrigiraju, odgovara kontra pitanjem “ A da li zločinci uče iz njih”. Serije i knjige, kaže, najčešće ne prikazuju forenziku sutrašnjice već pre deliće postojeće prakse. “Sigurno je da se vreme za analizu DNK neće u skorijoj budućnosti skratiti na sekunde i minute kao u CSI,” kaže Veronik. ”Definitivno, biće neke savršenije opreme koja će nam omogućiti da budemo još precizniji, ali stvari će postati zaista teške i komplikovane kad zločinci nauče kako da ne ostave ni najmanji trag materijala za analizu. Ono pred čim ćemo se naći u takvom slučaju je analiziranje molekula. Drago mi je da živim i radim u vremenu u kojem oni još nisu savladali tu veštinu”.
Tanja Jakobi
broj 87, maj 2012.