Jedna od retkih institucija koja je predvidela krizu pre 2008. godine upozorava tvorce ekonomske politike da ne gube iz vida dugoročne finansijske cikluse.
U aprilu 2006., u jeku najvećeg ekonomskog razvoja, kada su svi verovali da će „zlatno doba“ potrajati zauvek, Vilijam Vajt, jedan od vodećih ekonomista Banke za međunarodna poravnanja, napisao je esej u kome predviđa budući krah sagledavajući dotadašnja istorijska kretanja. Vajtov zaljučak je bio da se najveće finansijske krize uvek dešavaju nakon perioda niske inflacije, ali njegovo upozorenje tada je uzeto s rezervom i bilo je odbačeno.Danas se ova institucija ponovo bavi istom temom u svom novom izveštaju, pod naslovom Karakteristike finansijskog ciklusa: Ne gubite iz vida srednjoročne uslove. U njemu trojica autora iznose nekoliko važnih primedbi.
Prema njihovim rečima, finansijski ciklusi direktno su povezani sa trendovima cena kredita i imovine, a usponi i padovi na berzama su od značajno manje važnosti. Takođe, oni ističu da se dužina finansijkih ciklusa značajno povećala od osamdesetih godina i finansijske liberalizacije, pa sada traju oko 20, umesto prethodnih 11 godina. Naglašeno je i da se vrhunci krize uvek poklapaju sa krizom bankarskog sektora. Na kraju, autori studije napominju da se finansijski i poslovni ciklusi razlikuju u svojoj dužini i posledicama koje imaju na ekonomska kretanja. Finansijski traju više godina i njihov uticaj je mnogostruko veći na globalni rast.
Talas finansijske liberalizacije i ustanovljavanje kredibilnih anti-inflacijskih režima početkom osamdesetih doveo je do produženja finansijskih ciklusa. Istovremeno, ta suzbijena inflacija progresivno je otklonila potrebu za poopštravanjem monetarne politike u trenucima ekonomskog širenja“, piše u pomenutoj studiji: „Opasnost leži u tome što tvorci monetarne politike reaguju na kratkoročne uticaje sa međunarodnih berzi i gube iz vida dugoročne cikluse.“