Kad je Brazil zvanično izabran za domaćina Mundijala 2014. godine tamošnje vlasti proračunale su da će im to takmičenje donositi dodatnih 0,4 odsto GDP godišnje sve do 2019. godine. Sad kad izgradnja stadiona kasni, cela konstrukcija puca po šavovima koji su sve samo ne fudbalski: iz FIFE stižu kritike, domaći graditelji stadiona štrajkuju tražeći veće plate i udeo u profitu, a javnost propituje vladu za koga su namešteni tenderi i da li će i siromašni moći da gledaju fudbal.
U zemlji u kojoj sve banke zatvaraju svoja vrata tri sata pred utakmice, a za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu se praktično ništa ne radi, predstojeći Mundijal postao je svojevrstan test spoljne i unutrašnje politike.
Kada je 30. oktobra 2007. Brazil i zvanično izabran za domaćina najvažnijeg fudbalskog takmičenja na svetu, posle neuspelog pokušaja Argentine i odustajanja Kolumbije, planovi domaćih vlasti ambiciozno su postavljeni i radovima se pristupilo brzo.
Ipak, u martu ove godine Žerom Valk, generalni sekretar FIFA-e, rekao je da je izuzetno zabrinut zbog stagnacije u pripremama. „Stvari ne funkcionišu, stadioni ne napreduju i sve mnogo kasni“, izjavio je Valk poručujući organizatorima da se ugledaju na Južnu Afriku koja je isto takmičenje organizovala u 2010. godini. U svojoj kritici on se osvrnuo i na brazilski kongres sa kojim FIFA već skoro pet godina ne može da nađe zajednički jezik.
To nije bio prvi put da zvaničnici Svetske fudbalske federacije upućuju kritike organizatorima. Iako se ovom prilikom, nakon oštre reakcije brazilskih političara, izvinio za Vakove oštre reči, predsednik FIFA-e, Sep Blater, je tokom prošle godine i sam više navrata upozoravao domaćine da zaostaju za planovima i da, ako se ovako nastavi, neki gradovi neće biti spremni.
Fudbal pripada svima
Veliki ulog stavljen je na kocku. Svetsko prvenstvo će svakako doneti veliku vidljivost, ne samo Brazilu, već i celoj Latinskoj Americi, privući će preko tri miliona turista i doneti, kako se procenjuje, oko 5,3 milijardi dolara prihoda, a preračunato u dodatni rast društvenog proizvoda, 103 milijarde.
FIFA je nezadovoljna lokalnim zakonodavstvom koje joj ne dozvoljava da preuzme punu kontrolu nad svim aspektima prvenstva, a nerazumevanje postoji i kada je cena karata u pitanju. Naime, u Brazilu studenti i penzioneri ulaznice za sportske događaje dobijaju po povlašćenoj ceni od 50 odsto. Lokalne vlasti žele da ovu praksu primene i na utakmice svetskog šampionata. Takođe, problem predstavljaju i televizijska prava za prenos utakmica jer FIFA insistira da pravo na prenos Mundijala imaju samo stanice koje su ta prava otkupila, dok Brazilci pokušavaju da omoguće lokalnim TV kućama makar ograničeni pristup šampionatu.
I dok sa jedne strane brazilski ministar Aldo Rebelo pokušava da smiri strasti, tvrdeći da turnir može da počne i za nekoliko meseci ako treba, naglašavajući da od svih gradova domaćina samo Porto Alegre kasni za planovima, nekada njihov najbolji igrač Romario je uveren da će se domaćini obrukati. U više navrata on je upozoravao na kašnjenje radova ne samo na stadionima već i na aerodromima koji moraju biti spremni da prihvate ogroman broj navijača.
Ipak, ovaj bivši fudbaler insistira da se Svetskoj fudbalskoj federaciji ne sme dozvoliti da zahteva promene brazilskog zakonodavstva tim pre što joj finansijske rezerve dovoljavaju da učini ustupak domaćinima: prošle godine je ostvarila profit od 36 miliona dolara i time svoje rezerve podigla na 1,29 milijardi dolara. „Ako im ne objasnimo gde im je mesto, FIFA će uskoro biti moćnija od naše predsednice“ izjavio je Romario dodajući da će zbog kašnjenja troškovi organizacije biti drastično veći. Svi radovi koji ne budu završeni na vreme biće, kako se turnir približava, kategorizovani kao „hitni radovi“ što znači da će se izvršavati po hitnom postupku bez prethodnog tendera. Ovakva praksa će omogućiti najveću pljačku u istoriji Brazila, zloupotrebu javnih fondova, a troškove organizacije uvećati sa 44 na 55 milijardi dolara, smatra Romario.
Ali za koga se organizuje ovo prvenstvo? Netransparentnost u organizaciji Mundijala 2014. otvara pitanje da li će najpopularniji sport u Brazilu postati dostupan samo imućnima. Ta dilema je dodatno aktuelizovana činjenicom da su cene karata za utakmice između 120 i 150 dolara što je cena koja je nedostižna za prosečnog stanovnika ove južnoameričke zemlje.
Građani to doživljavaju kao nepravdu tim pre što je uprkos obećanjima datim 2007. da ni u jedan stadion neće biti uložen novac iz budžeta, vlada pre dve godine priznala da će se novcem poreskih obveznika izgraditi ili renovirati devet od dvanaest stadiona. Za svega tri stadiona obezbeđene su privatne investicije. Stoga su i razumljive sve glasnije kritike onih koji upozoravaju da dolazi do aproprijacije fudbala od strane bogatih, koji će uživati na tribinama izgrađenim parama svih, pa i siromašnih.
Zašto kažeš ljubav, a odlaziš
Iako će Mundijal u globalu pomoći i napretku zemlje i razvoju fudbala u Brazilu, na lokalnom terenu stvari stoje drugačije. Pod izgovorom organizacije prvenstva, lokalne vlasti raščišćavaju siromašne kvartove. Favele se bukvalno ruše i veliki broj ljudi ostaje bez krova nad glavom. Oko 400 porodica koje su živele u blizini stadiona Marakana nasilno je raseljeno kako bi se izgradio običan parking. Neke procene govore da će samo iz Rio de Žaneira biti izmešteno više desetina hiljada porodica.
Pojedini stadioni koji se grade za Mondijal i u koje država ulaže velike svote budžetskog novca biće otvoreni samo tokom prvenstva. To znači da će se na njima odigrati svega nekoliko sati fudbala i da će nakon toga tribine ostati prazne.
No, organizacija Mundijala nije jedini problem. Ni situacija u brazilskom fudbalu nije najsjajnija. Reprezentacija ove zemlje je, globalno gledano, i dalje najuspešnija reprezentacija koja je osvojila najviše titula prvaka planete (5) i nije propustila nijedno svetsko prvenstvo do sada. Brazilski klubovi, sa druge strane, dugo nisu uspevali da se izbore za sličan status. Jedan od problema bio je konstantan izvoz mladih talentovanih igrača. Od 1990. do 2006. broj fudbalera koji su godišnje napuštali ovu latinoameričku zemlju popeo se sa 130 na 850. Ova tendencija ostavila je trag i na posećenost stadiona, koja je 2005. godine iznosila skromnih 8000 gledalaca prosečno po utakmici.
Ranije su se zvezde poput Pelea, Zika ili Sokratesa dosta duže zadržavale u svojim matičnim klubovima. Tokom devedesetih se ovaj trend drastično promenio – brazilski klubovi nisu uspevali da finansijski isprate ponude koje su evropski klubovi nudili talentovanim igračima. Najveći uvoznik bio je Portugal, koji je zbog jezika bio savršeno mesto za adaptaciju mladih sportista. Tako Benfika danas u klubu ima petnaest Brazilaca, Sporting i Porto po osam, a Braga čak sedamnaest.
Globalni karakter fudbala uticao je i na praksu da mnogi od brazilskih igrača koji napuste državu uzimaju državljanstvo neke druge zemlje. To je toliko uzelo maha da je 2010. godine Sep Blater izjavio da „ako se ne obrati pažnja na uljeze iz Brazila, na sledećim svetskim prvenstvima svaka reprezentacija imaće timove pune Brazilaca”.
Koliko god ova izjava zvučala kontraverzno, činjenica da bogate zemlje sve više privlače sportiste iz Južne Amerike i u tome ne štede novac, navela je FIFA-u da zabrani da igrač nastupa za reprezentaciju neke zemlje, ukoliko u njoj nije proveo minimum pet godina.
Neke stvari su se do danas ipak promenile. Argentina sve više preuzima glavno mesto izvoznika fudbalskih talenata. U 2009. godini gaučosi su izvezli čak 1700 igrača, odnosno čak 300 više od Brazila koji je u toj godini izvezao 14% fudbalera manje nego prethodne. Jedan od razloga je svakako izuzetan napredak brazilske ekonomije koja je po nekim procenama već prešišala britansku. Ovo je omogućilo da potrošnja u fudbalu u Brazilu u 2010. godini skoči za 65% u odnosu na prethodnu, dok je u Evropi iste godine ovaj parametar doživeo pad od 25%.
Jedan od najperspektvinijih fudbalera na svetu, Nejmar, i dalje ne planira da pređe okean i zaigra u nekom od najjačih evropskih klubova. Igrača poput njega u Brazilu ima dosta. Ostaje nada da će oni uspeti da iskoriste izgrađene stadione i uteše ojađenu publiku plitkih džepova.
Vladimir Simović