Banke i političari su saučesnici u španskoj bankarskoj katastrofi – a građani će morati da plaćaju posledice. To je sramota, piše ogorčeno direktor portugalskog ‘Jornal de Negócios’, Pedro Santos Gvereiro.
Katastrofa španskog bankarskog sektora je osramotila ovu državu. Razlog za ovaj debakl jeste uporno građenje jednog mita, a ne ekonomija građena na činjenicama. Motiv za ovaj zločin prema „običnim špancima” jeste sprega između ljudi iz interesnih grupa u javnom i onih „zainteresovanih” iz privatnog sektora. Količina novca – kojeg je na taj način zaradila šačica „zainteresovanih”, zdušno učestvujući u ovoj sprezi i građenju jedne laži koju nude „običnim špancima” – ta količina novca, proporcionalno gledano na štetu koju su naneli španskom narodu – daleko je od valjanog i adekvatnog opisa. Učinjene krađe i prevare dovele su do negiranja i poricanja – do zarazne bolesti laganja svojim Špancima. Svi ti „zainteresovani” su neumorno i sistematski, smišljeno lagali. Svi oni, iz te male grupe „zainteresovanih”, koji su se okoristili od dilova sa Državom, neumorno lažući svoje građane – svoje poreske obveznike, koji ih plaćaju, i koji glasaju za tu šačicu….sve one koji plaćaju porez, pardon: sve te ljude.
Danas, jedino što možemo jeste da šapućemo o onome što se događa, o tome šta su ti ljudi, zapravo, činili iza naših leđa. Kuće su nam, napokon, pod hipotekom – a mi „Evropljani“ smo ti koji će platiti svu pričinjenu štetu. Kakva je, u stvari, razlika između jedne Grčke – koja je sve nas lagala o stanju svog budžeta i javnim finansijama – i španskih bankara, koji su nas lagali o pravom stanju i bilansima svojih banaka?
Španski problem više podseća na Irsku nego na naš portugalski problem, u smislu da je kriza banaka kod njih daleko veća nego što je to slučaj sa Portugalom. U Portugalu, nijedan od deset prisutnih problema još uvek nije prouzrokovao konačni krah sistema – izuzev što zemlja mora da ih kad-tad reši, sve odjednom. U Španiji, zlo potiče od incestuoznog odnosa između štedionica i regionalnih političkih institucija, uvezanih sa pucanjem mehura prenaduvanih nekretnina, u kojem je svako imao svog udela ali i koristi: banke od kredita, građevinarski sektor od građevinskog buma, trgovci nekretninama okoristili su se od procenta kroz proces kupoprodaje, država se okoristila ubiranjem poreza, a političke partije – pa, znamo kako su se okoristile – baš kao i vlada, od statističkog rasta BDP-a.
Prskanje “mehura nekretnina” i njegov učinak mogli su se jasno uočiti već pre oko dve godine. Ipak, i pored svega, svaki potez koji je Španija u te zadnje dve godine povukla bio je pogrešan: prethodna vlada Zapatera je bavljenje ovim pitanjem stavila ad acta, dok je aktuelna vlada Rahoja vrlo brzo izgubila svoju odlučnost i fokus.
Udruživanja, nestanci, zatvaranje filijala i ogranaka
Da se reagovalo pravovremeno i na pravi način, zlo je moglo biti ograničeno i izolovano samo na štedionice. Sada, ono preti da će se proširiti na sve velike španske banke: Santander, BBVA i La Caixa koje neće imati neke velike koristi čak ni od naizgled fascinantnih 100 milijardi evra, za koje se očekuje da vladinim planom budu u njih upumpane. Što je još gore, ova zaraza preti da će se preneti i na državni dug.
Razlika između Španije i Irske nalazi se u rešenjima koja su, svaka za sebe, odabrale. Irska je nacionalizovala štetu nanesenu od strane banaka, i to tako što će dugove banaka preokrenuti tj pretvorili u javni dug. Španci, pak, nastoje da postave ‘sigurnosni kordon’ oko kredita iz bankarskog sektora, a država će pozajmiti bankama 100 milijardi evra – koji, na taj način, postaju javni dug španskih građana. Sve ove mere imaju samo jedan cilj: sprečiti da problem banaka postane problem države.
Međutim, jasno je da su tih 100 milijardi evra, zapravo, deo španskog otkupa duga – ne bi li se banke, na taj način, izbavile iz svoj dugova. Ovaj otkup uključuje – doduše prećutno – i famozni program štednje koji se već realizuje. A ovaj će program postaviti španske banke pod nadzor ECB, Evropske Centralne Banke.
Banka Španije vrlo je daleko od izlaska iz ove očajne situacije putem štednje – tako daleko da je vlada Rahoja odbila ovaj program, prenoseći reviziju sistema na Ministarstvo ekonomije.
Evropske će banke zaraditi manje novca nego dosad. One će biti svedoci međusobnog spajanja, sopstvenog nestanka i zatvaranja svojih filijala, seče kadrova i otpuštanja, sa manje sopstvenih dugovanja ali i s manje sredstava za nove investicije, a listinzi njihovih bilansa biće puno kraći i oskudniji. Mi u Portugalu bi ovo trebalo da primimo k znanju, jer nam je sve to pred vratima.
Rekli smo već sve što imamo
A evo i par reči o tome kakav je Portugal uistinu: dobar učenik ima razloga za osmeh. Proces kapitalizacije privodi se kraju, a banke će ovog leta pokrenuti kapital, dosad neuporediv sa bilo čim na tlu Evrope. Treba napomenuti da je nešto od toga u javnom a nešto u privatnom sektoru – ali to je svojevrsno računovodstveno pitanje, koje zaslužuje prostor u nekom drugom članku.
„Kako smo uopšte sve ovo zamešateljstvo i igre međusobnog optuživanja uspeli da šutnemo pod tepih i ostavimo iza sebe?“, upitao se pre godinu i po predsednik Barclays banke, Bob Dajamond. Pitanje je preuranjeno. Kada kažemo da je bankarski sektor preuzeo politiku i političare kao svoje taoce – to je ono o čemu ponovo i ispočetka pričamo: govorimo o republikama dužnika i o monarhijama kreditora. Monarhije finansijera koji znaju sve i koji varaju političare – koji o finansijama i „pikantnim detaljima” iz sveta bankarstva ne znaju ama baš ništa.
A obe strane – kako finasijeri tako i političari – poseduju vrhunsku smelost. I nju iskazuju prema svim građanima i običnim ljudima. Građani će skončati plaćajući za katastrofalne greške obe ove strane, greške načinjene usled – kako cinično kažu baš obe te strane – ‘finansijske nepismenosti’. Da, oni koji su potkopali svoje državne budžete još za veoma dug niz godina koje predstoje, oni koji su na svoje građane navukli ovako teške i rigorozne mere štednje, terajući do samog kraja, goneći privatni i javni sektor do bankrota i ogromne nezaposlenosti – isti ti ljudi koji su nas doveli u ovu situaciju sada nam spočitavaju zbog našeg „nepoznavanja sveta finansija”. Bravo.
Ova kriza jeste definitivno kriza banaka. To je kriza koja je metastazirala, pretvorivši dugove banaka u dugove država. A „Evropljani“ su ti koji, najposle, najviše pate od posledica ove krize. To smo, zapravo, svi mi, obični građani „Evrope”. Tekovine demokratije su, usled ovakve situacije, i onako morale da obole: lažući, na primer, evropske institucije, kao što je slučaj sa Grcima i Grčkom. Ipak, laganje Grka pred evropskim institucijama jeste, u svom konačnom ishodu, daleko ozbiljnija stvar nego što je laganje pred ljudima: laganje koje su španski političari i bankari servirali svojim građanima. Dug banaka biće otkupljen. Banke će biti spašene.
A mi, šta ćemo im reći? Ništa. Već smo sve rekli. Napisali smo sve što se moglo napisati. Nije nam preostalo ništa drugo osim patnje. Kako se izbaviti iz ovog ponora?
preveo Milan Lukić
12. jun 2012,