Pogrešnim ponašanjem, Evropska centralna banka (ECB) i Evropska komisija guraju evrozonu ka njenom kraju i podstiču strah i paniku na finansijskim tržištima. Ako ne promene svoje ponašanje ove dve institucije biće odgovorne za samouništenje evrozone, kaže Paul De Grauve, profesor na London School of Economics i saradnik Centra za studije evropskih politika (CEPS) iz Brisela, i predlaže tri neophodna koraka za spašavanje evra.
Kako se kriza evra razvija pred nama, postaje sve očitije da je to samoizazvana kriza, koja je postala moguća zahvaljujući sistematskim lošem upravljanju evropskih lidera. Sada počinjemo da shvatamo da finansijska tržišta u monetarnoj uniji mogu da prisile pojedine zemlje da bankrotiraju uprkos tome što su njihove vlade voljne i sposobne da servisiraju dug. Dovoljno je da se ulagači uplaše da će biti nekih problema u plaćanju pa da se pokrene đavolska dinamika u kojoj se državne obveznice masovno prodaju, kreirajući tako iznenadni zastoj u likvidnosti i situaciju u kojoj je vladama nemoguće da servisiraju dug bez pomoći sa strane. Tako, strah i panika mogu u maniru samoizazvane kletve da zemlje odvedu u bankrot.
Strah i panika sada su pokretačka snaga u evrozoni, i one cepaju taj prostor na dva pola, gurajući jedne zemlje u lošu ravnotežu koju karakterišu štednja i recesija, i ostale ka dobroj ravnoteži koja njihovim vladama omogućava da se zadužuju gotovo bez ikakvih troškova. Pa ipak, ni danas Evropska centralna banka ne želi da prizna taj problem. Kao rezultat toga, njena strategija je i dalje sedi i čekaj. Zato je prošle godine čekala sve dok kriza javnog duga nije u velikoj meri ugrozila bankarski sistem, rizikujući da proizvede imploziju. Kad se verovatnoća takvog ishoda približila, ECB je odlučila da reaguje i omogući bankama obilje novca, mnogo veću sumu nego što je to bilo potrebno da se reagovalo na vreme.
Danas kad evrozona ponovo visi iznad provalije, ECB ponovo ostaje po strani čekajući da se situacija pogorša. Problem s ovom strategijom je u tome što ona nanosi ogromnu štetu i podriva poverenje investitora da evrozona može opstati. Sa svakom novom krizom egzistencijalni strah o budućnosti evrozone postaje sve intenzivniji. Ništa ne narušava stabilnost evrozone više od rastućeg straha da ona nema budućnosti. ECB, koja je jedina institucija koja može da smiri te strahove, ne radi ništa. Tako je egzistencijalnim strahovima dopušteno da sprovedu svoj spori posao podrivanja evrozone.
Evropska komisija je pokazala jednak kapacitet za pogrešno upravljanje krizom. Pod pritiskom zemalja poverilaca, i paničnih finansijskih tržišta zemlje evrozone su ubrzano sprovele mere štednje usred recesije. Kao rezultat toga, odnos između duga i BDP se povećao jer se BDP smanjivao po bržoj stopi od duga. Tako su zemlje završile sa većim dugom nego što su ga imale, što je opet izazvalo još više panike na tržištima. I tu se opet susrećemo sa pogrešnim shvatanjem onoga što se dešava. Preveliki dug se akumulira na strani juga,a prevelika akumulacija potraživanja na strani severa. Pravi odgovor bi bio da se prisile zemlje sa deficitima da smanje trošenje, a zemlje sa suficitima da povećaju trošenje (da bi povećale tražnju za uslugama i robama i podstakle rast BDP u zaduženim zemljama). Strategija Evropske komisije je da prisili zemlje sa deficitom da štede, bez nametanja simetričnih suprotnih mera zemljama koje imaju viškove novca. Kao rezultat, evrozona je okovana deflacijom (kontrakcijom kredita, smanjenjem tražnje što kao posledicu ima opadanje BDP i povećanje nezaposlenosti).
Ova strategija je osuđena na propast, jer oni koji su podvrgnuti deflatornom tretmanu pokazuju simptome odbijanja. To takođe dovodi do antagonizma i sukoba unutar evrozone. Južne dužničke države postavile su se protiv severnih zemalja poverilaca. Evropska komisija, koja bi trebalo da približava interese članica evrozone, naprotiv zastupa samo interese zemalja poverilaca. Umesto da bude faktor ujedinjenja u eurozoni, Evropska komisija doprinosi neslozi i sukobu.
Ispravan odgovor na krizu sastoji se od tri elementa, od kojih je svaki jednako bitan. Prvo, ECB bi trebalo da uskoči i zaustavi paniku i strah koji potkopavaju stabilnost evrozone. To može da učiniti tako što će najaviti da neće biti dopušteno da nivo prinosa na obveznice solventnih ali nelikvidnih članica evrozone (Španije, Italije, Portugalije i Irske) pređe određeni nivo (recimo,300 baznih poena iznad stopa koje važe za nemačke državne obveznice). ECB je jedina institucija koja to može garantovati, i koja može sprečiti širenje egzistencijalnog straha od propasti evrozone. Fondovi za pomoć, EFSF (European Financial Stability Facility) i budući ESM (European Stability Mechanism) imaju ograničene resurse, i ne mogu se obavezati da će moći da garantuju taj ishod.
Drugo, Evropska komisija bi trebalo da naloži i zaduženim zemljama i zemljama koje imaju suficite da treba podjednako da izvrše prilagođavanja. Za zemlje sa velikim deficitom, to znači štednju, ali rastegnutu na duže razdoblje.
Evropska komisija putuje u zadužene zemlje i propoveda im štednju, ali bi takođe trebalo da ide u zemlje sa viškom novca i pozove ih da zaustave pokušaje da uravnoteže svoje finansije u trenutku kada postoji rizik da evrozna kreće u recesiju. Evropska komisija trebalo bi da im kaže da su njihovi deficiti budžeta korisni i za njih i za celu evrozonu.
Konačno, fiskalna unija je ključ održivosti monetarne unije. Fiskalna unija je međutim dugoročan projekat. Malo je verovatno da se ona brzo može uspostaviti.
Ono što može biti učinjeno brzo je izdavanje zajedničkih evro obveznica. Ovaj pristup dao bi jasan signal tržištu da se danas čine nepovratni koraci ka fiskalnoj uniji što bi trebalo da umanji strah od destabilizacije i sloma unije.
Jasno je da još mnogi problemi moraju biti rešeni pre nego što evro obveznice postanu realnost ali bi svi gore navedeni koraci bar doprineli započinjanju tog procesa koji je neizbežan ako se želi zadržati evro.