Kritikujući planove štednje u svojoj kolumni u Njujork Tajmsu Pol Krugman kaže da je pravo vreme za štednju doba procvata ekonomije, a ne krize. U tom pogledu on se slaže sa Kejnzom, i dodaje da smanjenje potrošnje sada samo produbljuje depresiju, i da su mere štednje izgovor za nepružanje pomoći siromašnima.
Za razliku od vlade Španije, britanska vlada može vrlo jeftino da dobije kredite po niskim kamatnim stopama. Zašto ta vlada onda drastično smanjuje ulaganja i otpušta hiljade zaposlenih u javnom sektoru, umesto da pričeka da ekonomija ojača? To sam pitanje postavio brojnim pristalicama vlade premijera Dejvida Kamerona, nekima privatno, a nekima na TV-u, piše Krugman.
Kada svi štede zarade se smanjuju. Dok nam se prihodi smanjuju problem sa dugom se pogoršava, a ne poboljšava. „Nije ovo neka novost. Uvaženi američki ekonomista Irving Fišer je sve to objasnio još 1933. godine i dužničku deflaciju sažeo u jezgrovit slogan: Što više dužnici plaćaju, više duguju“. Po Krugmanu je nova kriza u evrozoni dokaz ove teorije. Sada bi, kaže on, kada privreda pokušava da vrati dugove, javni sektor trebalo da troši. On podseća da evropske države koje su se najbolje nosile sa krizom Austrija i Švedska imaju veliki državni aparat. Javni sektor je tu da zapošljava i da preko zarada pomaže potrošnju.
Krugman smatra da je u SAD i Velikoj Britaniji kriza iskorišćena da bi se ukidali socijalni programi, takozvanim „merama štednje“. Ove vlade, smatra on, više pomažu bogatima nego siromašnima a sve njihove mere nisu imale za cilj privredni oporavak nego pružanje izgovora za takvu vrstu politike.