U vreme promocije svoje nove knjige Pol Krugman u njoj – baš kao i u svojim skorašnjim kolumnama za NYT, govori javnosti da bi trebalo trošiti a ne štedeti. Takođe, on zastupa stav da mere štednje idu u korist bogatih a na štetu siromašnijih slojeva društva. Evo i zašto.
„Pravo vreme za štednju jeste doba procvata, a ne krize.“ Tako je pre 75 godina govorio Džon Majnard Kejnz – i bio je u pravu. Čak i ako imate dugotrajan problem s deficitom (a ko nema?) smanjenje potrošnje u vreme ekonomske depresije poražavajuća je strategija jer samo produbljuje depresiju. Zašto, onda, Velika Britanija radi upravo ono što ne bi trebalo?
Za razliku od vlade Španije i Kalifornije, britanska vlada može vrlo jeftino da dobije kredite po istorijski niskim kamatnim stopama. Zašto ta vlada, onda, tako drastično smanjuje ulaganja i otpušta hiljade zaposlenih u javnom sektoru, umesto da pričeka da ekonomija stane na noge? To sam pitanje postavio brojnim pobornicima vlade premijera Dejvida Kameruna, nekima privatno, a nekima na televiziji. Svi su se razgovori kretali istom putanjom: počeli bi lošom metaforom, a završili otkrićem skrivenih motiva. Loša metafora izjednačava dužničke probleme ekonomije s dužničkim problemima jedne familije. Porodica koja se jako zadužila, naime, mora da stegne kaiš. Ako se Velika Britanija jako zadužila – što i jeste, i ako se uglavnom radi o privatnom, a ne o javnom tj državnom dugu – zar ne bi trebalo da postupi na isti način? Ekonomija jedne zemlje, ipak, nije nalik porodici koja se zadužila. Javni dug, naime, uglavnom se tiče novca koji dugujemo jedni drugima, štaviše, dohodak uglavnom stičemo tako što jedni drugima prodajemo. Šta se, onda, dogodi ako svi odjednom smanjimo potrošnju u nameri da smanjimo dug? Svima opada prihod. Moj prihod se smanjuje jer vi manje trošite, a vaš se smanjuje jer ja manje trošim. Dok nam se prihodi smanjuju, problem s dugom se pogoršava, a ne poboljšava. Nije ovo neka novost. Uvaženi je američki ekonomista Irving Fišer sve to objasnio još 1933. godine tako što je „dužničku deflaciju“ sažeo u jezgrovit slogan: „Što više dužnici plaćaju, više duguju.“ Najnoviji su nam događaji, a naročito smrtonosni pad Evrope u štednji, na dramatičan način dokazali koliko je Fišerova ideja istinita. U ovoj priči pouka je jasna – kad privatni sektor grozničavo pokušava da otplati dug, javni bi sektor trebalo da postupi obrnuto i, dakle, da troši – kad već privatni sektor ne može ili neće. Budžet svakako treba izbalansirati – čim se ekonomija oporavi, ali sada nikako ne. Pravo vreme za štednju jeste doba procvata, a ne krize. Kao što sam već rekao, nije ovo nikakva novost. Zašto, onda, tolika vojska političara ustraje u merama štednje uprkos krizi? Zašto se ne predomisle, uprkos tome što im iskustvo potvrđuje ono što teorija i istorija odavno govore?
A baš u toj tački stvari postaju interesantne. Kad „predanim i savesnim štedišama“ kažete da im je metafora loša, obično krenu da se izvlače od tog svog zastupanja štednje, na primer, time što bi izjavili nešto tipa: „Ali, jako je važno da smanjimo obim državnog aparata.“ Obično se te izjave vezuju uz tvrdnje da “već i sama ekonomska kriza upućuje na potrebu da se vlada smanji”. Međutim, to očigledno nije istina. Pogledajte samo evropske države, koje su na najbolji način prebrodile krizu, i pri vrhu ćete naći velike državne sisteme kao što su Švedska i Austrija. A ako bi pak, s druge strane, bacili pogled na one zemlje kojima su se konzervativci divili pre krize 2008, čućete Džordža Ozborna, britanskog ministra finansija i tvorca aktuelne britanske ekonomske politike, kako Irsku opisuje kao „sjajan primer šta je sve moguće učiniti“. Francuski libertarijanski Institut i think-thank ‘Cato’ hvalio je, pak, nisku stopu poreza u Islandu, izražavajući tako nadu da će i druge industrijske zemlje „nešto naučiti na primeru uspeha Islanda“. Stoga, mere štednje u Velikoj Britaniji nemaju nikakve veze s dugom i deficitima, već s tim što panika oko deficita pokušava da se iskoristi za ukidanje socijalnih programa, a isto se događa i u Sjedinjenim Američkim Državama. Međutim, biću pošten pa ću reći da britanski konzervativci nisu ni izbliza toliko grubi kao njihove američke kolege. Nemaju ispade besa protiv “zla deficita” da bi – već u sledećoj rečenici – tražili izuzetne poreske olakšice za bogate (iako je Kamerunova vlada značajno smanjila najvišu poresku stopu). Osim toga, Britanci su opšte uzev daleko manje usmereni na pomaganje bogatima i kažnjavanje siromašnih nego Amerikanci. Međutim, političko usmerenje im je isto, baš kao i bazična neiskrenost u sprovođenju mera štednje.Najvažnije je pitanje: hoće li neuspeh mera štednje u ekonomskom oporavku dovesti do „Plana B“? Možda i hoće. Mada, pretpostavljam da taj plan i neće biti nešto, čak i ako ga budu zvanično promovisali. Ekonomski oporavak, naime, i nije bio cilj – mere štednje uvedene su radi iskorišćavanja, a ne rešavanja krize. Tako je nekad bilo – a tako je i danas.