Turistička groznica seli se i u siromašna ribarska sela na jugu Indije, gde sve više stanovnika svoju zlatnu ribicu umesto na pučini traži u razvoju ugostiteljstva na obali. Ovo je priča o jednom takvom selu i njegovim stanovnicima, koji su pred odlukom kako da želju za boljim životom pomire sa očuvanjem svoje tradicije i kulture.
Kao u bajci o zlatnoj ribici, život Gajnana Kubala iz indijskog ribarskog sela Tarkarlija počeo je da se menja gotovo preko noći. Živeo je krajnje skromno od ribolova do pre nekoliko godina, kada mu je lokalna turistička organizacija ponudila da poveze turiste, znatiželjne da posmatraju jata delfina koja se oko Tarkarlija mogu videti gotovo svakog dana. „Nisam znao koja je svrha njihovog puta“, priseća se Kubal. „Kada smo se malo odmakli od kopna, turisti su počeli da viču: delfin, delfin! Video sam gaada maasa kako iskače i uskače u vodu, ali nisam obraćao pažnju jer je to ovde uobičajeno“. Nakon što je dovezao turiste na obalu, ostavili su mu 500 rupija napojnice. Šokirani Kubal je odmah otišao u turistički biro da bi ispravio „grešku”, ali su mu objasnili da je novac njegova nagrada što je turistima omogućio da vidi delfine. „Tada sam naučio da je gaada maasa ustvari delfin i da su turisti opčinjeni njima. Za nas, ova riba predstavlja dosadu jer nam kida mreže”. Vremena su se promenila i sada Kubal deli vizit karte na kojima reklamira svoj turistički brod i ture za posmatranje delfina.
Selo Tarkarli je jedno od preko tri hiljade sela na indijskoj obali, u kojima živi više od 10 miliona ribara. Međutim, iako je Indija treći izvoznik ribe u svetu, prema procenama Organizcije Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu, većina ribarskog stanovništva je na granici siromaštva ili ispod ove granice, zbog tradicionalnog načina ribarenja koji ne donosi zaradu. Takav je slučaj i u Tarkarliju i drugim ribarskim mestima na jugu indijske države Maharaštre, u regionu Konkan koji se prostire od Bombaja na severu do granice sa Goom. Smešteni u hladu visokih palmi i šuru drveća, sela poput Tarkarlija izgledaju identično kao i pre sto godina – kuće napravljene od blata, palminog lišća, negde opeke, i ribarski brodovi čiji se način gradnje nije promenio već vekovima, kao ni onaj za lovljenje ribe.
Tradicionalne ribarske zajednice na obali Arapskog mora u Indiji razvijale su se drugačije od ostataka Indijskog podkontinenta. Njihov život je u potpunosti zavisio od mora, koje im je oblikovalo kulturu, društvene i ekonomske odnose. Bez obzira na religijske razlike, meštani i dalje veruju da je Majka More ta koja određuje njihovu sudbinu i da li će ulov biti dobar ili loš. „Ako nema ribe nekoliko dana, to znači da je Majka More ljuta na nas iz nekog razloga”, kaze ribar Lobo dok se priprema sa ostalima da zaplovi na otvoreno more. On objašnjava da ribarenje za njih nije posao, več način života, što podrazumeva da se ulov deli među meštanima, a ako nešto preostane prodaje se na lokalnoj pijaci za simboličnu sumu. Samo retki mehanizovani brodovi upošljavaju ribare za dnevnicu ili platu, a njihovi vlasnici uglavnom su pridošlice, koje su ovde sa namerom da se profesionalno bave ribarstvom.
Malterisanje u raju
Međutim, poslednjih dvadeset godina, sa uvođenjem železnice, region Konkan se postepeno pretvara u turističku oazu i, kako kažu meštani, sve je manje onih koji i dalje žele da budu samo ribari. Tim pre što indijska turistička industrija doživljava ubrzani rast, koji podstiču potrebe sve brojnije srednje klase u ovoj zemlji ali i povećan broj stranih turista – sve ovo zahvaljujući naporima indijske vlade u promociji kulturološke raznovrsnosti i prednosti koje reklamira kroz marketinški koncept „Incredible India”. Međunarodni Savet za razvoj trgovine i turizma je procenio da će Indija u periodu od 2009. do 2018. prerasti u svetski centar turizma, što će se značajno odraziti na njen ekonomski rast. Već sada turizam doprinosi sa preko 6% u nacionalnom BDP, a zaposlenost u turističkom sektoru čini 8,78% ukupne zaposlenosti u Indiji.
Jedan od glavnih turističkih nedostataka su smeštajni kapaciteti, te se u svim delovima Indije ubrzano radi na izgradnji infrastrukture za nadolazeće turiste. Sa druge strane, turisti u potrazi za neotkrivenim plažama – umesto poznatih, ali prenatrpanih turističkih destinacija poput Agre, Delhija, Goe i Radžastana – sve rađe biraju skrivene rajeve kao što je seoce Tarkarli. Njegova plaža je glavna atrakcija ovog mesta: prostire se u dužini od osam kilometara, sa belim peskom i prozirnom vodom punom korala i riba, kroz koju se, ako je dan bez oblaka, može videti morsko dno i na dubini od šest metara. Ovde nema telefona ni interneta; nema ni kafića, suncobrana niti bilo čega drugog što podseća na već odavno komercijalizovane turističke destinacije. U selu retko ko govori engleski jezik, ali sve je više ribara koji ostavljaju zanat svojih predaka da bi sa rukama u malteru krenuli u gradnju hotela, kućica, paviljona i drvene skalamerije za turiste. Njihov san o zlatnoj ribici nije više ne pučini već na obali, na kojoj žele da postanu hotelijeri.
„Svake godine, barem jedna porodica odustane od ribarskog posla i izgradi hotel, kuću ili dodatne sobe za svoje goste”, kaze Markos, koji sa Lobom svakodnevno odlazi na more.
Santoš Matarđi Bondeka je jedan od onih koji su se preorijentisali na turizam. Ovaj tridesetopetogodišnjak bavi se ribarstvom od svoje desete godine. Kao i njegovi preci, jedini život koji je mogao da zamisli je bio onaj na moru, i mreža puna ribe. Ali, već nekoliko godina on se svake zime priprema za turističku sezonu. U svom dvorištu je izgradio dve kuće od palminog lišća i još jednu od opeka, a na terasi svoje kuće improvizovani restoran sa tri stola. Ove tri objekta sada izdržavaju njegovu porodicu, pa više ne mora svakodnevno da se oslanja na more i da zavisi od ulova.
„I dalje idem na more svakog dana jer je riba jedina hrana koju jedemo, ali i gosti moraju da jedu”, kaze Santos dok čisti mrežu. U vreme novogodišnjih praznika, kada najviše turista posećuje Tarkarli, strancima izdaje kuću od palminog lišća za 10 evra po danu, a domaćim gostima duplo jeftinije. Ostatak godine cene su niže i kreću se od dva do pet evra po danu. Ovako zarađen novac planira da uloži u izgradnju više kućica u dvorištu.
Sa druge strane jastuka
I drugi ribari razmišljaju da krenu Santošovim stopama. Endrjus je bio ribar ceo život, ali, kako kaže, mnogo se toga promenilo u poslednjih deset godina. „Uvek sam mislio da će ribe biti zauvek. Ali, kad sada odemo na more vraćamo se praznih mreža. Zato neki odlučuju da se okrenu drugom biznisu – hotelijerstvu, jer više nema ribe, ponekad čak ni da se prehrani porodica”, žali se Endrjus, koji ne isključuje mogućnost da i sam promeni zanimanje.
Poslednjih nekoliko godina Korporacija za razvoj turizma Maharaštre je počela sa edukacijom ribarskog stanovništva o prednostima turizma. Otvorila je nekoliko državnih hotela i odmarališta na obali Tarkarlija, koji su svake godine maksimalno popunjeni tokom velikih praznika poput Nove godine, Holija, ili Divalija. „Naš plan je da iskoristimo bogate prirodne resurse i lepotu kako bi se poboljšala ekonomija Konkan obale. Lokalno stanovništvo treba da bude uključeno u razvoj, pa smo neke od njih već obučili da postanu podvodni vodiči i da organizuju ture po moru. Oni poznaju more i dobri su plivači”, kaze Amit Kulkarni iz KRTM. Ipak, neki su imali poteškoća da se priviknu na nova zanimanja, kao Jatin Methar: „Kad bih na dnu mora spazio skupu jestivu ribu poželeo bih da je upecam, ali nisam više ribar i ne treba da razmišljam na taj način.”
Ali san o zlatnoj ribici ima i svoju drugu stranu, na koju upozoravaju stručnjaci za održivi turizam Oxford Brookes Univerziteta. Njihove studije pokazuju da su sela u indijskoj državi Goa, na granici sa Maharaštrom – zbog naglog razvoja turizma – suočena sa izumiranjem svoje tradicije i kulture. Poučena ovakvim iskustvom, i sela poput Tarkarlija će morati da odluče da li će u želji za brzim razvojem prihvatiti rizik da izgube svoj identitet i pretvore se u puka odmarališta na plaži.