Ovaj gradić je severoistočna spavaonica Madrida i predstavlja simbol ludosti španskog građevinskog sektora, koji danas razara bankarski sektor Španije. Prema programu državne otplate, Piozu će trebati hiljade godina da isplati svoje poverioce.
Blokovi kuća – nekih svetlo bež, drugih od crvene opeke – gotovo da nimalo ne narušavaju siluetu dvorca iz XV veka u daljini. Kružni put vodi u Pioz u regionu Gvadalahare, oko 55 kilometara severoistočno od Madrida, sa oznakama upozorenja na opasnu raskrsnicu, i pokazujući na široki put koji vodi ka stambenom naselju. Svaki čas pored puta iskrsavaju kuće sagrađene u doba ‘stambene groznice’.
Traskastiljo, El Boske del Enares, Valkastiljlo, Las Suertes, Montealto, La Arboleda, Los Čarkuiljos, Madrebuena, Gaj…. Polovina ih je poluprazna. Slične su scene i u drugim oblastima Španije. Ono što Pioz ipak čini posebnim je to što je najzaduženiji gradić u zemlji. Prema rečima gradonačelnice Amelije Rodrigez iz konzervativne Narodne partije, ova varošica ima dug ne manji od 16 miliona evra, koji opterećuje budžet od dva miliona evra.
7,058 godina
Usred krize koja iz dana u dan pogađa Španiju, Pioz je mali primer neuspeha razvojnog modela koji je u ovoj zemlji prevladavao poslednjih nekoliko decenija. Selo koje je sredinom devedesetih imalo manje od 1.000 stanovnika uložilo je milione u nadi da će postati spavaonica za 25.000. To se nikada nije dogodilo. Danas Pioz ima 3800 registrovanih stanovnika i ogromnu rupu u finansijama.
Činjenica da je označen kao najzaduženiji grad u Španiji, i to po priznanju sopstvene gradonačelnice, većinu stanovnika nije oduševila. U stvari, mnogi se pitaju šta je Ameliji Rodrigez trebalo da bude toliko precizna i otvorena u iskazivanju duga svog mestašceta, za čiju otplatu treba 7,058 godina, kroz državni plan ‘Plan de Pago a Proveedores’ (Plan plaćanja prema dobavljačima) – na šta je, inače, aludirao i državni sekretar za javnu upravu Antonio Beteta, koji se pritom čuvao da direktno spomene njegovo ime nazvavši ga samo „jednim gradom u Gvadalahari”. On je veoma brižljivo pazio da ipak nigde eksplicitno ne kaže o kome je reč.
„Ne kažem ni da je to taj grad – niti da bi mogao biti“, pojašnjava gradonačelnica Pioza, ozbiljno skoncentrisana na intervju uz opasku da je „bolesna od intervjua“ i vrlo zauzeta. Amelija Rodrigez, 45, crnka kratke kose obučena u tamne pantalone i ružičastu bluzu, čini se veoma svesna prašine koju je podigla njena izjava.
„Slažem se da to nije dobro za grad, ali šta da radim, da ćutim? “ To ne bi bilo u skladu sa manirima gradonačelnice Rodrigez, koja iza sebe ima više od dve decenije iskustva u opštinskoj politici. U julu 2011, nedugo nakon što je izabrana za gradonačelnicu, poslala je cirkularno pismo svim lokalnim samoupravama, u kojem je izložila bezizlaznu situaciju u finansijama svog mesta.
„Evo računa „, kaže ona, pokazujući na gomilu belih fascikli naslaganih na polici u njenoj kancelariji. Dugovi se penju na stotine hiljada evra, za nabavke, održavanje, uličnu rasvetu, konsultante za urbano planiranje, čišćenje škola i neplaćene račune za lokalni bazen.
Odaberite između borbe s bikovima i školskog grejanja
Za ovu potonju stavku, prema Rodrigezovoj, isplaćeno je samo 300 hiljada evra, a račun s kamatama premašuje milion evra. Suočena s računima i dugovima, “ove godine morala sam da otkažem borbe bikova – trebalo je birati između borbi i grejanja škole zimi“, kaže gradonačelnica, tvrdeći kako njen prigovor nije političke prirode. „Nebitno da li je vlada pod mandatom PSOE ili PP, radi se o tome da li u glavi imate barem pola mozga koji će vam ispravno funkcionisati“ kaže ona, aludirajući na Emilija Rinkona, prethodnog gradonačelnika.
Rinkon, gradski savetnik ispred partije Regionalista Gvadalahare, od 1999. i gradonačelnik sve do poslednjih izbora 2011, prvo u “grupaciji nezavisnih”, a zatim sa PSOE, strastveno brani svoju administraciju protiv „laži“ njegove naslednice. Za početak, skresao je realni dug na pola. „Planom prilagođavanja usvojenim na plenarnoj sednici bilo je priče o 5,4 miliona evra koji su 80 posto duga, ili oko 8.000.000 € – ne postoji ništa takvo kao što je dug od 16 miliona evra.“
Bivši gradonačelnik, koji je radio u građevinarstvu a sada je bez posla, jedan je od dva socijalistička većnika grada Pioz nakon rascepa u stranci i stvaranja ‘Ciudadanos por el Cambio’ (CUC, ‘Građani za promene’), koji su osvojili četiri mesta u Veću i, po ovom pitanju, s njim napravili zajednički front. „Gradonačelnica samo govori o računima, ali ih ne pravi. Već godinu dana pitamo možemo li da razgovaramo sa revizorom ali do sada nismo uspeli“, kaže telefonom Vladimiro Pastor, CUC-ov PR u gradskoj većnici.
Veliki deo gradskog duga potiče od postrojenja za prečišćavanje vode, izgrađenog nakon usvojene šeme planiranja tokom 2003. Račun za to, u iznosu od oko 5,5 miliona evra, bio je pod ingerencijom pokrajinske vlade u ostavci. Zašto to nije učinjeno postupno, u fazama? Za građevinsku industriju bilo je to vreme izobilja. Od kasnih devedesetih, „uloga i značaj birača udvostručavaju se na svakih tri ili četiri godine“, kaže Pastor.
Zastoj oko svih projekata
I Gradska uprava kolektivno pere ruke od ovog slučaja. „Razmišljali smo o izgradnji oko 7.000 domova kako bi se smestilo oko 25.000 naših stanovnika“, žali se 49-togodišnji Rinkon u baru ‘Los Kazadores’, kojeg vodi jedan član njegove familije. „Ljudi iz Madrida i oko putnog koridora kod Enaresa dolazili su ovde kako bi kupovali kuće. Tako smo mogli da pridobijemo još najmanje 10.000 novih registrovanih birača.“
Urbanistički plan se nadovezivao na infrastrukturni plan: voda, kanalizacioni kolektori, rasveta. „Ulaganje od 12 miliona evra, od čega je 8 miliona već bilo uplaćeno“, rekao je Rinkon. Plan je uključivao i bazen, kulturni centar i dom zdravlja, kao i sve ono neophodno za populaciju od 25.000 ljudi. Ali, u leto 2007. vetrovi su naglo zaduvali u drugom smeru. „Građevinski preduzetnici zamrzli su gradnju kad su videli da prva faza prodaje nije prošla uspešno“, priseća se bivši gradonačelnik. Tako je došlo do zastoja u svim projektima.
„Ipak, grad je od svega toga imao koristi. Od bazena i doma zdravlja, koji su nekada bili samo štalski prostor, do kulturnog centra, koji ima biblioteku i vrlo lepu svečanu salu.“ Emilio Varela, vlasnik pekare kojoj su ovi prazni nedovršeni objekti u prvom komšiluku, kaže da je zaprepašćen svim ovim kontroverzama u Piozu: iako je biblioteka već mesecima zatvorena jer je bibliotekar uzeo bolovanje, a potpuno novi dom zdravlja otvoren je samo u jutarnjim satima – za hitne slučajeve pacijenti ima da se voze do susednog gradića Čiloečes.
Ipak, kulturni centar ‘Servantes’ i dalje dobro funkcioniše, kaže Varela – oni su, napokon, pomogli da se svi mi u uvežemo u jednu kompaktnu celinu – većina stanovnika našeg grada dolazi sa strane. I, premda još uvek sanjaju neostvarenu kvotu od 25.000 stanovnika, sadašnji žitelji sačinjavaju samo mali deo onih u čije ime je planirani novac pozajmljen.