Uprkos raširenom nezadovoljstvu, na Balkanu nisu zabeleženi veliki socijalni nemiri i demonstracije, pre svega zbog raširene apatije a zatim i zbog toga što njihov skromni budžet popravljaju poljoprivreda i oslanjanje na širu familiju. Ali koliko dugo će to biti i tako i da li će u slučaju nemira, izazvanih daljim produbljivanjem evropske a samim tim i ekonomske krize u regionu, uslediti nemiri, koje EU zabavljena svojim problemima neće imati kad da rešava, piše u svom blogu za The Economist Tim Džuda oslanjajući se na poslednju ekonomsku analizu stanja na Balkanu, koju je napravio Economist Intelligence Europe, sestrinska grupacija The Economist.
U posljednjih desetak godina istraživači javnog mnjenja pitali su ljude na Balkanu svako zamislivo pitanje. Ali kada su izvačili zaključke bili su gotovo iznenađeni onim što su našli, uprkos tome što su im ljudi dosledno govorili jedno te isto. To jest, da se u celini, a sa izuzetkom Kosovara i Albanaca koji su uglavnom mlađi, a s tim ide i više optimizma, većina ljudi na Balkanu oseća prilično jadno.
Oni su zabrinuti za radna mesta, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje svoje dece i penzije. Ove teme ih zaokupljaju mnogo više od etničkih razmirica ili želja da zauzmu tuđu teritoriju za koju veruju da je nepravedno prešla u ruke suseda.
Većina ljudi ima dobar razlog da se osećaju tako u vezi sa ekonomijom. Kao što je Laza Kekić iz Economist Intelligence Unit, sestrinske organizacije The Economista, rekao na nedavno održanoj konferenciji u Sofiji, balkanske ekonomije uvek su bili siromašnije od svojih zapadnih i severnih suseda. Oni su napredovali samo kada su te privrede napredovale i trpeli su kada je tim privredama išlo loše. Sadašnja kriza nije izuzetak.
Jedna analiza EIU objavljena ove nedelje napominje da su balkanske tranzicijske ekonomije, što znači Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Rumunija i Srbija „pretrpele najviše tokom globalne recesije od 2008-09. BDP na Balkanu je smanjen za 5,2 posto u 2009, a recesija je je trajala i u 2010, uz prosečni pad BDP od 0,4 posto“. To je delom zato što je Rumunija, najveća ekonomija na Balkanu, vukla prosečne rezultate na dole.
Prošle godine većina zemalja bivše Jugoslavije i Albanija, su ustvari, zabeležile skroman rast. Srpski BDP je porastao za 1,6 posto. Makedonija je porasla za 3 posto, BDP u Bosni za 1,2% i Crnoj Gori od 2,2 posto. Ove godine međutim, predviđa se da će stope BDP padati. Hrvatska privreda je stagnirala u 2011, a očekuje se da će u 2012 opasti za 0,6 odsto.
Dok bi neke zemlje bile oduševljene čak i skromnim rastom, glavni problem za Balkan je nedostatak radnih mesta. U Srbiji, najvećoj zemlji na zapadnom Balkanu, nezaposlenost je u novembru 2011 bila 24%, što je porast od 10 posto u poređenju sa ciframa od pre četiri godine. U Bugarskoj nezaposlenost ostaje na relativno skromnih 11 posto, ali samo zato jer Bugari, za razliku od ne-EU balkanskih suseda, imaju mogućnost da se presele u druge zemlje EU u potrazi za poslom. Veruje se da milion Bugara radi u inostranstvu, od čega je 600.000 u Španiji.
Sve balkanske ekonomije su blisko povezane sa evrozonom tako da je pad potražnje u njoj težak udarac za sve te ekonomije. Na primer, u januaru je US Steel vratio privatizovanu smederevsku železaru u Srbiji Vladi za jedan dolar zbog pada potražnje za svojim proizvodima. Smederevska železara zapošljava 5.400 ljudi.
Međutim nije sve tako loše. Srbija je zabeležila porast direktnih stranih ulaganja, a ima nekih ranih znakova da bi Hrvatska mogla imati fantastičnu turističku sezonu. Ipak, signali za alarm su tu, osobito u zemljama povezanim sa grčkom privredom i nešto manje anemičnom italijanskom. U EIU kažu da Crna Gora, Makedonija, Bugarska i Albanija izvoze između 10-12% svoje robe u Grčku.
„Što se doznaka tiče, Albanija je najizloženija, jer oko dve trećine migranata u Grčkoj su iz Albanije. Makedonija, Srbija i Bugarska su najranjivije kad je reč o stranim direktnim ulaganjima. Grčke banke ćerke u regionu su značajan izvor nestabilnosti jer je udeo grčkih banaka na tržištima u jugoistočnoj Evropi oko 20%“.
Gde god da putujete po regionu, ljudi će vam reći da se živi teško. Prosečne plate su 491 € u Crnoj Gori, 360 u Srbiji, a na sličnom nivou su i u drugim zemljama. Za razliku od toga cene su visoke i rastu, osobito za komunalije. Uz „poniranje prihoda, rastuće siromaštvo i nezaposlenost, političke posledice toga i nivo socijalnih nemira u regionu su veoma malih razmera“, navodi EIU. Kako se to može objasniti? EIU vidi tri faktora na delu.
„Prvo, region uživa neke prednosti ekonomske zaostalosti, a to utiče na ublažavanje uticaja krize na stanovništvo. To se pre svega odnosi na velike poljoprivredne sektore i važnu ulogu šire porodice u životu pojedinca. Drugo, propast tradicionalne levice i sindikata u većini zemalja u regionu znači da ima malo društvenih i političkih snaga koje mogu da se organizuju i vode masovne demonstracije. Konačno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je apatija rasprostranjena i domanantna, što sigurno ne doprinosi širenju društvenog aktivizma.“
Veliko je pitanje da li je to održivo. „Jesmo li samo svedoci zatišja pred oluju, koja će se raspaliti sa pogoršanjem ekonomske situacije i u evropskim i u balkanskim privredama, i to u vreme kada je jedini faktor koji može da stabilizuje situaciju nna Balkanu, EU, usred vlastite krize?“, pita EIU. Ekonomska budućnost Balkana u velikoj meri zavisi od sudbine evrozone.