Protekle sedmice nad Agrobankom je otvoren stečajni postupak, dok je Beogradska berza nakon privremene suspenzije, trajno isključila ove hartije sa organizovanog tržišta. Bila je ovo poslednja klapa u neveseloj storiji o drugoj po veličini domaćoj banci u kojoj država ima izražen interes, ali će se posledice ovog slučaja još dugo meriti ponajpre u količini valutnih jedinica koje nikada neće preći horgošku granicu.
Inostrani portfeljni investitori, osim što će se do krajnjih instanci boriti za svoja vlasnička prava, pronosiće i loš glas ovdašnjeg tržišta, dok će strogo gledano unutrašnje posledice biti podjednako teške: građani će platiti saniranje ove štete, dok se indirektne posledice u vidu sve skupljih kredita teško mogu sagledati.
Iako bi bilo krajnje logično i više nego opravdano, teško je verovati da će se iz ove situacije izvući pouke, ponajmanje alocirati krivica i odgovornost. U svakom slučaju, sumorne slike koje čine ovdašnji ambijent neatraktivnim ostaće i dalje da vise, dok će njihova ozbiljna restauracija verovatno sačekati neka druga vremena.
Sistem javnog izveštavanja je u nimalo zavidnom stanju – Kvalitet javnih informacija u nekoj ekonomiji od velikog je značaja za njen rast i razvoj, iz prostog razloga jer omogućava temelj za donošenje odluka i efikasnu alokaciju kapitala. Ukoliko tržišni učesnici nemaju na raspolaganju verodostojne finansijske izveštaje, statističke podatke i ostale važne kvantitativne informacije, gotovo je nemoguće donositi valjane poslovne odluke.
A kakva je situacija po ovom pitanju u ovdašnjoj ekonomiji najbolje svedoči afera sa državnom statistikom po pitanju kretanja BDP-a u prvoj kriznoj godini koja sve do današnjeg dana nije razjašnjena. Tadašnji pad od 3,1 odsto, pojedini ugledni ekonomisti procenili su na dvostruko veću stopu, ali je čitav slučaj ostao samo na višednevnoj verbalnoj raspravi.
Verodostojnost finansijskih izveštaja nije ništa manje značajna. Ove informacije država koristi kao osnovu za prikupljanje prihoda (naplata poreza na dobit), dok se na njima u velikoj meri baziraju investicione odluke portfeljnih investitora. U ekstremnim slučajevima kao što je aktuelni sa Agrobankom, finansijski izveštaji koje su verifikovali revizor i Narodna banka u potpunosti su bili obmanjujući za investitore i teško se mogu podvesti pod tržišni rizik kako državni zvaničnici ovih dana spočitavaju akcionarima.
Država se nemarno odnosi prema svojoj imovini – Činjenica da država nije dobar preduzetnik i da lošije upravlja imovinom od privatnih vlasnika, odavno je poznata stvar koju teško mogu negirati i ovdašnji veliki zagovornici značajnije uloge države u ekonomiji. U društvima koja nemaju dužu tradiciju tržišne ekonomije i razvijenih institucija, posledice nezgrapnog delanja države po pravilu bivaju daleko teže, a ovdašnji primeri najbolje daju potvrdu ove teze.
Veoma često, u ovim slučajevima, uopšte se ne radi o lošoj nameri državnih činovnika već je reč o sistemu posticaja koji sasvim drugačije funkcionišu u privatnoj firmi. U državnim kompanijama formalni nosioci funkcija teško da će ikada biti pozivani na odgovornost, dok će se predstavnici privatnog kapitala od prvog do poslednjeg momenta brinuti za rezultate jer će pre ili kasnije uslediti momenat podvlačenja crte od strane vlasnika.
Stoga, nemarnost države kao najvećeg akcionara Agrobanke nije previše iznenađujuća, kao ni neodgovorni postupci ovog vlasnika petine akcija nakon eskalacije krize kada je bojkotovano održavanje vanredne skupštine akcionara.
Ni posle dekade tranzicionih napora nemamo stabilne institucije – Pitanje razvoja institucija je svakako ključna tačka procesa tranzicije i glavna karika u krajnjoj konsolidaciji tržišne demokratije. Nosioci izvršne vlasti nemali broj puta, sa manje ili više dobrom namerom, uzurpirali su službena ovlašćenja u potpunosti negirajući neprikosnovenost institucija. Svojom doslednom i principijelnom politikom Centralna banka je godinama predstavlja najnezavisniju i najzdraviju domaću instituciju, ali su aktuelna dešavanja sa Agrobankom pokazala da je i ova institucija bolećiva prema pojedincima iz svojih redova i ne baš spremna do kraja braniti postulate na kojima je osnovana.
Nerazvijeno tržište akcija ne obezbeđuje efikasnost upravljanja – U razvijenim tržišnim ekonomijama, sa efikasnim tržištem kapitala, diversifikovano vlasništvo ne predstavlja problem u obezbeđivanju efikasnog upravljanja kompanijama. Štaviše, ove korporacije prestavljaju najbolji model u ostvarivanju poslovnih ciljeva.
Menadžeri korporacija, izabrani od strane akcionara, veoma su zainteresovani za ostvarivanje poslovnih ciljeva koji se u krajnjoj liniji mere uvećanjem vrednosti kompanije. U slučaju nemara na nivou uprave, sledi pad vrednosti akcija što neminovno dovodi nove vlasnike koji smatraju da se postojeći resursi mogu bolje oploditi; naravno, sa novom upravom na čelu.
Na nerazvijenim tržištima kapitala, gubi se svaka veza između rada uprave i tržišta akcija, te stoga preovlađuju strateški investitori odnosno ulagači koji nastoje pribaviti u najmanju ruku kontrolni paket akcija, a najbolje stoprocentno vlasništvo. Ovome u velikoj meri kumuje ovdašnja nestalna i nepredvidiva regulativa koja prosto motiviše investitore na zaokruživanje vlasništva, premda bi u slučaju kontrole kompanije sa nekoliko desetina procenata akcija ne bi imali zarobljen značajan kapital.
Berzanska cena akcija nije uvek u valjanoj korelaciji sa kvalitetom uprave – Pre samo pet godina, akcije Agrobanke vredele su 50.000 dinara, dok je tržišna vrednost ove kompanije premašila 350 miliona evra. Očekivanja tržišta (istina, ne samo za ovu akciju) bila su prevelika, gotovo nestvarna, ali ovakva situacija nije mogla biti održiva na duži rok. Ovo stanje moglo je biti postojano samo u onoj meri u kojoj su nadolazili novi investitori koji su verovali u još više vrednosti akcija. Dakle, tipična piramidalna shema prikrivena u formi akcionarstva, na nerazvijenom i plitkom tržištu koje je zapljusnuo veliki talas kapitala.
Teško je reći da su astronomske vrednosti akcija bile barem delimično posledica kvalitetnog rada uprava akcionarskih društava. Štaviše, neke od njih koristile su ovakvu situaciju da se razmahnu u sprovođenju poslovnih poteza, oslanjajući se na slepu podršku akcionara. U slučaju Agrobanke, državni zvaničnici su u potpunosti bili zaslepljeni ondašnjom špekulativnom vrednošću banke da su joj natovarili breme otkupa državnih akcija što je bila uvertira u slom ove bankarske ustanove.
Splet ovih događaja, umesto pedesetak miliona evra u državnom budžetu, uz krajnju privatizaciju ove banke, pet godina kasnije doneo je krupnu aferu koja je za sada građane koštala 85 miliona evra, sa neizvesnom gornjom granicom budućih troškova.
Nenad Gujaničić, glavni broker Sinteza Invest grupe
tekst napisan za julski broj