Kada bi nenadmašni kremonski graditelj violina Antonio Stradivari kojim čudom oživeo, sigurno bi bio zaprepašćen koliko su nove tehnologije promenile svet kakav je poznavao. Ipak, verovatno bi bio još zatečeniji što u ovakvom svetu, u kojem se poslovni uspeh meri proizvodnjom u milionima primeraka, njegovo umeće graditeljstva i dalje predstavlja ideal. Kako se od potrage za idealom može živeti u Srbiji, štošta bi mu rekli graditelji violina Jan Nemeček i Miodrag Bogić. Pre svega: da im je od novca važnija ljubav prema muzici, u koju je umešana cela porodica, ali od koje ta porodica treba i da prihoduje i namiri svakodnevne troškove koji ne haju za ljubav.
Jan Nemeček živi i radi u Kovačici i naslednik je graditeljskog umeća strica Đure koji je bio samouk. Strast za graditeljstvom prikrala se porodici 13. decembra 1945. godine kada je Janov deda svom najmlađem sinu Đuri kupio violinu „koja je bila basnoslovno skupa“. Zbog Đurine ljubavi prema muzici „deda je prodao dva lanca zemlje i svinje“, priseća se Jan Nemeček koji je, nakon završene muzičke škole i radeći kao pedagog u školi u Kovačici, i sam želeo da ima ručno izrađenu violinu. Od koga bi je poručio ako ne od strica? Ali, ovaj je obećenje stalno odlagao, pa je Jan rešio da se sam okuša u graditeljstvu. Od strica je pozajmio alat i elementarna znanja, ali ova ljubav je dobila na zamahu tek kada se pojavila nova – buduća supruga Eva „čiji su roditelji radili u Nemačkoj i koji su zaslužni za najbolju literaturu koju sam tada mogao da priuštim. Svaki naš odmor provodili smo kod njenih, i tako sam se povezao sa nemačkim majstorima i počeo sa ozbiljnim izučavanjem violinarstva”.
Nemeček je usavršavao svoju veštinu i kod čuvenog lajpciškog stručnjaka Rudolfa Barta i u saradnji sa profesorkom Lidijom Paržik, ćerkom čuvenog kraljevskog graditelja violina Karla Paržika, koji je nekada imao radnju u Beogradu. Barta je, kaže, sreo u parku u Temišvaru, u koji je otišao jer je čuo da tamo violinska kutija i gudalo mogu da se kupe za pola kilograma “Vegete”, dok je Paržikova našla njega u Kovačici zahvaljujući članku objavljenom u štampi. Od 1979. do danas izradio je mnoštvo violina. Mnoge je poklonio nadarenim đacima, a na nekima su svirali velikani poput Tripa Simonutija ali i Ilije Marinkovića. Ima i običaj da sa čuvenim violinistom Jovanom Kolundžijom, čijeg ’Gvarneriusa’ održava, svira u crkvi u Kovačici i to tako što „Jovan svira na mojoj vilolini od 1.500 evra, a ja na njegovoj čija je vrednost procenjena na milion evra i predstavlja muzejsku vrednost“. Najstarija violina koju je popravljao napravljena je 1510. godine, a jedna koju mu je klijent doneo iz Štutgarta datirala je iz 1637. godine, za čiju reparaciju je Nemeček naplatio 600 evra dok bi to u Nemačkoj koštalo bar 2.000 evra više.
Ovo je bio razlog što ga je otac odvraćao od ideje da napusti siguran posao u prosveti zarad ljubavi prema violinarstvu. To nije bio nimalo lak izbor ni za Miodraga Bogića koji je 1991.godine, nakon 15 godina muzičkog obrazovanja, rešio da se posveti restauraciji i izradi gudačkih instrumenata i u Beogradu osnuje umetničku radionicu „Tarisio“. Restauracija violina starih majstora mu je posebno zadovoljstvo ali ne zbog cene „koju je ovde nemoguće naplatiti kao u inostranstvu, gde reparacija majstorskog instrumenta košta u proseku oko 10 odsto njegove vrednosti. Zato se uvek trudim da snizim cenu koliko mogu i jako mi je drago što se za ovih 20 godina niko od klijenata nije žalio da mu je skupo, već je samo bilo pitanje da li u tom trenutku to mogu sebi da priušte“.
Drvo koje peva
Bogić je takođe imao sreće da uči od vrhunskih majstora kao što su Jan Kudanowski, Adam Wohne, Florian Leonhard i mnogi drugi. Rad sa Kudanovskim, “majstorom u poznijim godinama”, ostao mu je u posebno lepom sećanju jer ga je Jan primio kao prijatelja „i bez ikakve zadrške pokazao sve što me je interesovalo, a što sam do tada mogao da vidim samo na slikama”. Stečeno iskustvo i kvalitet obezbedili su mu status oficijelnog majstora Čelo festa, Međunarodnog takmičenja muzičke omladine i drugih značajnih manifestacija. Angažuju ga mnoge institucije, škole i orkestri a kao veštak daje stručno mišljenje i sertifikate o autentičnosti i vrednosti pojedinih gudačkih instrumenata. Redovno posećuje i učestvuje na Sotbijevim i Kristijevim aukcijama kao i na međunarodnim muzičkim sajmovima u Frankfurtu i Šangaju. Povrh svega, odlučio je da se bavi i servisiranjem instrumenata jer se „od kvalitene ručne izrade violina teško može živeti, naročito u situaciji kada je tržište preplavljeno violinama iz Kine, koje se mogu nabaviti za najviše sedam do osam hiljada dinara.“ Azijsko tržište svakog meseca plasira na stotine hiljada jeftinih instrumenata, sačinjenih od akustički slabijih materijala ili od drveta koje nije mnogo odležalo.
Nasuprot masovnoj produkciji, oba violinara na lageru čuvaju drvo staro decenijama, a kada dođe ’pravi trenutak’ od njega izrađuju tanje i gušće table koje instrument čine laganijim, rezonantnijim, s kvalitetnijim i toplijim zvukom. Najbolji su javor i smreka, posebno ptičiji javor koji je veoma redak ali i težak za obradu. Zato je jedan od najvažnijih segmenata violinarskog zanata onaj koji je, kako kaže Bogić „daleko od koncertnih dvorana i leptir mašni“. To je potraga za kvalitetnim drvetom, zbog kojeg je Nemeček u doba bivše Jugoslavije zajedno s lovočuvarima mesecima obilazio šume Bosne i Like. „Mnogi su me pitali zašto ne povećam proizvodnju kupovinom gotovih komponenti, ali ja želim da znam kako je drvo raslo od početka”, ističe Nemeček, „kako je bilo okrenuto i s kog je područja, koliko je godina stara cepanica. A kada bih poručio gotovu robu o kojoj ništa ne znam – ne bih radio s takvim nadahnućem”.
Nažalost, kvalitetnog drveta sve je manje zbog zagađenja šuma, jer „kao što je i savremeni čovek uspeo da se donekle adaptira na zagađenje, to je uradio i biljni svet”, objašnjava Bogić. „Malo po malo ’krvni sistem’ drveta se promenio i zato mi, i pored najsavremenijih tehnologija, nismo u stanju da napravimo tako dobru violinu kao nekada stari majstori, a danas to ne bi mogli ni oni”. Prava avantura je napraviti i kvalitetne žice za koje se, prema Nemečekovim rečima, upotrebljavaju jagnjeća odnosno ovčja creva. Potom i gudalo za čiju je izradu najbolji pernambuk, retko i zaštićeno drvo koje raste samo u Brazilu. „Mnogi ne znaju da je teže sačiniti dobro gudalo nego dobru violinu“, tvrdi Bogić. Dlake s repova divljih belih konja, obično mustanga, koriste se za pravljenje vrhunskih gudala. Danas se najkvalitetnijim smatraju ona koja potiču od mongolskih divljih konja. „U Kolašinu sam jednom prilikom pitao domaćina da li bih mogao da „pozajmim” nekoliko vlasi sa repa njegovog konjića na šta se on zaprepastio, pitajući me „šta će onda konj da radi bez repa?”, uz smeh se priseća Nemeček.
Skupa egzotika
Manje smešna strana priče je dovijanje ovdašnjih majstora oko nabavke materijala i vrlo retkog alata za izradu. „On je prilično egzotičan”, kaže Miodrag Bogić, „a i svaki dobar majstor pravi alat koji mu ‘leži’ u ruci. Izuzetno je skup a potrošan, tako da sam usavršio i tehniku „Mićo, snađi se”, pa danas neke alatke mogu i sam da izradim. Inače ga nabavljam u Engleskoj i Nemačkoj premda bih ga rado, kao i ostali potrošni materijal, kupovao ovde – kada bih za kvalitet od proizvođača dobijao garanciju. Imao sam sreću što su me kolege koje su mi u početku pomagale u Engleskoj snabdele dovoljnom količinom skupocenog alata. Njega – baš kao i znanje i minuli rad – ovde ne mogu da ugradim u cenu a da su mušterije to u stanju da plate.”
Za gradnju jedne violine potrebno je 200 sati efektivnog rada, nakon čega se posao finišira lakiranjem, doterivanjem čivija i montiranjem žica. Kada violina dobije konačnu formu, da bi na njoj moglo da se svira, potrebno je još godinu dana doterivanja. Završni sloj na violini je lak koji se spolja nanosi u čak 12 slojeva, objašnjava Nemeček. Godišnje reparira i popravi pedesetak violina a izradi sedam ili osam novih. Izrada violine u proseku košta oko 1.500 evra, dok majstori u Evropi sa svega desetak godina staža postižu cene od četiri do pet hiljada evra.
Ili, kako navodi Bogić, „Ono što ovde košta 1.000 dinara, u Sloveniji, Austriji i Mađarskoj je 10.000. I ja bih voleo da mi je prosečna dnevnica 50 evra, ali sam srećan ako mi dnevni promet dostigne 2.000 dinara. Pitaju me da li neki plaćaju više ili manje, dileme nema – plaćaju uvek manje! Ne žalim se, ali od tog novca se jako teško živi. Jer mene inostrani dobavljači ne pitaju kakav je ovde standard, na vreme moram da namirim troškove za špediciju, bihemijske analize, takse i sve druge obaveze prema državi, zbog čega sam bio primoran da ugasim preduzeće i osnujem samostalnu zanatsku radnju”. Bogić ističe da je veliki pobornik legalnog poslovanja ali i da su neki potezi države teško objašnjivi. “Mesečnu taksu za smeće, na primer, plaćam više od 1.000 dinara dok moja majka za tu stavku izdvaja 200 dinara – a pravi više otpada kad krene u svoj posao s paradajzom, paprikom i bostanom”, kaže kroz smeh. “To je apsurdno, jer mi od drveta mesečno otpadne možda kilogram ili dva. A onda, kad izračunate, za tu „uslugu” dajem državi 150 evra godišnje. Nisam posekao baobab pa da imam 5 kubika šuše, niti na tržište plasiram instrumente u kontejnerima. A nisam ni klanica, niti ostavljam ambalažni otpad svuda za sobom. Ne možemo svi da budemo u istom rangu, samo zato što je zakon nedorečen”.
Uprkos svim problemima, Miodrag Bogić je ogroman deo vremena posvećen obrazovanju mladih muzičara u školama i akademijama, učeći ih izradi, restauraciji i istoriji žičanih instrumenata. Mnogi njegovi učenici i saradnici će ovog meseca u Kolarcu obeležiti jubilej – 20 godina radionice „Tarisio“. I Jan Nemeček je izveo četiri generacije graditelja violina u školi koju je otvorio u slovačkom gradu Zvolenu, a koju sada vodi njegov sin. Za tako nešto u Srbiji nadležni nisu imali sluha. Obojica svoje znanje sa puno ljubavi prenose mlađima, ohrabrujući ih da dostignu nedostižno – savršeni violinski zvuk, kakav nije proizveo niko pre njih.