U razvijenim delovima sveta neredi su postali konstanta, posebno u oblastima koje su tradicionalno podložne uličnim socijalnim buntovima. Ovo najviše ima veze sa siromaštvom, tvrde članovi Bristolske grupe za radikalnu istoriju koji su pokušali da upoređujući empirijske i istorijske podatke o neredima u Engleskoj u avgustu 2011. izvedu neke korisne zaključke.
U avgustu 2011, talas nereda zahvatio je London, a zatim i druge delove Engleske, podstaknut ubistvom mladog crnca od strane policije. Neredi su trajali četiri dana, učestvovalo je više hiljada ljudi i počinjena je milionska šteta.
Kao u neredima u Los Anđelesu pre dvadeset godina, nakon oslobađanja četiri policajca umešanih u premlaćivanje Rodnija Kinga – i posle suđenja policajcu koji je ubio Oskara Granta u Oklandu, brzo su doneti zaključci o tome ko su bili izgrednici. Ali budući da se neredi dešavaju redovno, naročito u oblastima sa istorijom nereda, možda je važno shvatiti šta ih motiviše i u kakvoj su vezi sa levičarskim društvenim pokretima.
Članovi Bristolske grupe za radikalnu istoriju pokušali su da urade upravo to, upoređujući empirijske i istorijske podatke o neredima u Engleskoj u avgustu 2011. i izvodeći zaključke iz tih podataka.
Moj gost u studiju je član ove grupe iz Britanije, Rodžer Vilson. Prvo da vas pitam zašto ste izabrali termin „nered“ umesto, recimo, „pobuna“, koji je upotrebljavan u vezi sa događajima kod nas u Americi, u Los Anđelesu pre dve decenije?
Naravno, ima mnogo različitih reči kojima se mogu opisati ovi događaji, i ove reči su istorijski opterećene. Na primer neredi, nemiri, izgredi, rekao bih da su to politički opterećeni termini, jer nekako označavaju nešto što remeti mir našeg društva. Ali isto tako, ako koristite termine poput revolta, pobune, ustanka, i oni su politički opterećeni jer često označavaju pokrete koje su organizovale političke grupe ili koji su potaknuti širim političkim dešavanjima poput štrajkova, na primer štrajkovi lučkih radnika 1934. koji su doveli do pobuna u mnogim gradovima. Tako da ja koristim reče „nered“, i stavljam je pod navodnike, pokušavajući da kažem da je to samo jedan izraz. Pod tim pojmom podrazumevam gradske nemire, gradske nerede, koji su potencijalno pobune, ali ne želimo odmah da ih strpamo u ovu ili onu grupu, da kažemo da su iracionalni ili nasilni, ili da se radi o nekom politički motivisanom, usmereno demonstrativnom delovanju. Ali mislim da nered u sebi sadrži sve te stvari, možda ne baš one iracionalne, jer obično u takvim slučajevima postoji velika doza racionalnosti. Ja koristim taj termin jer ga se desničari ne plaše, a levičari se oko njega ne uzuđuju.
Bristolska grupa za radikalnu istoriju pretpostavlja da ne možete donositi zaključke dok ne prikupite dovoljno dokaza? Reklo bi se da je to vaše polazište. Šta je pokrenulo avgustovske nerede i kako se to razlikuje od priče koju su nam mediji prenosili dok su neredi trajali?
Osnovni povod bilo je ubistvo mladog crnca u Totnamu, delu severnog Londona, od strane naoružane jedinice gradske policije. Rekao bih da je odnos gradske policije prema porodici, tj. odbijanje da razgovaraju s porodicom nakon što su ubili tog mladića, kao i to što su istovremeno širili vesti u medijima da je krenuo na njih noseći pištolj i da se policija branila – izazvao veliki bes u zajednici. Neredi obično nisu povezani isključivo sa incidentom koji ih pokreće. Ima tu još nekih stvari, kao što je odnos sa policijom, možda i drugih faktora kao što je siromaštvo u toj oblasti, etnička napetost između tih zajednica i policije, sve te stvari svakako postoje, a onda se dogodi incident i upadate u ciklus koji ponekad vlasti mogu da spreče, ali u ovom slučaju, one su se ponele strahovito loše.
Tako je došlo do demonstracija u tom području; ljudi su želeli da čuju šta policija ima da kaže, onda je 16-godišnja devojka prebijena u policijskoj stanici, što je zatim izazvalo nerede u zajednici. Dakle, veliko učešće lokalnog stanovništva svih generacija, a potom je nastao talas nereda u naredna četiri dana, koji se prvo proširio Londonom a onda i po ostalim većim gradovima u Midlandsu, i na severozapadu Engleske. U medijima su kružile tri-četiri priče. Pre svega, govorili su da je to nešto potpuno iracionalno, to je bila priča popularne štampe: ovo je iracionalno, narušeni su red i mir, ljudi kradu, tuku se, upadaju u kuće, spaljuju ih, napadaju lokalne prodavnice, u suštini – haos. To je jedna od priča koju su širili mediji.
Zatim su političari u drugim medjima počeli da govore o tome ko stoji iza nereda. Kad izbiju neredi, naročito kod političara i novinara, postoji težnja da se odmah pronađe krivac, što je brže moguće. To je neka vrsta analiziranja unazad. Desi se događaj, a vi onda krenete unazad da pronađete uzrok, pa kažete da su uzroci kriminal ili nešto drugo, i zatim okrivite određenu grupu. Dakle, kada su osamdesetih godina izbili neredi, krivica je pripisana afričko-karipskoj zajednici, a ovog puta su okrivili dve grupe. Prvo bande, što je rasno obeležena kategorija, reč banda uglavnom označava afričko-karipske bande, to je vrlo sporno. Okrivili su bande, i to čak i pre nego što su se neredi završili, bez ikakvih dokaza. Drugo, u sofisticiranijim i kvalitetnijim medijima, počeli su da govore o kriminalnom staležu. Dakle, to je grupa ljudi već sklona neredima, koja je, čim joj se pružila prilika, izašla i krenula u kriminal, što ionako čini. Ponovo, uglavnom bez ikakvih dokaza. Konstruisali su priču u medijima. Konstruisali su priču da je ubijeni Mark Dagan bio član bande, što nije istina, i odatle smo krenuli kada smo otpočeli istraživanje.
Šta ste zapravo saznali, kada je prošlo dovoljno vremena da se sakupe podaci o tome ko je zaista učestvovao u neredima?
Krenuli smo od toga što smo pratili kako policija, mediji i vlada upotrebljavaju brojke o uhapšenima. Mediji su prenosili statističke podatke koji su stizali iz policije, a vlada ih je upotrebljavala za stvaranje ideoloških stanovišta o bandama i kriminalcima. Na primer, uhapšeno je oko 4.000 ljudi. Ogromna većina tih ljudi uhapšena je tokom prvih mesec dana nakon nereda. I vlada je te cifre koristila na dva načina. Prvo su rekli – vidite, 30-40 procenata uhapšenih su pripadnici bandi. Drugo, rekli su – od tih 4.000 uhapšenih, oko tri četvrtine, tj. 75 procenata, već ima policijski dosije.
To je na prvi pogled potvrdilo njihove tvrdnje da su umešane bande i kriminalci. Naravno, ako pogledamo malo bolje, a čak i policija sada to priznaje, kao i vladini statističari, hapšeni su ljudi koji su bili od ranije poznati policiji. Na primer, policija je rekla da je od vlade dobila obaveštenje kako iza toga stoje članovi bandi, pa su krenuli i pohapsili gomilu pripadnika bandi. Dakle, nije bilo iznenađujuće da su 40 procenata uhapšenih činili pripadnici bandi. Ali kako su prolazile nedelje i meseci, ova je brojka padala: 40 procenata, pa 28 procenata, pa 19 procenata, pa 10 procenata. Na kraju se ispostavilo da 10% uhapšenih čine pripadnici bandi, a onda je policija rekla da bande ovo nisu organizovale – njihova uloga nije bila ključna.
Druga stvar je to da su tri četvrtine uhapšenih bili kriminalci. Postalo je očigledno, što je policija i sama priznala, da ako često gledate snimke sa video nadzora – a Britanija ima najveći broj nadzornih kamera po glavi stanovnika u svetu – vi se pri hapšenju oslanjate na te snimke. Bilo je stotine hiljada sati materijala. Dakle, ako ste vi policajac i gledate snimke ljudi koji pljačkaju i prave nerede, vi morate da ih identifikujete. Traže se uglavnom nemaskirani ljudi, i morate imati nešto sa čime ćete to uporediti. Znači, tražili su ljude koji su već imali policijski dosije. Pogledali su te slike i uhapsili nekoliko hiljada ljudi. Ali, naravno, to je smešno, ako bolje razmislite, jer, pod jedan, uzimate za uzorak malu grupu ljudi sa policijskim dosijeom; a drugo, šta je sa ljudima koji nisu imali policijske dosijee ili su nosili maske? Dakle, koristili su iskrivljene statističke podatke da bi opravdali svoje ideološko stanovište.
Mi smo praktično krenuli od početka. Na polju kriminala, iskoristili su to da uvedu neke mere u zatvorima, stvarajući ideju o kriminalnom sloju kao nekakvoj utvrđenoj grupi. Iako, kao što znamo, imamo ogromnu štednju u Britaniji, veliku ekonomsku krizu koja pogađa svet od 2008, nezaposlenost je porasla, i ogroman broj ljudi je gurnut u situaciju gde je lakši kriminal jedna od opcija u strategiji preživljavanja, uz ostale oblike kriminala, poput varanja socijalne pomoći, rada na crno za gotovinu. Tako da je ovaj kriminalni sloj prilično fleksibilan, rekao bih, zavisno od ekonomskih uslova. Ja ne verujem previše u tu ideju o kriminalnom sloju, mislim da su to samo nezaposleni ljudi koji moraju da prežive, u velikom broju slučajeva.
Jedna od stvari koja ide uz čitavu tu priču o kriminalnom sloju, podivljaloj omladini koja razbija grad, jeste strah koji se širio po čitavoj zemlji, da ljudima spaljuju kuće, da je to pobesnela masa piromana. I naravno, bilo je ljudi koji su pobegli iz svojih zapaljenih kuća, mislim da ih je bilo stotinak. Šta se tu dogodilo?
Popularni mediji su, uz pomoć vlade, pokušavali da prikažu ove nerede kao potpuno iracionalne, divljačke, kako ti ljudi napadaju građane i njihove kuće. Ali to je smešno. Kod tih stotinu zapaljenih kuća, otkrili smo da je 90 kuća uništeno u dva požara, prvo u Krojdonu u južnom Londonu, a zatim u Totnamu u severnom Londonu. Zatim smo pogledali šta se tamo dogodilo. Praktično, neki pljačkaši su zapalili velike prodavnice nameštaja, i vatra je zahvatila ceo blok. To je bilo vrlo glupo, ali nisam pronašao nikakve dokaze da je bilo umišljenog ili svesnog napada na bilo čiju kuću. Ako razmislite, zašto biste to radili, ako ste pljačkaš? Zašto biste palili ljudima kuće? To je za vas irelevantno, pokušavate da se dokopate robe iz supermarketa ili prodavnica, gde zapravo niko ne živi.
Tako da su požari potpuno iskivljeno predstavljeni u medijima da se ljudi zaplaše. Isto tako, bilo je pet smrtnih slučajeva u neredima. Troje ljudi je pregaženo kolima, jedan je upucan, a drugi je udaren na ulici, stariji čovek iz bogatog kraja, i umro je. Verovatno kod vas znaju za onaj snimak s interneta, gde studenta iz Malezije pljačkaju na ulici.
Da.
Pa, opet kažem, tako uz pomoć jednog incidenta kreirate čitav događaj. To su pametno iskoristili, tu pljačku na ulici. Pljačke se dešavaju u svakom gradu, verujem da ih i ovde imate prilično redovno, i glupo je reći da ako izbiju neredi, pljačke imaju veze isključivo s neredima. Mislim da je incident sa malezijskim studentom bio vrlo, vrlo neobičan, u sklopu velikog broja drugih gradskih nemira koji nemaju nikakve veze s tom pljačkom. Dakle, morate biti svesni toga kako mediji koriste slike i izolovane događaje i spajaju ih u celinu.
U ovom izveštaju, vi identifikujete tri različite vrste nereda, i tvrdite da je u jednom naizgled velikom nemiru blo različitih oblika nereda. Hajde da ih nabrojimo. Govorite o neredima zajednice, neredima za proizvode i antibogataškim neredima. Počnite od nereda zajednice. Šta je to bilo?
Pre nego što to kažem, razlog zašto smo došli na ovo stanovište – ako sve te događaje povežete u jednu celinu i kažete da je sve to ista vrsta ponašanja, racionalnog ili iracionalnog, to je onda prilično naivno. Ima različitih aktivnosti, i ovo je samo gruba podela. Ne kažem da se svaki incident može svrstati u neku od ovih kategorija, ali definitivno su postojale neke tendencije.
Nered zajednice obično počinje zbog delovanja policije, u ovom slučaju to je ubistvo jednog mladića, što izaziva odgovor. Kao što sam rekao, policija i vlasti uopšte, pokvarili su svoj odnos sa zajednicom jer se nisu obratili tim ljudima. Obično počinje sa protestima, u Britaniji su ljudi kroz istoriju demonstrirali ispred policijskih stanica ili drugih sličnih institucija, i u zavisnosti od odgovora vlasti, ovo može da dovede do daljih akcija. U ovom slučaju, došao je veliki broj ljudi iz zajednice, i oni su možda aktivno učestvovali u napadanju policajaca jer su policajci obično prve mete, kao i njihove ustanove kao simbolične mete.
Obično dođe mnogo ljudi, neki pasivno podržavaju i navijaju, u ovom slučaju hasidski Jevreji su uveče donosili hleb demonstrantima, pa ih je napala policija. Ali imate i aktivne napade na policiju. Meta je policija, borbe se obično vode oko teritorije, policija štiti svoje institucije ili pokušava da potisne izgrednike sa tog područja ili u mesta gde mogu da ih kontrolišu, dok ovi pokušavaju da potisnu policiju. U Totnamu i drugim mestima u Londonu, takvi neredi su obično rezultat odnosa između zajednice i policije. Zato ja to zovem neredima zajednice.
Neredi za proizvode, koji su mnogo uobičajeniji, poput onih 1966. u Britaniji, malo su drugačiji. Tu ljudi pokušavaju da dođu do proizvoda, obično onih vrednijih. Reč je o stvarima poput odeće, patika koje ne možete da priuštite. Ne znam koliko patike koštaju kod vas u Americi, ali verovatno i do 150 dolara. To je privlačno za mnoge mlade ljude, kao i stvari poput elektronskih uređaja. Često ima napada i na zlatare, zalagaonice. U našem savremenom svetu, a vaša zemlja je tu svakako predvodnik, većina tih proizvoda je koncentrisana u tržnim centrima, do kojih ljudi obično moraju da putuju. Oni odlaze na ta mesta, i obično pokušavaju da izbegnu policiju. Na primer, u avgustovskim neredima, ljudi su koristili blekberi poruke i druge društvene medije za komuniciranje u realnom vremenu, za usmeravanje gomile na mesta koje policija nije štitila. Neredi za proizvode podrazumevaju putovanje i manevrisanje, i provaljivanje mase u zgrade gde se nalaze proizvodi. To je drugi oblik nereda, koji je najpopularniji. Ljudi ih koriste kao priliku da nabave veliku količinu robe koju verovatno ne mogu sebi da priušte.
Treći oblik nereda, koji je vrlo nauobičajen, i koji ja nisam video u poslednjih tridesetak godina, a proučavao sam nerede, naročito one iz osamdesetih i devedesetih, jesu antibogataški neredi. Malo je nezgrapan termin, ali… U tom slučaju, grupe ljudi odlaze u bogate delove grada, u Londonu su to recimo Sloun Skver, Pimliko, Iling, Noting Hil, i onda vrše mnogo bezobzirnija nasilna dela i izazivaju štetu. Obično je to uništavanje tuđe svojine.
Dakle, ljudi dođu u bogato naselje, pa upadnu u veliki restoran, gde obrok košta 500 dolara, i prepadaju bogataše. Provalili su unutra, opljačkali ih, a onda demolirali čitav kraj, sve skupe automobile, oštetili sve butike gde nikad neće moći da kupuju jer nemaju para, a u nekim slučajevima ih nisu čak ni opljačkali, samo su sve razbili. To je vrlo neobično, i rekao bih da je verovatno bilo četiri ili pet ovakvih slučajeva u Londonu. Neobično je da je takav bes, koji svakako postoji u Londonu, a rekao bih i u Njujorku i drugim velegradima u Americi, možda u Los Anđelesu… ljudi su zapravo iskalili bes na bogatim krajevima, odakle su isključeni, i to na nekoliko nivoa. Nemaju novca, ne mogu da priušte da tu žive, a tu je i etnička ekskluzija od strane policije – mnogo je veća verovatnoća da će vas policajac legitimisati u nekom od ovih bogatih naselja ako ste mlađi afrokaripski muškarac. Mislim da su se sve te stvari spojile u ovoj etnički mešovitoj masi koja je napala ta naselja. Dakle, to je nova pojava, i mislim da je povezana sa sve težim ekonomskim uslovima u zemlji nakon 2008.
Može li se proceniti, i naravno to je vrlo težak zadatak, ko je učestvovao u neredima izvan uskog okvira na koji se policija fokusirala? Može li se proceniti da li su ljudi iz nereda zajednice učestvovali i u neredima za proizvode i da li su to isti ljudi iz anti-bogataških nereda?
To je dobro pitanje. Rekao bih da među njima verovatno nema velike razlike. Ne bih tvrdio da su ljudi iz, recimo, anti-bogataških nereda učestvovali na političkim skupovima, mislim da to nije bio slučaj. Ali s druge strane, mislim da je nasilje zajednice određeno lokalitetom onoga što se desilo. Dakle, ljudi iz Totnama nisu odmah nakon ubistva Marka Dagama i sukoba s policijom otišli u pljačku. Jesu provalili u neke radnje, uglavnom da bi imali čime da gađaju policiju. Dakle, njihov glavni motiv je u tom trenutku bio bes prema policiji, i ljudi u tom trenutku nisu toliko razmišljali o pljački. Želeli su da napadnu policajce, da ih nauče pameti, da im pokažu da će se zajednica držati na okupu i da neće trpeti takvo ponašanje policije. Ali posle toga, kasnije u toku noći oko 3-4 sata ujutru, ljudi su pljačkali druga naselja blizu Totnama.
Ako ste izgrednik, možete vršiti razna dela, možete da napadate policiju, da idete u pljačku, da usmeravate saobraćaj – to izgrednici često rade – možete pomagati ljudima, i to su radili, pomagali su ljudima da napuste zapaljene zgrade ako su živeli iznad njih – to je čitav repertoar aktivnosti. Otkrili smo da se u neredima neki ljudi upuštaju u kontradiktorne aktivnosti. U jednom trenutku se sukobljavaju sa policijom, a zatim pokušavaju da odvrate ljude od sukoba s policijom. Poenta je da postoji čitav repertoar ponašanja i on zavisi od situacije u datom trenutku. Rekao bih da verovatno nema razlike. Mislim da je u ostalim gradovima gde niko nije ubijen, za razliku od Londona, veća koncentracija bila na krađi proizvoda, ali kada je policija intervenisala, ljudi se jesu sukobljavali sa policijom i pokušali da je potisnu.
U nekim drugim oblastima, ljudi su napadali lokalne policijske stanice, pošto su već imali sukobe od ranije. Poenta je da ti ljudi nisu bili različiti, a kad kažemo „različiti“, ako mislimo etnički, onda mislim da nisu. Kao i obično u britanskim neredima, i ovi su bili multietnički. Oblasti nisu naseljene isključivo jednom etničkom grupom. To ne znači da ne postoji nikakva korelacija, ali… U klasnom smislu, prema tome kako se ljudi rangiraju ekonomski, mislim da se jedine razlike mogu povući između mladih ljudi koji su već navikli na život bez posla, možda i život sa lakšim krivičnim delima i dilovanjem droge, marihuane i slično, to je neka crna ekonomija, i onih ljudi koji žele da upišu neku višu školu, ili možda čak i fakultet. A ova druga grupa je zanimljiva. Možda bi oni bili nekakva pristojnija omladina, šta god to značilo. Ali oni bi išli u iste škole, poznavali bi se, posećivali iste manifestacije i tako dalje. Mislim da je kod njih zanimljivo to što su bili izuzetno glasni na demonstracijama s kraja 2010, dakle oko devet meseci pre ovih nereda.
To su bile masovne demonstracije protiv rezova u školstvu?
Tako je. I oni se mogu razvrstati u dve grupe. Univerzitetski studenti čije su školarine podignute sa otprilike 6.000 dolara na otprilike 14.000 dolara, a to je značilo da je dosta studenata iz radničkih porodica praktično isključeno, šta god vlada o tome govorila, ljudi nisu hteli sebi na vrat da natovare ogroman dug. Mislim da su se ljudi iz radničke klase, uključujući i mene, oduvek plašili zaduživanja. Mi smo vaspitavani da se bojimo zaduživanja, da ćemo izgubiti kuću, što se vama u Americi dešavalo u poslednjih 4-5 godina.
Dakle, iz te grupe su neki studenti imali svoje razloge. Ali većina studenata u Britaniji potiče iz srednje klase, znači imaju nekakav novac iza sebe. Oni su bili besni. Ali učenici koledža (viših škola), to su mlađi ljudi, od 16 do 18 godina, oni su imali malu subvenciju od 50 dolara nedeljno, pa su mogli da priušte prevoz do škole, i možda da nešto prezalogaje. Država im je to oduzela. Praktično je isključila mlade ljude iz radničke klase, koji nisu mogli da pohađaju višu školu, otežala im je to. To je izazvalo veliki otpor, i ova grupa je bila najaktivnija, najagresivnija, najbesnija grupa demonstranata. Mislim da je dobar deo tih ljudi osetio da su izgubili bitku, da ne mogu da se školuju i da za njih sada nema budućnosti i predviđali su sebi budućnost lakšeg kriminala. Naveo sam sinoć na predavanju primer gde je jedna mlada crnkinja držala transparent, sasvim drugačiji od ostalih, na kome je pisalo, „Znači, hoćete da budem striptizeta?“
To je dobra ilustracija ovog odnosa. Ljudi su videli da su osuđeni na sitnu crnu ekonomiju, što zaista nisu želeli. I bilo je mnogo besa, koji se ogledao u nekim neredima zajednice, ali i u pljačkama. Znači, nikad neću imati novca, pa ću sve elektronske sprave koje mi trebaju da uzmem sada, uzeću odeću koju hoću sada, uzeću stvari koje su mi potrebne za večerašnju žurku, dakle alkohol i možda cigarete.
Čak i pre nego što su se neredi završili, nastala je poplava komentara, od levičara i desničara, o tome šta je motivisalo izgrednike, šta je uzrok nereda, ko su ti ljudi itd. Na levici je bilo mnogo članaka, mislim da je i Slavoj Žižek objašnjavao šta se krije iza nereda. Šta mislite, da li su levica i radikalna levica pogrešno protumačile ove nerede?
Mislim da je bilo raznih grešaka. Prva je klasični socijaldemokratski stav gde se grubo povezuje ekonomska potlačenost, kako oni to zovu, sa neredima. To se obično upotrebljava politički. Na primer, budući da nisu na vlasti, laburisti imaju interesa da tvrde kako je ekonomska politika ove vlade dovela do nereda. Naravno, definitivno postoji veza. Jedan novinar BBC-ja, vrlo ugledan, došao je do zaprepašćujućeg otkrića da kad ste siromašni, veća je verovatnoća da ćete učestvovati u neredima. I to vam je otprilike bio nivo analize tih dana.
Neredi su se uglavnom odigravali u radničkim naseljima, ne naročito bogatim, tu žive siromašniji delovi radničke klase, sa niskim primanjima, nesigurnim radnim mestima. Dakle, postoji veza. Ali greška je što se delovanje ovih ljudi tako gura u drugi plan. Praktično možete reći – siromaštvo vas tera na nerede. Ljudima se tako ne priznaje dovoljna inteligencija. Postavlja se pitanje zašto neka ekonomski veoma uskraćena naselja nisu učestvovala u neredima? Očigledno je stvar komplikovanija nego sama činjenica da su ljudi siromašni. To je prva greška, i tipična greška levice, jer ljudima ne priznaju sposobnost samostalnog delovanja. Dakle, ako im ne priznajete sposobnost donošenja odluka, mobilisanja, raspravljanja, diskutovanja i delovanja, onda praktično pristajete na tezu da su oni u neku ruku iracionalni, da nemaju pojma šta rade.
Ovo se za nemire primenjivalo kroz istoriju, stotinama godina. Dobar primer su neredi 1967, naročito u Njujorku i Dertoitu, gde ste imali čuvenu Kernerovu komisiju, koja je sprovela verovatno naopsežnije naučno istraživanje gradskih nemira – na primer, intervjuisano je 1.200 izgrednika – ta studija ima ozbiljne nedostatke, ali mi se dopalo što opovrgava teoriju o svetini (riffraff theory). Ta teorija postoji stotinama godina, i osnovna ideja je da ako izbiju gradski nemiri, koji narušavaju mir vašeg divnog društva –za njih je kriva najniža klasa, svetina, ološ, pljačkaši, lopovi, lutalice, prosjaci. Tako je štampa 1967. predstavljala tadašnje nerede, naročito u gradovima gde su se odvijali, ali i u čitavoj zemlji. Istraživanje Kernerove komisije pokazalo je da su zapravo takozvani „prosečni izgrednici“ bili uglavnom obrazovaniji od ljudi is svog kraja, da su tamo živeli dugo – jer su desničari tvrdili da su odgovorni crnci, došljaci s juga – ali utvrđeno je da to nije istina.
Utvrdili su da su ti mladi ljudi uglavnom, ovaj termin koristim s rezervom, politički obrazovaniji, politički aktivniji – možda u pokretu za građanska prava ili u nekim radikalnijim organizacijama, kao i da su uglavnom bolje stajali ekonomski od lokalnog stanovništva. Teorija o svetini pokopana je 1967. i zato treba biti pažljiv kad govorimo o neredima u Britaniji, i kad govorimo da postoji kriminalni sloj. Kao što sam već rekao – nije bilo statističke osnove za takvu tvrdnju. To je česta greška, kako su sigurno u pitanju ekonomski najpotlačeniji. To može biti relativno, možda ljudi ne vide nikakav izlaz, nikakvu budućnost. A možda se neki ljudi koji misle da nemaju budućnosti i koji već žive u takvoj situaciji uopšte neće ni buniti, jer misle da im to ništa neće pomoći. Ljudi koji misle da bi mogli da poprave svoje naselje, svoju zajednicu, sebe, oni su najčešće mnogo besniji.
Mislim da su radikalnije grupe reagovale na medije, umesto da razgovaraju sa ljudima koji su učestvovali u neredima. Govorili su: moramo da odbranimo naša naselja od ovih izgrednika, ovih došljaka, ali u stvari se ne branite od došljaka nego od svojih suseda. Deo toga bio je moralistički stav oko lokalnih prodavnica, za koji smo i vladini statističari i mi pokazali da je lažan. Većina meta nisu bile lokalne prodavnice.
Ali moramo priznati da nismo svi ravnopravni, ne živimo u ravnopravnim zajednicama. Na primer, tu gde ja živim, gde je bilo nereda u Bristolu, ima supermarketa koje drže lokalne porodice, koje imaju po dva džipa i slično, bogate su, definitivno bogatije od velike većine stanovništva koje ih okružuje i očito da imaju malo drugačije interese od ostatka stanovništva. Ja sigurno ne želim da ta porodica iz moje ulice bude povređena u neredima, ali kao što sam rekao, niko nije napadao ljude. Ali možda su upali u njihov supermarket i ukrali sva alkoholna pića i sve cigarete. Da li bi ja trebalo da izletim na ulicu i da sprečavam ljude da kradu cigarete i alkohol od ljudi koji su mnogo bogatiji od njih? Možda bi trebalo da izađem i da pokušam da zaštitim te ljude, ali to su različite stvari. Ja neću da trčim okolo i branim nečije proizvode.
Mislim da su neki delovi radikalne levice pali na taj moralni argument. Jer pokušavate da ujedinite zajednice koje nisu zaista ekonomski jednake. To je činjenica. U Londonu, kao i u Njujorku, to je ozbiljna činjenica. Samo zato što živite u Bruklinu, ne znači da ste kao i svi ostali u Bruklinu. Zato moramo biti pažljivi kada izjednačavamo zajednice, kad očigledno postoje ogromne ekonomske razlike unutar tih zajednica, kao i među njima. Mislim da su to glavne greške.
Jedna od stvari koju ste pomenuli o neredima s kraja šezdesetih u Americi, jeste da su neki izgrednici bili politički aktivniji. Jedan od argumenata levice o prošlogodišnjim neredima jeste da su ovi neredi predpolitički ili postpolitički, da su učesnici bili nekako lišeni bilo kakve političke svesti. Imate li neke podatke o tome, i mislite li da je ovaj zaključak problematičan?
Prvo treba reći da radikalne levičarske grupe zanemaruju čitav niz istorijskih događaja kao neke nepolitičke incidente; tako oni razumeju politiku. To više govori o njima. Ja bih preporučio knjige jednog čuvenog istoričara, E.P. Tompsona. Znate, E.P. Tompson je spasio „nerede“ kao oblik i ekonomskog i političkog protesta od podsmeha istorije. Na primer, on je pokazao da su u 17. i 18. veku u Britaniji „neredi“ bili oruđe, u vreme kada ljudi nisu imali demokratiju, nikakvo političko predstavljanje. Na primer, u Bristolu su ljudi koristili nerede za spuštanje cena, koristili su nerede za redistribuciju hrane kada su ljudi bili gladni, koristili su nerede u industrijskom kontekstu za povećanje plata. Recimo, kolektivno pregovaranje putem nereda bilo je vrlo uobičajeno u Britaniji u 18. i početkom 19. veka.
Dakle imamo istorijski presedan, i možete nerede otpisati kao iracionalne i nepolitičke, ali koliko ja znam, spuštanje cena, redistribucija hrane, povećanje plata i poboljšanje uslova rada jesu za levicu političke delatnosti. I rekao bih da levica takve aktivnosti dugo nije zanemarivala, sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada su veliki istoričari, marksistički istoričari, počeli da objašnjavaju da to nije ispravno.
Ne smemo ni ove primere izjednačavati sa revolucionarnim pokretima. Međutim, kada pogledate istoriju, pronaći ćete da su u Ruskoj revoluciji, o čemu levica verovatno ne govori mnogo, neredi bili veliki deo aktivnosti na ulici Petrogradu. Nisu samo marširali organizovani radnički strojevi, bilo je raznih aktivnosti. Može se reći da je isto bilo i na Tahriru i u Tunisu, gde je nered bio mehanizam ustanka u zemlji.
Šta mislim o podacima koje imamo? Pročitao sam studiju u Gardijanu, koja je očigledno bila veliki poduhvat. I treba da uporedite šta mi možemo da uradimo, kao mala grupa neplaćenih radikalnih istoričara, sa velikim projektom koji su uradili Gardijan i LSE. Oni su intervjuisali 271 mladu osobu, učesnike nereda. Polovinu njih, morate biti pažljivi sa ovim ciframa, polovinu su činili učenici viših škola. I od tih 271, ogromna većina je imala politički stav. Rekli su da su besni zbog rezova u školstvu, jer su isključeni, besni su na bogate delove društva, koji nekažnjeno prolaze sa ekonomskim ubistvom, nakon stupanja na snagu mera štednje, jer su te mere bile usmerene protiv radnika a ne protiv bogatih. Ovi su dobijali poreske olakšice, očito su se šepurili svojim bogatstvom u vreme kada ljudi ostaju bez kuća, bez školovanja, bez raznih društvenih pogodnosti. Ljudi se razbesne, i to nije nova pojava.
Kao što sam rekao, tridesetih godina ljudi su radili potpuno istu stvar. Odlazili su u bogata neselja u Londonu, kao i u Americi osamdesetih, recimo u Čikagu, i ispoljavali su svoj bes i protest. Možda ne na način koji se ljudima dopada, recimo nisu šetali sa transparentima i natpisima „Ja sam besan“, nego na način koji se nekim ljudima možda ne dopada. I to jeste deo i američke istorije, kao i svetske istorije. I jeste političko, možda ne u formi koju neke političke grupe priznaju za političko. Svakako je izvan okvira izbornog političkog procesa u Americi. Ali zanimljivo je, ako su te stvari apolitične, zašto su onda imale toliki uticaj na vladu i na policijsku praksu i druge stvari u državi? Jer mogli biste da kažete – pa to je isto kao vremenska nepogoda. Oluja ponekad dođe, nema nikakakvog efekta, i onda prođe.
Ali istorijski gledano, u Britaniji i u Americi, neredi su imali ogromne političke efekte. Možda mnogo veće od svog sadržaja. Jer predstavljaju tačku gde su ljudi već eliminisani iz političkog procesa, ili odlučuju da preraspodele bogatstvo, smesta. To je opasna stvar u kapitalističkom društvu, koje se zasniva na vlasničkim odnosima. Poenta je da se ove vrste ponašanja posmatraju u okviru širih borbi, ona predstavljaju određenu politiku koja možda nije potpuno definisana, ali svakako postoji.
Možda je prerano da donosimo zaključke, ali pored vrlo negativnih reakcija države, uvođenja strožih mera bezbednosti, pravdanja većih budžetskih izdvajanja za represivna oruđa, da li je bilo nekih pozitivnih efekata nereda, recimo da je vlada odustala od štednje ili nešto slično?
Mislim da je najveći problem što nijedna vlada neće priznati da su neredi uticali na njenu politiku. To obično saznamo desetak godina kasnije, kad čitamo njihove memoare i kad politički komentatori i istoričari počnu da analiziraju situaciju sa mnogo više dokaza. Mislim da su bili uzdrmani, ozbiljno uzdrmani. To se moglo videti, jer su odmah pokušali da popularizuju kampanje poput raščišćavanja, pa onda „hajde da se svi u zajednici okupimo“, želeli su da izoluju ove ljude, i svakako su ozbiljno kaznili izgrednike – prosečna kazna za mlade ljude koji su učestvovali u neredima bila je pet puta duža od kazne za sličan prestup u redovnim okolnostima. Recimo, ako ste nešto ukrali u julu 2011, možda biste dobili dva meseca zatvora, ako ste nešto ukrali iz radnje u avgustu 2011, dobili ste deset meseci ili godinu dana zatvora. Dakle, svakako su reagovali, i to je negativno.
Druga stvar koju su uradili jeste da su napali društvene medije. Ne znam da li ljudi u ovoj zemlji to znaju, ali neke od presuda ljudima na Fejesbuku, koji su napisali nešto kao „Hajde da večeras pravimo haos“ bilo je kažnjivo, gore nego u diktatorskom režimu, gore nego u Iranu, gore nego u Egiptu. Na primer, dva mladića sa Fejsbuka dobili su četiri godine zatvora. Osuda države bila je stroga i kolektivna. Ja nisam znao da je to po zakonu u Britaniji, ali ispostavilo se da jeste – presude se mogu donositi za primer drugima. Dakle imali smo oštru reakciju države, ali istovremeno smatram da je to bila uplašena reakcija, zato što nas čeka Olimpijada, imamo sve dublje i dublje ekonomske rezove, koji su izazvali masovne proteste na nekoliko nivoa. Oni su bili fragmentisani, oko obrazovanja i zdravstva. Ali vlada prepoznaje da bi ovo moglo da eksplodira. Ako ljudi počnu da gube javno zdravstvo, ako osete da gube visoko obrazovanje, to bi moglo da dovede do otuđenja, gde ljudi smatraju da je politički proces beskoristan.
Na primer, jedan od najvećih simboličnih događaja s kraja 2010. bio je kad je pet-šest hiljada studenata napalo sedište vladajuće konzervativne partije. To je jedan veliki neboder. I uništili su tu zgradu, što je očigledno jasan politički napad na establišment. Boje se da bi otuđenje, osećaj da ne možeš da učestvuješ niti da bilo šta promeniš – ne možeš da braniš svoj položaj kao nezaposlena osoba, kao neplaćeni radnik u kući gde čuveš decu, ili imaš loše plaćen posao ili si student – da bi to moglo da dovede do daljih nemira i otuđenja od političkog procesa, gde umesto da se boriš za istinu o Marku Daganu, koga je ubila policija, ti izlaziš pravo na ulicu i napadaš. To je vrlo moguće, i toga se boje.
Dakle, u ovom trenutku teško je reći da li je bilo ikakvih pozitivnih efekata, u smislu da se vlada povukla. Mislim da jeste, mislim da ih je to uplašilo. Na primer, ona subvencija za mlade koju sam spomenuo, delimično je vraćena. Prerano je za zaključke. U stvari, ja više obrazlažem kontekst nego što nagađam kakve je efekte ovo imalo. Mislim da postoji osećaj da bi Britanija mogla biti bure baruta.
Zanimljivo je da je proteklih godina bilo masovnih protesta zbog školstva, pa je to zamrlo, a zatim su neki od tih mladih ljudi učestvovali u ovim neredima. Postavlja se pitanje u kojoj će se meri čitavo ovo nezadovoljstvo i trenuci kad su neki ljudi osetili moć kolektivne snage preliti u neke nove oblike… Pretpostavljam da u tome nema ničeg neizbežnog, ali posmatrajući istoriju nereda, u kakvom odnosu oni stoje prema organizovanijim društvenim pokretima?
Ako se vratimo na 1967, mogli bismo reći da je proces nereda u najvećim gradovima možda doveo do radikalizacije. Svakako postoji veza između afroameričkih grupa poput Crnih pantera, Mladih lordova i drugih grupa, i nereda koji su ih povezali sa ljudima na ulici. Mogli bismo zamisliti takav politički proces, gde se ljudi povezuju sa formalnijim političkim organizacijama.
Mislim da je najvažnija stvar u neredima zajednice to što se ljudi okupljaju. Sa velikom rezervom, rekao bih da ljudi tako zajedno prolaze kroz jedan istorijski trenutak u svojoj zajednici. To može biti pozitivno i može dovesti do organizovanja zajednice i do osećanja da možemo da delujemo i da su neredi alatka koja se drži zatvorena u kutiji. Ako imate nerede kao alatku u kutiji, onda možete da primenite pritisak na lokalne institucije. Recimo, u neredima u Francuskoj 2005, ta alatka u kutiji bila je korisna za mnoge zajednice da dobiju veća sredstva, da dobiju pomoć, da se resursi preusmere ka njima. To se desilo i u Britaniji osamdesetih. Mnogi državni resursi preusmeravani su u oblasti koje su smatrane lako zapaljivim, koje su već izazivale nerede. Znači, može se koristiti politički.
Mislim da je zanimljivije osećanje da masovni društveni pokreti, potpomognuti društvenim medijima, mogu da se formiraju i nastanu vrlo brzo. U Americi imate pokret Occupy, ne bih da to povezujem s neredima, ali takvi društveni pokreti mogu brzo da nastanu, i pretpostavljam da bi veliki broj učesnika prošlogodišnjih nereda verovatno učestovao u nekom pokretu, naročito ako on potiče iz radničke klase u Britaniji. Mislim da postoji nesklad između ljudi koji su politički obrazovani i žele da organizuju druge ljude i onih koji bi da organizuju sebe. Ako u Britaniji dobijete pokret koji je nastao u gradovima, koji je multietnički, koji je fokusiran na ekonomsku nesigurnost i rad, niska primanja, nedostatak obrazovanja, nedostatak sredstava, nedostatak zdravstvene zaštite i ako se on politizuje i proširi kao vaš pokret Occupy – to je jedna mogućnost. I tako se ruše vlade.
Šta je sa drugom stranom? Koliko neredi mogu sami sebe da unište i da se ne pretoče u društvene pokrete?
Nisam mnogo govorio o negativnim aspektima i efektima na stanovništvo. Naravno, vodi se borba oko sećanja na te incidente. Većina ljudi u Britaniji bi ih verovatno okarakterisala kao postupak pohlepne, kriminalne, divlje omladine. Postoji negativan odnos – „evo dolaze da me prebiju.“ To je svakako slučaj u mnogim oblastima gde nije bilo nereda, i svakako u bogatijim naseljima, ili u predgrađima, kad govorimo o američkim gradovima. To je negativan efekat.
I mislim da su kao alatka, ove urbane pobune ili neredi, imali neke političke efekte, ali su bili vrlo ograničeni. Možet držati svoju oblast nekoliko dana, ali poenta je preuzimanje političke i ekonomske kontrole nad tim oblastima, što je sasvim druga stvar. Neredi mogu biti deo toga, jer ako okupirate zgrade ili preuzimate preduzeća ili zemlju, što smo imali u Detroitu, u nekom trenutku policija će intervenisati i to će se pretvoriti u gradske nemire ili pobunu. Negativna strana je što ne mora da znači da će oni dovesti do bilo čega na terenu, a mogu da budu i štetni, kada izazivaju nepoverenje i podele.
Ali s druge strane, podele već postoje. Kako onda pravazići podele? Te podele ne postoje zbog nereda nego ih neredi samo produbljuju. Mnogo nereda vodi do iscrpljenosti, do trpanja ljudi u zatvor, zajednicama to presedne – ne možete večito da spaljujete simbolične mete i da pljačkate radnje – preduzeća odlaze, što smo videli u Detroitu šezdesetih. To su sve negativne stvari.
Dakle, zajednice moraju nekako da razumeju ove incidente – a već ih dobro razumeju ako tamo žive – šta se njima može postići, kako se mogu koristiti i, možda, da je alatka bolja ako ostane u kutiji.
Mislite kao pretnja?
Pretnja ponekad može biti vrlo korisna. Korisna politički i korisna ekonomski. Ponekad nije baš najbolje često vaditi ovu alatku.
Razgovor sa Rodžerom Vilsonom iz Bristolske grupe za radikalnu istoriju, koja je uradila izveštaj o neredima u Britaniji u avgustu 2011, pod nazivom „Zajednice, proizvodi i klasa“, objavljen u časopisu Aufheben.
KPFA je radio stanica sa sedištem u Berkliju, osnovana 1949. kao prva stanica u nekomercijalnoj mreži Pacifica koju finansiraju slušaoci.